2529, jun 17 1999

KOSOVO

NE PITAJ ME KUDA IDEM

Hiljade Srba pokrenulo se sa Kosova i Metohije zajedno sa Vojskom Jugoslavije - put Srbije i Crne Gore. Medjutim, njih ne docekuju sa cvecem, vinom, pocasnom paljbom

Kosovo opet gori. Ne gori zito kao proslog leta, vec kuce. Ulaskom nemackih, francuskih, britanskih tenkova, albanski teroristi tzv. Oslobodilacke vojske Kosova krenuli su na Srbe ubijajuci ih u zbegovima, u selima oko Peci, Djakovice, Prizrena, Podujeva... I ono malo Srba koji nisu zbog NATO bombardovanja pobegli sa Kosova i Metohije pokrenuli su se zajedno sa Vojskom Jugoslavije - put Srbije i Crne Gore. Medjutim njih ne docekuju sa cvecem, vinom, pocasnom paljbom.

Srpski zbegovi

"Nocas smo ovde, a gde cemo biti sutra, ne znam. Dug je put do Srbije", kaze Slavko Krstic iz sela Lesane koji je sa zenom i dva sina 12. juna po podne stigao u Pristinu. "Ne pitaj me kuda idemo, jer ni sami ne znamo. Samo da izvucemo zive glave sa Kosova."

Put do Srbije je dug i opasan. Istu pricu ispricao je i Kurtesi Berisa, Rom iz Dulja, koji se sa cetrdesetak rodjaka zaustavio u Studentskom domu u Pristini.

"Radili smo, ratovali smo, ali sada je doslo da sa Srbimo begamo", kaze Berisa, i dodaje da su pobegli u poslednjem trenutku iz Dulja. "Nismo mogli vise da cekamo: da smo cekali jos jedan dan, Siptari bi nas sve poklali."

Izbeglice, njih 189 dusa, koji su u istoj koloni sa Krsticem i Berisom stigli iz Suve Reke, Lesana, Dvorana, Movljana, Recana, Djakovice, Musutista, umalo da nastradaju kod Stimlja.

"Bilo je gadno kad nas je UCK opkolila", prica Miroljub Jankovic dok zateze najlon na prikolici traktora. Na pitanje kako su se spasli on se osmehnuo, potapsao dve rucne bombe, "kasikare", koje mu vise za pojasom i odgovorio: "Sam nas je Bog spasao."

Prve izbeglice banule su u Pristinu u petak po podne. Kako prica Vera Dinetovic, upravnik Studentskog doma u Pristini, setala se sa komsinicom kada su prvi traktori naisli.

"Brzo sam otrcala u dom. Usput sam pitala nekog policajca za dozvolu i zatim smo na brzinu napravili zapisnik kako bih mogla da otvorim sobe", kaze ona dodajuci da nije bilo vremena da se pravi popis stvari koje su studenti ostavili u sobama. Jedino sto je mogla da uradi kako bi sacuvala stvari studenata bilo je da izbeglice zamoli da ne kradu tudje. Za dva dana u Studentskom domu registrovano je vise od hiljadu i dve stotine Srba i Cigana koji su napustili svoje domove.

"Jedna velika grupa koja je dosla u petak uvece iz sela oko Prizrena, krenula je sutradan ujutro prema Srbiji. Uspeli smo da im podelimo mleko koje smo dobili od Pokrajinskog Crvenog krsta. Sada ocekujem da nam stigne hleb, a vatrogasci su nam obecali cisternu vode koja nam je najpotrebnija za decu i bebe", kaze Irena Jovovic, student prava, koja se dobrovoljno prijavila da pomogne Veri Dinetovic, Zivki Djordjevic i mladicima iz obezbedjenja.

"Upravo su nam javili da iz pravca Lapljeg Sela dolazi velika kolona iz Lipljana", kaze Adnan Ljori, Goranac koji studira geografiju u Pristini.

Medjutim, nafte koja je izbeglicama sada najpotrebnija, nema. Mnoge benzinske stanice ispraznila je vojska i policija, a one koje nisu, kao pumpu kod Urosevca, zauzele su medjunarodne mirovne trupe.

"Trazili smo naftu, ali je nismo dobili", kaze Bozidar Bogdanovic iz Brekovca kod Djakovice. "Ne znam da li nafte stvarno nema ili nam ne daju da pobegnemo u Srbiju. Moje komsije Vukcice, koji su pre nekoliko dana krenuli u Crnu Goru, sreo sam ovde. Crnogorci ih nisu pustili preko Cakora. Posle su pokusali da izadju preko Kosovske Mitrovice, ali ni tu se nisu probili. Sutra svi zajedno krecemo za Nis." Na pitanje sta ce da rade ako im nestane goriva, Bogdanovic kaze da ce ostaviti i traktore i kombajne, ali da ce dok god bude imao snage da nosi pusku, ici put Srbije, makar i pesice.

Ukus pobede

U skladu sa vojno tehnickim-sporazumom Vojska Jugoslavije protutnjala je ostavljajuci za sobom most kod Podujeva sa koga niko nije stigao da skine platneni transparent na kome pise: "Nema nama drugog puta - do puta na Kosovo!" Sa prvim mrakom konvoji oklopnih vozila, slepera municije i cisterni prekrivenih mokrom cebadi u kojima je prevozen kerozin proredili su se, ali kolone traktora i malih kamiona sa Srbima vozile su i po mraku sa ugasenim svetlima u susret ruskim trupama koje su tog 11. juna dolazile iz pravca Nisa.

Medjutim, Rusi su kasnili. Oni su usli u Pristinu oko pola dva ujutro 12. juna i narod ih je docekao sa cvecem i "lozom". Pucalo se iz automata, pistolja, lovackih pusaka. Pucali su i desetogodisnji decaci koji su pistolje skrivali u gacama. A zene, suvise stare da bi ih pijani ruski vojnici ljubili, plakale su od srece. Na pitanje zbog cega se raduje dolasku Rusa, Slavka Djurkovic kaze: "Oni su nam jedini spas, jer su pravoslavci. Moras u nesto da verujes, a u koga ces ovde da verujes, u onoga ko se kao i ti krsti sa tri prsta ili u ove sto su nas do juce gadjali bombama?"

Mnogi Srbi koji beze sa Kosova tvrde isto sto i rezervista Ivan Vasojevic iz Nisa. "Da su Rusi zaista hteli da nam pomognu, dosli bi pre dva meseca ili bi nam poslali nekoliko S 300 i ne bi nam sada Svabe i Amerikanci ovde izigravali vojsku. Srce me boli sto se sve ovako zavrsilo. Ako mene pitas, jasno je da smo izdati i da je Kosovo unapred prodato."

Po recima Milivoja Mihajlovica, glavnog i odgovornog urednika Medija centra u Pristini, Srbi sa Kosova nalaze se pred dilemom: da li da menjaju zivot ili mesto za zivot?

"Veliki broj kosovskih Srba je ipak, prema sadasnjoj situaciji, resio da ostane, ali su se neki pokrenuli pre svega u strahu za zivot. Uzroci tog straha su albanski teror i zverstva koja su pocinjena u selima u Metohiji i Drenici, kao i strah da se u mirovnim snagama nalaze pripadnici vodecih NATO zemalja koje su proteklih godina pomagale albanski terorizam, forsirale separatizam i bombardovali Jugoslaviju. Za mnoge Srbe te zemlje nisu neutralni arbitrari", kaze Mihajlovic, dodajuci da ce trebati mnogo vremena da narod uveri, u dobronamernost medjunarodnih snaga na Kosovu. Ukoliko se KFOR ne angazuje na oslobadjanju desetak Srba koje je tzv. OVK kidnapovala poslednjih dana, Srbi nece imati drugog izbora nego da "naprave sopstveni odbrambeni mehanizam" koji ce se oslanjati na Srbiju. "Od drzave ce najvise zavisiti koliko ce Srba ostati na Kosovu, odnosno koliko ce dugo Srbija ostati na Kosovu", kaze Mihajlovic.

Odlazak iz Pristine

Iako autobusi, navodno, "normalno saobracaju", nikome nije jednostavno da napusti Pristinu. Mnogi vojnici satima, a ponekad i danima cekaju transport.

U baraci kod autobuske stanice u Pristini sedela su tri vojnika, Luka, Stefan i Cedomir, koji je u rukama premetao tromblonsku minu. Cekali su da neko dodje po njih, ali to se nije dogodilo ni 13. juna po podne kada ih je novinar NIN-a pitao ima li autobusa za Beograd.

"Nemoj da nas zajebavas! Mi ovde cucimo vec 12 sati i nasi nas nisu pokupili, a ti bi autobusom za Beograd i to jos da kupis kartu. Okreni se malo oko sebe, pa ces se valjda opametiti".

Ono sto se moglo videti bili su samo zidovi bombom srusene autobuske stanice, i jedan gotovo potpuno izgoreo autobus "Kosovotransa" pored koga su se nalazili sto i stolica, ali ne i neko ko bi prodavao karte.

Sutradan, 14. juna u pet ujutro, nije vise bilo Luke, Stefana i Cedomira u baraci, ali su se zato na parkingu autobuske stanice ispred oklopnih transportera KFOR-a pripadnici nemackih trupa, goli do pojasa, umivali. Oni su bili jedini koji su, mozda, nesto mogli da znaju. Medjutim, Nemci su bili jako nervozni, iako su imali tri oklopljena transportera a novinar NIN-a samo ranac na ledjima. Trebalo je staviti ruke na glavu kako bi se sa njima uopste razgovaralo. Medjutim, od tog razgovora nije bilo nikakve koristi jer pripadnik mirovnih trupa, iako je razumeo sta se pita, nije mogao da shvati kako neko uopste moze, s obzirom na izgled autobuske stanice, imati ideju da putuje bas odatle.

Nije bilo druge do izaci na drum i cekati. Cekanje se oteglo i Miljanu Djuraskovicu iz Berana i Daliboru Nedovicu iz Belog Polja koji su po povratku sa redovnog dopusta izgubili svoju tenkovsku jedinicu.

"U Urosevcu nam je neki pukovnik nam je rekao'sto ste se vracali' i poslao nas je u Kosovo Polje gde se nalazi informativni centar Vojske Jugoslavije. Kada smo tamo stigli, rekli su nam da nasa jedinica koja se nalazila kod Lipljana, nije vise tamo. Pitao sam ih sta sada da radim, ali mi nisu nista rekli, osim da mogu prenociti tu kod njih", prica Dalibor Nedovic dodajuci da se sa svojim drugom Miljanom uputio u Berane gde ce se javiti u vojni odsek koji ce mu valjda reci sta da radi ili ce ga bar poslati u maticnu kasarnu u Valjevo.

Posle bezuspesnog stopiranja vojnih konvoja i kola bez registracija za koje su Miljan i Dalibor tvrdili da su pokradeni iako su imali nalepnicu Vojske Jugoslavije, oko pola sedam ujutro pokazalo se da izgled i situacija na Kosovu cesto vara. Naime, pojavio se autobus, ako se to uopste moze nazvati autobusom. Bila je to redovna linija "Kosovotransa" Urosevac - Podgorica, a u autobusu kome je menjac zlokobno skripao posle svake promene brzine bilo je mesta samo za stajanje.

Na sedistima su sedele mahom zene sa decom i starci koji su ustajali vojnicima sto su od umora i pijanstva padali. Oni izdrzljiviji drzali su u rukama automate onesvescenih drugova. Na pitanje plase li se da ce svoj "kalasnjikov" greskom dati drugaru, Janko iz Beograda je odgovorio: "Kako mislis da mogu da zamenim pusku sa kojom i spavam, a? Pre cu zaboraviti svoje ime, nego zameniti svoju Milku". Tome se nista nije moglo prigovoriti, iako je govornik koji se mrstio i stiskao zube svaki put kada bi autobus prosao pored kolone izbeglica ima najvise devetnaest godina.

Izbeglice u Crnoj Gori

U fabrici "Kristal Rozaje" sada se nalazi izbeglicki kamp Albanaca. Srbima koji su pristizali uglavnom iz Peci i Djakovice, ponudjeno je da se smeste upravo tu sto su oni odbili uz objasnjenje da ce se radije vratiti kucama, ali su krenuli dalje u Srbiju, preko Novog Pazara. Dva tri kilometra dalje troje dece je zavriskalo. Jovanka, seljanka iz Gorazdevca, zaplakala se. Jadan vojnik ju je upitao sto place, a ona mu je odgovorila da je videla muza na traktoru. Neko je rekao: "Pusti zenu da se pozdravi sa svojim covekom, bice i njemu i njoj lakse." Ali vozac nije hteo da stane. Potom su zazvecale puske, iz tridesetak grla se culo: "Jebem ti mrtvu majku, zaustavljaj!" i vozac je zaustavio masinu. Jovanki je bilo neprijatno, izvinjavala se vozacu, nepovezano je govorila kako nije zelela da pravi probleme, da se samo obradovala kada je videla svog Stanojka za koga je brinula, jer je posle nje izasao iz sela, a cula je da su bas te noci Albanci u Gorazdevcu poklali nekoliko Srba...

Umorni Stanojko bio je toliko zbunjen srecom koja ga je snasla da se nije setio ni zenu da zagrli. A kada je, gotovo ceo autobus poceo da se sali na njegov racun, on i Jovanka zbunili su se jos vise, okrenuli su se prema autobusu. Nepokretni i osmehnuti stajali su tako nekoliko trenutaka, kao razred djaka koji iscekuje da fotograf konacno kaze: "Pticica". Kada je autobus krenuo, zena je htela nesto da kaze, ali joj to nije uspevalo, a deca se nisu cula jer su zalepljenih nosica sve do Podgorice gledala kroz prozor autobusa da li ce videti jos nekog ko im je drag.

Autobusom put od Podgorice do Beograda traje i cetrnaest sati, zato sto se na mnogim mestima skrece sa glavnih puteva na makadam kako bi se zaobisli mostovi koji su bombardovani. Pored toga, policija na svakih pedeset kilometara pretresa ne samo traktore Srba koji beze sa Kosova, vec i autobuse. Policija trazi cigarete, dizel i gotovo uvek, bar pokusava, da razoruza nekog od vojnika koji su ubedjeni da policija nema prava da im oduzima puske i pistolje.

Oko 30 000 Srba sa Kosova polako napreduje i zbog toga sto na svakom policijskom punktu skidaju i ponovo tovare ono malo stvari sto su sa Kosova poneli. Policija ih pretresa ne bi li im nasla oruzje koje skrivaju u dvostrukom dnu ormana, rerni od sporeta, cak i u plisanim decijim igrackama. I tako sve do Velike Plane gde cekaju da im neko kaze odrediste.

Mnogi bi u Beograd, ali je verovatnije da ce u glavni grad stici samo oni koji imaju rodjake voljne da ih prime. Ostali nece stici dalje od izbeglickog kampa u Bubanj potoku. Koliko ce im u Srbiji, u koju su se sve ove godine toliko uzdali, biti bolje pokazace se uskoro.

Lidija Kujundzic



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.

The views expressed on this page are those of the authors and do not
represent the policy or position of the Serbian Unity Congress.