NEDELJNIK

Poslednju deceniju navijacki folklor na sportskim priredbama u Srbiji odredjivala je, slazu se sociolozi, tema etnickog identiteta.Sa tribina u zemlji i inostranstvu cesto su se, izmedju ostalog, cula i ovakva skandiranja: "Ko to kaze, ko to laze, Srbija je mala/nije mala, nije mala...!" ili "Od Kosova, pa do Knina, sve je Srbin do Srbina..." Sportska nadmetanja i navijaci u uslovima medjunarodne izolacije i rata vise no ikad dobili su na tezini patriotske vrednosti.

Izmedju politike i sporta uspostavljena je cudna, terapeutska veza, koja bi u godinama koje su zaista pojeli skakavci i ostale zivotinje, mogla da glasi: sto su posrtanja nacionalne politike bila dublja, nasi momci su postajali sve zlatniji. Jugosloveni su u kosarci sedam puta osvojili zlatne medalje. U poluvremenima svih nasih pobeda, voajeri kosarkaskog uspeha mogu da cuju kako ovih dana neki nestasni momci Srbe u juznoj pokrajini (cijoj?) ubijaju i pale im kuce. Pre neki dan Albanci sa oznakama OVK na misicama demolirali su stadion Fudbalskog kluba "Pristina" i pretukli Bozidara Lakicevica, generalnog sekretara prvoligasa sa Kosmeta.

Nacionalna politika dozivela je fijasko, "olako" data obecanja potpuno su izvetrila. Srpski narod je osramocen i ponizen. Proslava Vidovdana mogla je da natera suze na oci i ateistima jer od nekadasnjeg glamura nista nije ostalo. Kao ni od herojskih govora kad se pobedonosno zalazilo duboko u istoriju. Malobrojni Srbi koji su dosli da cuju patrijarha Pavla bili su zabrinuti ili prestraseni. Kolektivna trauma je sveza i opipljiva a "emocionalni sok" i neverica posle "rasturanja" zemlje su tipicni odgovori. Neverica je negacija nepodnosljive realnosti... Izmedju ostalog, to pokazuje anketa koju ovih dana vode neke dnevne novine. Javne i polujavne licnosti, na pitanje sta najradije gledaju na televiziji, uglavnom odgovaraju da su to sportska takmicenja koja se nemilice emituju na gotovo svim kanalima. Ljudi od stvarnosti beze na razlicite nacine.

Medjutim, iako mnogobrojni (psiho)analiticari sportskih navijaca nikada nisu narocito verovali u inteligenciju istih, pokazalo se na nedavnom "vecitom derbiju" izmedju "Crvene zvezde" i "Partizana" da ih ne treba dozivljavati kao zvakacu gumu koju vlast razvlaci i upotrebljava kako i kad hoce. Sa tribina su se orili zahtevi (udruzenih "delija" i "grobara") za ostavkom predsednika SRJ Slobodana Milosevica. Kao da je opamecivanje otpocelo. Niti je finale Kupa Jugoslavije bilo narocito poseceno, niti je dostignuto uobicajeno euforicno raspolozenje. Sta se dogodilo?

Prosle godine moralni cistunci bili su zgrozeni proslavom i docekom koji je bio priredjen jugoslovenskim kosarkasima posle osvojene zlatne medalje u Atini. Odmah su se otvorile stare i dobro poznate price o "ljubavnoj" vezi izmedju sporta i politike. Pisali su se eseji s temom "hleba i igara". Zanimljivo je bilo da mnogi od tih moralizatorskih glasova nisu bas bili cujni u osudi politike koja je omogucila katastrofalan razvoj dogadjaja na Kosovu. Ipak, culo se - "oni" slave dok se na Kosovu gine...

Strucnjaci, medjutim, cesto isticu da je sport, ne samo u ovoj zemlji vec i u svetu, "postao gradivni element nacionalnog identiteta" - utoliko izrazitiji ukoliko neka zemlja, poput ove, nije postigla nista drugo cime bi mogla da se ponosi. Kosarkasi su tada, kao i po ko zna koji put, posteno odradili svoj posao. Mnogi su tvrdili da su "zlatni momci" s politickog gledista, u stvari vise ucinili za narod od rezima - poklonili su mu makar nekoliko dana uzivanja. Iza sebe ostavili su mnoge velike nacije. Posle duzeg vremena svi su se osecali kao "neko i nesto", na planeti Zemlji i imali priliku da retkim prijateljima iz inostranstva objasne kako i u Jugoslaviji ima neceg zaista dobrog.

Ovo je, dakle, idealno vreme da se sportski uspeh ponovo funkcionalizuje u politicke i nacionalne svrhe, pogotovu sto su nasi kosarkasi opet na dobrom putu da odbrane titulu prvaka Evrope. Sportisti i inace nikada "nasu pobedu" i "nase medalje" nisu proglasili samo svojima. I oni, bas kao i publika, imaju prirodnu "zelju za pripadanjem i identifikacijom". Da li ce nova pobeda na Evropskom prvenstvu moci da nas ucini malo srecnijima?

Evropski protivnici reprezentacije Jugoslavije clanice su NATO-a koji je ovoj zemlji posle domacih snaga ukrao buducnost. Zbog toga ce eventualna pobeda dobiti posebne dimenzije. Iz zombiranog stanja u koje je zapao narod navucen na bensendine, otupeo i ravnodusan, degradiran u "niko i nista", zakucan u blato uspesnim taktickim bombardovanjem koje ga je ostavilo bez puteva, mostova i fabrika, zivnuo bi, a verovatno i trenutno procvetao ako bi svetu nasi momci pokazali kako MI zakucavamo. Ali, varljiva je to uteha. Da li je posle svega uopste mozemo osetiti? Pobedu tesko, utehu mozda.

MARIJANA MILOSAVLjEVIC