2526, maj 27 1999

ZIVOT U MRAKU

BEOGRAD U KAMENOM DOBU

Mozda je covek ucinio glupost kad je napustio livade i sumu i, mnozeci se progresivno, nastanio u gradovima - megalopolisima. Zivot nekoliko miliona ljudi, na malom prostoru, u kulama od betona, postao je apsolutno zavisan od struje, vode i parnih pekara, ali i od svake avijacije

U ovom ratu, koji to i nije u klasicnom smislu reci (rec je o ubijanju civila, rusenju gradova, mostova, puteva i pruga, fabrika, zicnih i bezicnih veza, elektricnih centrala...), zivotarilo se, kako-tako, sve dok natovci (seme im se zatrlo - zaskrgutao bi zubima covek sa televizije najpoznatijeg drveta iz africkih pustinjskih oaza) nisu poceli da unistavaju elektricne centrale i dalekovode. Gotovo cela Srbija nasla se u mraku! I tako, bauljajuci od nemila do nedraga, iz jednog dela stana u drugi, sudarajuci se sa celjadima, vratima, stolicama i civilucima (dostojanstveno i ponosno, kako to samo Srbima dolikuje), secamo se svojih davnih uciteljica i njihovih opomena: ko ne zna sta je Nikola Tesla ucinio za covecanstvo, neka proba da zamisli sta bi se desilo kad bi za duze vreme nestalo - struje (to jest elektricne energije, kako mladji novinari govore i pisu).

Sta bi se desilo? Stale bi fabrike - pricala je uciteljica - stali bi tramvaji, trolejbusi, vozovi, ugasile bi se sijalice i cela Zemljina kugla nasla bi se u mraku.

Oni Srbi koji u osnovnoj skoli, ili kasnije, nisu shvatili koliko je veliko naucno otkrice Nikole Tesle, Srbina iz Smiljana, Lika, danas to uveliko shvataju. Nasi su gradovi u mraku i po njihovim bulevarima sumraka tumaraju razni bauci, od kojih se deca plase.

Sudbina

Dobro je sto nasi ljudi, bez obzira na boju koze, nacionalnost i veroispovest (racunajuci i ateiste, pagane, patarene) ne padaju u depresiju i sto zivot u mraku, bez vode i hleba, primaju mirno, kao sudbinu. A protiv sudbine covek ne moze nista. Zato i ne treba i ne sme da se buni. Nasi se ljudi, dakle, ne bune. Ne hule ni na boga ni na vlast, a svoj bes (koji gutaju), uglavnom i vecinski, upucuju agresoru. Time dokazuju svoj patriotizam i oni koji nisu na Kosovu i koji nikad nece obuci uniformu i uzeti pusku u ruke.

O nestanku struje (elektricne energije) i o svim posledicama toga varvarskog cina )gadjanja centrala i dalekovoda "od strane zlocinackih aviona Severnoatlantske alijanse"), dr Zarko Trebjesanin, poznati nas psiholog, kaze: "Zaista je sve to krajnje sokantno. Ne samo sto nema struje, nego nema ni televizije, ni radija, nema ni kompjutera. Strasno je i sto onda nema vode i sto covek ne moze da skuva jelo, podgreje mleko. Sve to na ljude deluje strasnije nego same bombe. Radio sam, ovih dana, jedno istrazivanje - o ponasanju roditelja u ovim ratnim uslovima. Daleko je vise onih koji su izjavili - samo da ne nestane struje, nego onih koji su se uplasili aviona. Qudi ovako rezonuju: da, bombe padaju, ali nece bas mene, ili tu su sklonista i tome slicno, ali sa zebnjom ponavljaju - sta cemo i kako cemo bez struje, bez vode, i sta ce biti posle. Znaju da toplane nece raditi, a za pet meseci stizu hladni dani, znaju da fabrike nece raditi, a novac je za zivot bitan, znaju da ide strasno vreme i zato su zabrinuti."

Ipak, nasa situacija je i nekakva sreca u nesreci - kaze dr Trebjesanin - posto smo deset godina ziveli mimo sveta, mucili se i zlopatili, s malim platama i velikim dugovima (za kiriju, struju, telefon, pa porez na ovo, pa prirez na ono...), i mi smo ti tako, moj brajko, stekli imunitet. Trening nas je osposobio da, kao maratonac, izdrzavamo sto obicni ljudi na Zapadu ne bi izdrzali. Kaze nas sagovornik: "Qudi zapadnih zemalja sve bi ovo teze podneli i za njih bi zivot bez struje bio strahoviti sok. Njihova civilizacija za velike sokove ne zna. Pola sata bez struje, za njih bi znacio smak sveta jer na to nisu navikli. Prag tolerancije nasih ljudi zaista je veliki, ali sve ima nekih granica. Qudi vec pocinju da se pitaju - gde je ta granica? Ko odlucuje o toj granici trpljenja? Ko je taj sto u ime svih nas odlucuje koliko ce gradova biti unisteno, koliko fabrika zapaljeno, koliko kuca sruseno? I ko odlucuje o zivotu i smrti miliona ljudi i kako odlucuje. Ponavljam, sve ima granica, pa i pristajanje na patnju."

Zaborav

Druga je sreca u nesreci sto je covek, ipak, najizdrzljivija suvozemna zivotinja, pa ce oni, koji imaju dana, postici brz psiholoski oporavak. Qudi, poznato je u nauci, brzo zaboravljaju ruzne stvari, pamte, pretezno, najlepse godine svoga zivota (to je njihova licna protivvazdusna odbrana psihe), a i kad zapamte, kad ne mogu da zaborave nesto ruzno, ljudi takvim uspomenama pridodaju izvesnu patinu, pa i to gadno pamte i o njemu pricaju kao o delu slavne istorije, u cijem su pisanju i sami ucestvovali. Bilo, ne ponovilo se.

Nasem optimizmu doprinose i politicke partije koje u ovom ratnom vremenu nisu prestale sa radom (ne bi to ni valjalo). Radikali su najveci optimisti i oni kazu da moramo izdrzati i pobediti. Slicno govore i njihovi koalicioni partneri. Moramo pobediti i izdrzati. Ovi drugi, doduse, kazu da se o predlogu Grupe sedam plus Rusija moze razgovarati. Kazu i srpski demokrati da do kompromisa mora da dodje.

A Srpski pokret obnove upozorava kako je doslo vreme da oni koji odlucuju donesu hrabru odluku koja ce da prekine ubijanje Srba i unistavanje Srbije.

Bez velikih reci, zavrsavamo ovaj tekst posvecen situaciji koja nas je uverila da je Nikola Tesla bio genije. Kad nema struje, ne samo da ne rade masine - ne radi ni homo sapiens, a ni homo politicus nije spreman za podvige. Najstrasnije je sto ni deca, onda, nemaju solju toplog mleka.

PETAR IGNjA



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.