STAP I SARGAREPA

KUD SE DEDE OEBS?

Mislili smo, sve do agresije na Jugoslaviju, da nas povratak u Evropu neminovno ide preko OEBS-a. Sad nemamo ni vremena, a mozda ni nekih velikih zelja da o nekom povratku razmisljamo, a ne vidimo ni kud se, u medjuvremenu, dede OEBS.

Ratno vreme je dugo i poslednji put OEBS je javno pomenut pre nesto vise od mesec dana, to jest pre citavu vecnost, kad je predsedavajuci Knut Volebek isao, kao i svi drugi koji vise ne mogu da dodju u Beograd, u Moskvu, sa nekim svojim mirovnim planom. Od toga nije bilo nista, jer vise nijedan i niciji mirovni plan ne moze da se nazove mirovnim ako za to nema americki pecat. Ali nije bilo ni nekog skupa OEBS-a da bi Volebek mogao da obavesti ostale zasto jedina i najvaznija Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju ne funkcionise u odsudnom trenutku, kad se na Starom kontinetu vodi najveci i najsuroviji rat od kraja Drugog svetskog rata.

Pre tri godine, kad su gradovi Srbije nedeljama odjekivali od ulicnih protesta zbog izbornih prevara i kocenja demokratije, nasa demokratska javnost se zaklinjala u OEBS. Ocekivao se dolazak Gonzalesa, kao vleikog predstavnika OEBS-a, koji je trebalo da nam pomogne da svoje institucije saobrazimo demokratskim normama Evrope i tako utremo put nade i olaksamo sebi integraciju u evropske savremene tokove. Gonzales nije dosao jer su vlasti u Srbiji bile protiv njega, pa donekle i protiv uplitanja OEBS-a u nesto sto se smatralo nasim unutrasnjim pitanjima. Prednost je data direktnim pregovorima sa Amerikancima, pa smo tako dosli do internacionalizacije Kosova ne samo uz americki pritisak, nego i uz americki blagoslov.

Oko samog OEBS-a vladalo je dvojstvo. Ono je tada postalo izrazenije, sa polarizovanim stavovima, a zapravo je na nasoj politickoj sceni postojalo jos od kraja hladnog rata i raspada bivse Jugoslavije, kad je nase clanstvo u OEBS-u bilo suspendovano i kad nas je Evropa potisnula na marginu, kasnije nam podizuci cenu za povratak pod njeno okrilje.

Oni koji su verovali u nezamenljivost OEBS-a smatrali su tu organizaciju istorijskom tvorevinom. Posle prevazidjenih blokovskih podeljenosti i antagonizama, OEBS je, smatrali su, imao sansu da se, znatno efikasnije nego ranije, bavi uskladjivanjem zajednickih evropskih interesa i izgradnjom novih, zajednickih evropskih vrednosti. U oblasti bezbednosti i perspektivama saradnje OEBS je trebalo da ima, siru podlogu i univerzalniji znacaj od regionalnih saveza tipa NATO-a ili Zapadnoevropske unije.

Na drugoj strani, verovalo se da je OEBS odigrao vaznu istorijsku ulogu u vreme detanta, a da u izmenjenom svetu, bez hladnog rata i bipolarizma, egzistira kao "cardak ni na nebu ni na zemlji". Univerzalni znacaj OEBS-u su najvise pridavali Rusi, osobito kad su negodovali zbog sirenja NATO-a na Istok. Ali su i oni posredno negirali neke od pretpostavljenih vrednosti OEBS-a samim svojim ulaskom u Partnerstvo za mir.

Za Amerikance je, opet, OEBS imao znacaj samo kao eventualni instrument u sprovodjenju njihove evropske ili globalne strategije, uostalom kao i svi ostali medjunarodni forumi i organizacije. Oni su prosirenjem NATO-a i pretvaranjem te nekadasnje regionalne i odbrambene alijanse u ofanzivni globalni bezbednosni sistem pod svojom dominacijom predodredili OEBS za istorijski muzej.

Kod nas je negativisticki stav imao, uz sva ova saznanja, i odlike inacenja. Bili smo parije, a oni koji su nas izbaicli iz svojih redova insistirali su da se podredjujemo njihovim vrednovanjima nase politicke realnosti, uz lekcije o demokratiji, ljudskim pravima i pravima nacionalnih manjina. Odbojnost je imala dve po nas veoma nepovoljne posledice: shvaceni smo u Evropi kao glavni, mozda i jedini krivci za tragediju na Kosovu, koja ce biti izgovor za agresiju, i, drugo, povredili smo osetljivost onih koji su vec bili svesni da su instrumentalizovani jer smo govorili da nemamo sta od njih da ocekujemo - nismo u njihovom clanstvu, a oni ionako nisu ono sto misle da jesu.

Nema sumnje da je OEBS upravo na nasem primeru ispoljio svoju nemoc, kao sto se to uostalom desilo i ostalim medjunarodnim organizacijama s Ujedinjenim nacijama na celu.

Jos na pocetku internacionalizovanja jugoslovenske krize pre jedne decenije, OEBS, tadasnji KEBS, nije ispoljio ni neku posebnu volju ni neku zavidnu sposobnost da se suprotstavi dezintegrisanju bivse Jugoslavije, a na osnovu svojih osnovnih principa - onih o nepovredivosti granica i zastiti teritorijalnog integriteta zemalja clanica. Kasnije, u vreme sankcija, nas su ostrakizam i nepravda Evrope vise boleli, jer su nam ideali evropski, kao i okruzenje i istorija. Sada kad nas razaraju i ubijaju OEBS se nije ni oglasio. Ako Amerikancima upucujemo psovke, Evropi upucujemo prekore.

Sve donedavno OEBS je imao ambicije ne samo da unapredjuje ljudska prava i demokratske institucije nego i da, intenziviranjem preventivne diplomatije, sprecava krize, ne bi li na taj nacin bio vazna karika Ujedinjenih nacija u ocuvanju kolektivne bezbednosti. Nije sad OEBS pasivan samo zbog toga sto je postao marginalizovan americki instrument. Pasivan je i zato sto su, agresijom na Jugoslaviju, obezvredjeni i neki od osnovnih principa na kojima je gradjena evropska bezbednost za poslednjih cetvrt veka.

Dragoslav Rancic