DJACI I RAT

SUSRET S PATNJOM

Prestravljeno dete ne moze biti odlican djak! Prvacima se mora prici drugacije nego u normalnim vremenima

Trogodisnji Jovica sa Limana, dete izbeglica iz Krajine, po ceo dan ponavlja: "Nece vise, nece vise... Prestalo je, nece nas ubiti!" Dvostruko stariji Milan sa Detelinare, na pitanje sta bi voleo da bude - jer ce uskoro u skolu - kaze: "Voleo bih da budem mis, pa da se sakrijem u rupu kad dodju avioni..." Petogodisnja Biljana sa Suncanog keja, izmedju dva porusena mosta, ima stalne nocne more jos od prvog raketiranja: "Mama, mamice, sta su nam sada srusili" - budi se nocu uzdrhtala, oznojena i u suzama. Ovi, nasumce uzeti primeri iz Novog Sada, tipicna su reakcija na ono sto nam se dogadja otkako je NATO krenuo u agresiju na nasu zemlju: pate svi, a najvise deca koja "upijaju" sve sto cuju, vide i dozive... i dugo, dugo zadrzavaju to u sebi, kao otrov.

Deci je najteze da shvate to sto se desava i zasto se desava, a odraslima - pogotovo roditeljima - isto tako je tesko da im objasne, da ih zastite i pomognu u stresnoj situaciji. Nemocni su iz vise razloga, a jedan je svakako i neznanje kako da im ublaze patnje i posledice stresa. O tome razgovaramo sa ekspertom UNICEF-a (Fond Ujedinjenih nacija za pomoc deci) dr Nilom Kapor-Stanulovic koja kaze:

- Strah i simptomi stresa nisu oboljenje, vec reakcija - normalno ponasanje u nenormalnoj situaciji, kakva je ova sada. Zato je veoma vazno da se sto vise ljudi obuci da pomognu deci, da se ublaze posledice stresa i postepeno "brisu" njihovi uzroci iz secanja.

Upravo je misija Fonda UN - Kancelarija u Beogradu bila inicijator pripreme i objavljivanja dve knjige iskustava i pouka (saveta) o ublazavanju posledica stresa u ratnom vremenu najmladjih pod zajednickim nadnaslovom: Susret sa patnjom. Prva knjiga je "Organizacija psihosocijalne pomoci" (prirucnik za programe rada sa najmladjima), a druga "Kako pomoci deci u krizi" (tehnike intervencija u kriznom stanju). Uz recene knjige stampani su jos brosura i plakat sa slicnim temama.

Sef kancelarije UNICEF-a u Jugoslaviji (sada na Kavkazu) dr Boris Tolstopijatov rekao je dr Nili tacno pre godinu dana: "Saberi sva ta bogata iskustva koja imas i savete u dve knjige... trebace nekad, negde nekome u svetu." Ispalo je da, eto, zatreba bas ovde. Kako je izdavac u Beogradu (pre)dugo drzao rukopis, autorka ga je ustupila izdavackoj kuci "Stojkov" u Novom Sadu koja je knjige upravo stampala... A moglo je da se dogodi i da knjiga ne bude! Zvuci gotovo neverovatno, ali je istinito: Stojkov se sa rukopisima nasao na Zezeljevom mostu u vreme njegovog raketiranja, pa se vratio na petrovaradinsku stranu i tek sutradan presao skelom u Novi Sad.

Pionirski poduhvat

Znacaj i vrednost knjiga koje nose poruke i pouke za decu i odrasle su izuzetni. Kondenzovana iskustva i saveti, zasnovani na stvarnim dogadjajima na podrucjima Hrvatske i BiH 1992-1995, a potom u zemljama na Kavkazu - Jermeniji, Azerbejdzanu i Gruziji - pionirski su poduhvat, jedinstven u Evropi: sazeto je sve sto se dogadjalo, posledice po najmladje i nacin za ublazavanje posledicia stresa kod dece traumatizovane ratnim strahotama. Doktor Kapor-Stanulovic uradila je desetak programa pruzanja pomoci deci kod nas i na Kavkazu - ponajvise zrtvama ratnih pustosenja u Krajini, zatim u Nagornom Karabahu, Avhaziji i Osetiji. Rec je o pomoci i rehabilitaciji na terenu i u specijalizovanim ustanovama - kod nas u Igalu, u bivsem SSSR-u na Kavkazu. Uporedo sa fizickom rehabilitacijom dece povredjene minama, oruzjem i kasetnim bombama, lecen je i psiholoski stres izazvan ranjavanjem najmladjih. Gospodja Kapor-Stanulovic je dizajnirala procese edukcije medicinskog osoblja i nastavnika u Igalu gde su smestena deca posle stravicnih dozivljaja: smrti najrodjenijih, prezivljavanja pozara i razaranja, sopstvenog ranjavanja. Ukupna rehabilitacija svakoga meseca imala je i nedelju dana psiholoske rehabilitacije:

- To sto su deca prezivela kod nas i na Kavkazu - nocne more prestravljenih malisana i druge posledice - tesko se otklanjaju, pa je od izuzetne vaznosti kako i koliko ce im se paznje posvetiti, kaze gospodja Nila. Nuzno je da se sto vise vaspitaca i drugog osoblja u radu sa najmladjima obuci za taj humani posao, a direktori osnovnih skola i ucitelji moraju toj deci posvetiti posebnu paznju. Postoje i problemi koncentracije i ucenja. Prestravljeno dete ne moze biti odlican djak! Prvacima se mora prici drugacije nego u normalnim vremenima; moraju im pomoci da hrabro iskazu da su se uplasili, a na taj nacin "isteruju" strah, da ne trose energiju i na prikrivanje dozivljenog, a vaspitaci i ucitelji treba deci koja su dozivela stres da budu prijatelj - pre nego sto im postanu predavaci i ispitivaci.

TODOR DjURIC