ISPOVEST: AVRAM IZRAEL, RATNI SIMBOL BEOGRADA

Smatram da je ljudski zivot neprocenjiv, da ne treba polagati vence i cvece na spomenike, nego se boriti za zivot ljudi; dati im pravu informaciju i savet u prvoj sekundi. Da je mala devojcica iz Batajnice bila sklonjena, sad bi se igrala sa decom u vrticu

- Svake noci kad se dejstvovalo po Beogradu nestajao je deo mene; deo moje mladosti je nestao kada je srusen Avalski toranj. Znate, ja sam ovde odrastao, sankao se po beogradskim padinama, jeo lepinje u Skadarliji, isao u "Sansu", i u "Lazarac" odlazio, radovao sam se kad je Gazela napravljena - prica za NIN nacelnik Gradskog centra za obavestavanje u rezervi Avram Izrael. Skroman i jednostavan covek dobrocudnog izgleda, ciji je glas u dugim i strasnim ratnim nocima ulivao poverenje Beogradjanima i spasavao ih panike.

UCINAK MAJSTOR-DULETA: Godine 1972. naleteo sam na konkurs u "Politici" u kome se trazio referent za uzbunjivanje. Radio sam kao tehnicar u posti, bio sam mlad i nije mi odgovarao rad u smenama. Prijavio sam se na taj konkurs i, za divno cudo, bio primljen. Te 72. godine prakticno je i poceo da se razvija sistem uzbunjivanja: kupljene su tada najmodernije nemacke sirene "herman", i montirane su u nekoliko narednih godina. To su bile godine procvata opstenarodne odbrane a nas centar bio je perjanica u bivsoj Jugoslaviji, jedan od najmodernijih u Evropi. Ali, svima je tada rat bio apstraktan pojam.

Jednovremeno se razvijao i odbrambeni pripremni deo, uvezbavan je rezervni sastav, tako da su iza mene stotine vezbi civilne zastite. U sada aktuelnim razgovorima uvek isticem da od majstor-Duleta, koji vise od 25 godina odrzava sirene, pa do grupe profesora sa Univerziteta, ukomponovani su u organizovani mehanizam - Gradski centar za obavestavanje i uzbunjivanje, koji je u funkciji Beograda.

U medjuvremenu sam zavrsio fakultet, postao sam inzenjer telekomunikacija a smatrajuci da mi je zivotno opredeljenje narodna odbrana, zavrsio sam i fakultet Narodne odbrane. Uz to, zavrsio sam i skolu rezervnih oficira za vezu. Steta sto ljudi koji se po svojoj vokaciji spremaju za tu vrstu poslova obicno ne ostanu u njima. Kad sam shvatio da u Centru nikad necu resiti svoja elementarna egzistencijalna pitanja, posle 12 godina provedenih u njemu, promenio sam svoj zivotni put. Sada sam suvlasnik privatne firme "Tir Comerc" koja se bavi spedicijom. No ljudi koji su ostali u Centru, shvatili su da je neko ko je proveo toliko godina u njemu i ko je tvorac sistema Centra za obavestavanje i uzbunjivanje, treba da bude njegov nacelnik u rezervnom sastavu. Tako je ostao taj moj ratni raspored i, eto, to je ta prica otkud ja u Centru za obavestavanje i uzbunjivanje. Mozda je interesantno reci da sam jedan od retkih rezervista koji je proteklih godina i meseci okupljao i uvezbavao redovan sastav, nekiput bio i dosadan ljudima koji su to radili profesionalno.

BEOGRADjANIN: Naravno da je bilo nesporazuma prilikom preuzimanja grada od strane opozicije. Izgledalo je kao da Beogradjani treba da budu pozicioni ili opozicioni a oni su, uglavnom, svoji - zive svoje zivote i dele sudbinu Beograda, bez obzira na vlast.

Sad mogu da kazem da sam jesenas, pred onu veliku pretnju, bio u prilici da prisustvujem jednom sastanku izmedju predstavnika Saveznog ministarstva odbrane i Skupstine grada, na kojem su i jedni i drugi uporno drzali svoje pozicije. Kao Beogradjanin, rezervista i covek koji placa porez, morao sam da se umesam u raspravu i da im kazem koje zablude imaju: Centar mora da postoji zbog Beogradjana a ne zbog Saveznog ministarstva ili opozicije. Izgleda da su moje reci urodile plodom: uoci samog rata, nekoliko ljudi iz Skupstine grada (g. Krunic i g. Covic) otkljucali su gradsku kasu i obezbedili znatna sredstva koja su omogucila da Centar besprekorno funkcionise u proteklim danima.

GOTOVO: Ono sto smo videli na ekranu 24. marta uvece, bile su siluete stotina aviona, sile kakva se retko vidja nad vazdusnim prostorom jedne zemlje. Prvi put u Evropi posle 45 godina ja sam imao tu nesrecu da pritisnem dugme i aktiviram sirene. Bio je to sok za sve nas, no to je bilo neminovno: pravovremeno uzbuniti ljude i omoguciti im da se sklone osnovni je zadatak i funkcija Centra za obavestavanje i uzbunjivanje.

Glas mi je zadrhtao prilikom prvog ukljucenja u program Studija B. Nisam verovao da ce nas bombardovati, da ce dva miliona ljudi biti oterano u sklonista i podrume. To prvo bombardovanje bilo je surovo: bombardovano je sedam ciljeva oko Beograda. Naravno da su i Beogradjani bili iznenadjeni sirenama. Mislim da im je bilo dobrodoslo prvo obavestenje i uputstvo sta im valja ciniti. Od tada smo saradjivali sa Studijom B, mislim da su njihove emisije bile najgledanije i najslusanije, ne samo na podrucju Beograda.

Radio i televizija, kao nasa osnovna sredstva komuniciranja sa gradjanima, zahtevaju da se posle osnovne poruke: Paznja, paznja... i uputstva koje sledi nase ukljucenje jasno zavrsi. I ja sam prihvatio taj kratki izraz: gotovo, a on je, eto, sad usao u zargon i legendu.

APLAUZ U CENTRU: Svako iscekivanje je strasno a bilo je mnogo provokativnih letova: krenu ka Beogradu pa promene smer. Bilo je to drugog dana rata: avioni su vec bili otisli ka Novom Sadu, smatrali smo: 'ajde malo da odahne Beograd, dali smo prestanak vazdusne opasnosti. Medjutim, neko im je to dojavio i avioni su se okrenuli i vratili.

Mnoge noci su bile strasne i preduge. Prakticno citav Centar bio je na nogama, spavalo se na jedno oko. Preko dana je trebalo zakrpiti rupice koje su postojale u nasem sistemu. Da budem iskren, nismo ocekivali mogucnost tehnoloskih incidenata, da ce neprijatelj dejstvovati po fabrikama kojih ima mnogo u okolini Beograda. Nazalost, to se dogodilo vec u prvom dejstvovanju po Lipovackoj sumi, gde je bilo odredjenih toksicnih hemikalija.

Moja najteza noc bila je prilikom drugog dejstvovanja po pancevackoj industriji. Pamtim je po nekoliko detalja: po ogromnom broju NATO aviona koji su u zgusnutim formacijama zauzimali pozicije iz pravca Novog Sada i besomucno tukli po rafineriji i azotari. Posle tih brojnih dejstava doslo je do akcidenta: ogromnog pozara i kretanja velikog dimnog oblaka ka Beogradu. Brzo smo ga opservirali merenjima i dali osnovne instrukcije Beogradjanima u pogledu zastite. Onda se dogodilo jedno divno, junacko delo pripadnika vazduhoplovstva: na ekranu smo videli da u tu gomilu NATO aviona ulecu dve senke; nasa dva aviona uspela su da ih rasteraju i razbiju tu strasnu opsadu. U Centru za obavestavanje prolomio se aplauz.

Verovatno je Vrhovnoj komandi dozlogrdilo toliko dugo dejstvovanje po nama, i desilo se cudo - dva nasa aviona oterali su brojnu neprijateljsku armadu. Rascisceno je nebo nad Beogradom i onda smo mogli da pristupimo gasenju pozara i svim onim radnjama koje je bilo potrebno obaviti u tim trenucima.

Postoji oprecno misljenje da li smo u takvim trenucima stvarali paniku dajuci instrukcije za koriscenje maramica i sode bikarbone. Do mene je dosla prica o dijalogu izmedju predsednika Milosevica i njegove supruge. Kad ga je upitala sta da radi u tim trenucima, odgovorio joj je: "Ljudi ti lepo kazu, uzmi maramicu i sodu bikarbonu!"

VREDNOST LjUDSKOG ZIVOTA: I pored 70 000 naleta neprijateljske avijacije, sistem vazdusnog osmatranja, navodjenja i javljanja Vojske Jugoslavije ostao je ocuvan, neprekidno je funkcionisao. Stalno smo imali podatke o situaciji u vazdusnom prostoru a te podatke smo dopunjavali vizuelnim osmatranjem sa mreze nasih osmatrackih stanica.

Bio je ovo specifican rat i trebalo je naci nacine za zastitu gradjanstva. Pokusao sam da nadjem odgovor, dakle, da se sirene oglase u devet ili pola deset uvece i da uzbuna traje do jutarnjih casova. Ali, to nisu mogla da budu jedina dva signala za Beogradjane, i zato sam koristio zakonsko pravo i obavezu Centra za obavestavanje i uzbunjivanje da se ukljucuju u programe lokalnih stanica.

Ljudi su po mojoj intonaciji tumacili nivo opasnosti, i bili su u prvu. Bilo je logicno da se neko obraca Beogradjanima i skrece im paznju kad oko jedan sat po ponoci naidje velika grupa neprijateljskih aviona. Dva miliona Beogradjana imaju pravo da znaju sta se desava nad njihovim gradom. Ne mogu da cuce u sklonistima, slusaju detonacije a da im se niko ne obrati i kaze gde je dejstvovao neprijatelj i sta se dogadja sa vitalnim funkcijama grada! Gradjani su kroz poreze i doprinose davali novac da postoji i funkcionise Centar za obavestavanje, i mi smo se osecali obaveznim da ih informisemo.

Ono sto me je rukovodilo jeste sindrom jevrejskog holokausta. Smatram da je ljudski zivot neprocenjiv, da ne treba polagati vence i cvece na spomenike vec se boriti za zivot ljudi; dati im pravu informaciju, savet, instrukciju u prvoj sekundi. Zato je Centar tako i delovao, u tom duhu, s tom mislju. Rat je veoma ozbiljna stvar i stoga sam bio pobornik sklanjanja stanovnistva a ne njihovog okupljanja u situaciji kad imamo vazdusnu uzbunu. Sa tugom se secam male devojcice koja je nastradala na nosi u Batajnici. Da je bila sklonjena, sada bi se igrala sa decom u vrticu.

RAKETE NA CUBURI: Izmedju Beogradjana i Gradskog centra za obavestavanje stvorila se simbioza. Kad do deset ili pola jedanaest ne bi bila oznacena uzbuna, gradjani su se masovno javljali: "Zasto ne svirate uzbunu - sta se dogadja?!" U dve noci kada nije svirana uzbuna, doslo je do velikog pritiska na nas: "Zasto ne sviraju sirene, ne mozemo da spavamo?!" Jednom, posle popodnevne uzbune, nazvala me je moja drugarica s Novog Beograda, pita da li moze da predje most. Kazem: "Veza sa Klintonom mi je trenutno u prekidu, ne mogu da ti odgovorim!"

Sigurno je da smo i mi bili "legitiman cilj". Posle dejstvovanja po Centru za obavestavanje u Pristini i u Novom Sadu, napustili smo svoju osnovnu lokaciju u Skupstini grada i otisli na rezervnu lokaciju. Ekskluzivno za NIN iznosim podatak da su one dve rakete ispaljene na Cuburu bile namenjene nama. Pale su u neposrednoj blizini nase mikrolokacije.

BEZ OBRAZLOZENjA: Mozda je malo rano da pricam sta se dogodilo sa mnom, ali nemam razloge ni da cutim. Ne znam kome sam zasmetao i zbog cega, mozda je to poverenje koje su Beogradjani stekli u mene nekom zasmetalo. Jednostavno 33. dana rata u Centar je dosla instrukcija da vise ne dolazim na posao, da se u sledecoj smeni ne pojavljujem. To je izvedeno na primitivan i nekorektan nacin. Moglo je to da mi se saopsti uz soljicu kafe, sa nekoliko lepih reci i ja bih to prihvatio.

U sebi imam i ljudskosti i ponosa, nemam hipoteku da sam bilo sta lose uradio za ovaj grad, niti sam odavao vojne tajne. Uzasno me je povredio takav odnos bez ikakvog obrazlozenja.

Nekoliko sledecih dana proveo sam u kosmaru, iznenadjen, prenerazen, zatecen... Istovremeno sam doziveo i satisfakciju: kompletan Centar bio je uz mene, Beogradjani su masovno poceli da se raspituju sta se dogodilo sa mnom i vrse pritisak da se vratim u Centar. Posle prvih strujnih sokova Beogradjane niko nije obavestavao o tome sta se tacno dogadja.

Pocele su i mnoge price, da sam pobegao u Izrael, u Crnu Goru... Moja supruga je nekoliko puta primila saucesce. Mnogo ljudi je zazvonilo na moja vrata, i izljubili me sto sam ziv. Naravno da nije tacno da sam posle raketiranja predsednikove rezidencije izjavio: "Nazalost, predsednik nije bio u njoj!" Svaki pogodjeni objekat u Beogradu za mene je tragedija.

Bilo mi je tesko. Sedeo sam u svojoj kuci i slusao detonacije a nisam bio u mogucnosti da pomognem. Da ono sto najbolje znam ne mogu da primenim u trenucima kad je najpotrebnije. No postoje dobri i mudri ljudi, pokrenuta je inicijativa od nekoliko ljudi na polozajima, i omoguceno mi je da se ponovo vratim u Centar. Na srecu, doslo je do smirivanja situacije, i mi, rezervisti vracamo se kucama.

PRED OGLEDALOM: Ono sto Beogradjani treba da znaju, kad je u pitanju Gradski centar za obavestavanje i uzbunjivanje, jeste da je svaka informacija koja je bila upucivana, svako obavestenje koje su culi bilo meritorno, doneseno na osnovu valjanih informacija i kompetentnih procena naseg ekspertskog tima. I ono sto pretpostavljam da Beogradjani znaju, nijedno obavestenje nije bilo netacno. Licno nisam hteo da preuzmem odgovornost i saopstim i deo neistine. Time bi prestalo da se veruje Centru i izgubio bi se smisao poruka.

Razgovarao sam sa sobom ispred ogledala, ujutro, dok sam se brijao, i mislim da mogu otvoreno da pogledam Beogradjanima u oci. Pribojavam se da mozda ne bih imao snagu da s istim zarom, s istom voljom ponovim sve ovo jos jedanput.

I za kraj, da se oprostim od citalaca NIN-a: Paznja, paznja! Posle 78 ratnih dana u Beogradu, 146 vazdusnih opasnosti i ukupno 32 dana provedenih u sklonistima, postovani citaoci NIN-a - Gotovo!

LjUBISA STAVRIC