KOSOVSKE SEOBE

Mnogo izbeglog sveta sa Kosova i Metohije masta o povratku, ali se jos ne usudjuje da krene, dok ne dobije cvrste garancije za licnu bezbednost

Jugoslovenska vojska i srpska policija povukli su se sa Kosova i Metohije, a onda su pripadnici teroristicke OVK junacki (!) krenuli u novi boj za Kosovo.

Pucnjava, upadi u kuce i stanove, pljacka, paljevine, kidnapovanja, ubistva...

Za samo 12 dana, prema dostupnim podacima, kidnapovano je najmanje 140 Srba i Crnogoraca. Sasvim moguce je da je taj broj i znatno veci, jer su mnoge otmice izvedene bez prisustva svedoka. A za samo tri dana u Pristini je provaljeno u vise od 300 stanova. Prema podacima UNHCR-a, pred terorom siptarskih bandi, oko 70 000 ljudi napustilo je svoje domove...

Svet koji je verovao da to, ipak, nije moguce, sada je zbunjen. "OVK" je u Prizrenu organizovala "paradu pobede", a njeni ljudi u uniformama i pod oruzjem regulisu lokalni saobracaj i da su oko Prizrena postavili svoje kontrolne punktove, dok su na granici zaposeli carinarnicu i granicni prelaz. Svoj stab imaju i u Pristini...

Nastala je opsta bezanija: Metohija (Pec, Klina, Istok, Djakovica, Decani, Suva Reka) naprasno je ispraznjena od pravoslavnog zivlja; samo iz Urosevca i okoline u jednom danu otislo je oko 20 000 Srba, Vucitran je ostao bez Srba...

Na odlazak sa zavezljajem u ruci ili osnovnim stvarima u nekoliko dzakova u prikolici traktora ili kultivatora, a srecniji u putnickom automobilu, tesko su se odlucivali. Pokusavali su da odloze odlazak. Neki su se sklonili u manastire; medjutim, napadnute su i svetinje i svestenstvo.

Vlasti su umanjivale odlaske i uvelicavale povratak. Osetilo se nestrpljenje da se centralni deo Srbije oslobodi nezeljenih slika novog talasa izbeglica. Na televiziji samo price i slike povratka izbeglog naroda, sto je neobavestene podstaklo na razmisljanje: "Kad dodjose kad se toliko vracaju?!"

Potpredsednik vlade i komandant Staba civilne zastite Republike Srbije prof. dr Milovan Bojic u subotu, 19. juna, uputio je poruku izbeglim ziteljima Kosmeta, isticuci da su, uz pomoc medjunarodne zajednice i zahvaljujuci njihovim bezbednosnim garancijama, stvoreni uslovi da se privremeno izbegli Srbi i Crnogorci, organizovano, u roku od 48 casova, vrate na Kosovo i Metohiju.

Proslo je 48 sati, a mnogi izbegli ljudi i dalje se nisu usudjivali da se vrate svojim kucama. Posle 48 sati, u ponedeljak, nezeljene slike u centru Beograda. Oko 200 izbeglica pokusalo je da demonstrira ispred Savezne skupstine. Policajci su, bez upotrebe sile, obavestili demonstrante da skup nije prijavljen i odobren i da se moraju razici. Narod se preselio kod Terazijske cesme. Svetozar Fisic, iz Prizrena, jedan od organizatora, uzeo je megafon i pokusao da se obrati okupljenima. Policajci su ga uzeli podruku i poveli u stanicu milicije, a potom kod sudije za prekrsaje koji ga je kaznio sa 30 dana zatvora.

Jedan stari sa sajkacom odbija da govori za beogradske novine. Kaze: "Nista za Beograd, Beograd nas je do ovoga doveo!"

Ima dosta i onih koji hoce da pricaju.

Dragan Petrovic iz Suve Reke prica, deluje nekako odsutno, mislima je na Kosovu:

- Doslo je nas cetrnaestoro: roditelji, zena, ja i cetvoro nase dece, brat, njegova zena i njihovo cetvoro dece. Godinu dana bio sam u rovu i znam dobro kakva je situacija i sta se sve desava. Povucen sam sa polozaja. Stigla neka naredba, ne znam od koga, pocelo je da se prica od jednog do drugog: povlaci se, povlaci se, povlaci se... Za pola sata sve je bilo gotovo.

Razmislja o povratku, ali se jos ne odlucuje:

- Mi bismo se vratili jedino sa nasom vojskom i policijom, da ima ko da nas stiti. Sve drugo sto treba, mi imamo dole. Ostavili smo ogromno bogatstvo, a sad smo dospeli da budemo ovde na ulici. Ostavili smo tri pune kuce, 18 hektara zemlje... Bio sam i zaposljen. Dakle, mogli smo da zivimo, i to lepo da zivimo. Niko od nas nije hteo da bezi. Da smo hteli, mi bismo pobegli jos pre godinu dana, kad je sve pocelo.

Ljubinka Nikolic iz Prizrena skruseno se naslonila na zid hotela "Moskva".

- Cetiri dana smo putovali. Prvo smo iz Prizrena izbegli na Brezovicu. Tu smo jednu noc prenocili. Onda smo za konvojem vojske krenuli u Vranje. U Vranju su nas zaista toplo docekali i Vranjanci, i Crveni krst i svestenici. Nikad im to necu zaboraviti. Dva dana smo bili u sabirnom centru. Onda smo krenuli za Beograd, jer u Zemunu imamo rodjake. Ali, ispred Nisa, kod motela "Nais", zaustavi nas milicija, ne da na autoput. Kazu nam da idemo na sporedni put. Mi tamo, kad opet patrola, ni oni ne daju dalje. Opet se vratimo na autoput.

Sunce ugrejalo, a sestoro Nikolica skupilo se u jednom autu: Ljubinka sa muzem, troje male dece i starom svekrvom.

- Resili smo da ne odustanemo - kaze gospodja Nikolic. - Sacekamo da se jos skupi sveta i onda blokiramo autoput. Cetiri sata su nas drzali. Ubedjujemo ih da nas puste. Kazem im: "Mi idemo, a vi pucajte. Nisu nas ubili Siptari, ubijte nas vi!" Nacelnik me ubedjuje: "Gospodjo, nemojte tako, mi smo vas branili." "Svaka cast za to, ali ovo nije u redu sto radite!" Na kraju su popustili, da bi krenuo saobracaj.

- Mi bismo najradije dole kod svojih kuca - podvlaci - ali hocemo garancije da smo bezbedni. Najbolje bi bilo da nas cuva nasa vojska i policija, a kad vec to nije moguce, neka nam KFOR garantuje bezbednost i svi mi se vracamo.

Porodjaj u Kraljevu

Knjizevnik i novinar pristinskog "Jedinstva" iz Djakovice Ranko Djinovic kaze:

- Pre pet dana dosao sam na tlo ove vrlo suzene Srbije. Zena nije mogla da izdrzi put - porodila se kad smo stigli u Kraljevo. Ostala je tamo u porodilistu. Dobio sam cerku Anastaziju. Ali, i pored svega i posle svega, najteze mi pada rastanak sa rodnim krajem svih Srba. Sumnjam da ce ikad vise da se stvore uslovi za nas povratak, ako se nesto bitno ne izmeni, u sustini. U odnosu prema Kosovu kao osnovnoj srpskoj zemlji. Ja sad nemam veliki izbor reci, iako sam propali knjizevnik. Napisao sam tri knjige pesama i jednu dramu, sve o Kosovu, i zato sam propao.

Zatim ocajnicki nastavlja:

- Vise od stotinu clanova moje najblize rodbine ostalo je u okruzenju u Orahovcu. O njima nemam nikakve informacije. Na drzavnim medijima uporno se govori da je sacuvan drzavni suverenitet. E, sad, ja molim bilo koga ko garantuje taj suverenitet da mi kaze kako su moji. Da li su jos u zivotu, posto su u okruzenju tzv. OVK? Srpska ulica u Djakovici koja je bila simbol srpstva petsto godina, za 24 sata je iseljena. Ono sto nisu mogli Turci za 500 godina, ucinili smo mi sami sebi, nasom politikom, nasim odnosom prema Kosovu.

- I pored ovog pesimizma, ja imam zelju da se vratim dole, iako sam, verujte, ceo zivot s puskom bio - nastavlja u jednom dahu. - Pricu mog oca ja sad pricam mom detetu. Sve ovo vreme bio sam vojnik na granici i u kasarni. Kasarna u kojoj sam bio, 36 puta je granatirana. Vojska i policija su casno obavili svoj zadatak, u to sam se licno uverio. Sad kad se ona povukla, mi smo ostali bez tog simbola. Ali, ipak, hocemo da se vratimo, samo trazimo cvrste garancije za bezbednost. I jos nesto: ovde se cesto koristi parola "Kosovo je Srbija", a u stvari - Srbija je Kosovo! U tome treba traziti poentu.

S dubokim uzdahom jos kaze:

- Najteze mi je kad me moja troipogodisnja cerka Jefimija pita: "Tata, kad cemo kuci?"

JOVAN JANjIC