PORTRET: VUJADIN BOSKOV, FUDBALSKI SELEKTOR

Za one koji znaju, podsecanje, za one druge - predstavljanje: 47 godina u fudbalu; za "Vojvodinu" odigrao 512, a za reprezentaciju Jugoslavije 57 meceva (i to u kontinuitetu u kojem nikada nije niti izostao niti bio rezerva!); oblacio je Fifin dres (13. avgusta 1955. u Belfastu kada je reprezentacija Evrope pobedila Veliku Britaniju sa 4:1), a kao gost igrao u "Crvenoj zvezdi", "Partizanu", "Dinamu" iz Zagreba i "Spartaku" iz Subotice; bio direktor FK "Vojvodina", tri godine savezni selektor fudbalske reprezentacije Jugoslavije.

Kao trener u tridesetogodisnjoj karijeri, osvojio 13 trofeja: prvak Jugoslavije sa "Vojvodinom" (1996); prvak Spanije sa "Realom" (1980); pobednik Kupa Spanije sa "Realom" (1982); pobednik Kupa Italije sa "Sampdorijom" (1988, 1989); pobednik Kupa Evrope sa "Sampdorijom" (1990), prvak Italije sa "Sampdorijom" (1991)... U Italiji je proglasen za najboljeg stranog trenera svih vremena! Samo je Trapatoni u Evropi ispred njega sa 16 osvojenih titula. Govori pet jezika: spanski, italijanski, engleski, francuski i nemacki, Fifin je instruktor za ta jezicka podrucja.

ISPUNjENjE DUGA: Dolazim na mesto selektora s mislju da je prihvatanje ove funkcije moj dug prema domovini i s ambicijom da ostvarimo strategijski cilj: plasman na svetsko prvenstvo. U taj uspeh sam vise nego ubedjen. Ulozicu sve svoje znanje, iskustvo i energiju, jer ce me to ispuniti radoscu.

SELEKCIONISANjE: Reprezentaciju treba da cine objektivno najbolji igraci po klasi, jer forma dodje i prodje a kvalitet ostaje. Kod mene su igrali najbolji igraci, uglavnom iz najjacih klubova, ali je bilo mesta i za najbolje iz malih klubova i sredina. Bio sam selektor, a treneri su mi bili Ciric, Toplak i Mladinic. O svemu sam u krajnjem ja odlucivao i mogu reci da je bilo pritisaka ali ne i pariteta. Secam se da mi je Hamdija Pozderac, tada visoki drzavni funkcioner, govorio da imam mnogo reprezentativaca iz "centra" i da zapostavljam dobre igrace iz manjih klubova, navodeci kao primer Meskovica, Hatunica, Bratica... Objasnio sam mu da sami igraci svojim kvalitetom odredjuju tim, a on mi je odgovorio da mogu da idem u diplomate ako me smene sa selektorske funkcije.

Tacno je da je sadasnja DzU selekcija skup zvezda, ali to nije razog za zabrinutost vec osnov za realan optimizam da taj skup istinskih umetnika i pobednika mogu uspesno okoncati kvalifikacije a i na predstojecem evropskom prvenstvu ostvariti izvanredne rezultate.

IMPERATIV "POBEDA": Fudbal je moj zivot a u fudbalu je ipak najvaznija pobeda! Pogotovo za mene jer ne volim da gubim. Iako se vise nauci od poraza nego od pobeda, volim i da manje znam samo da ne gubim. Samo se pobede pisu i pamte, sve ostalo se zaboravlja. "Crvena zvezda" je katastrofalno lose odigrala poslednju utakmicu u KES 1991. godine, ali ga je osvojila i postala sampion Evrope. Istorija ce to uvek beleziti, generacije pamtiti i ponavljati, a njenu losu igru smo vec zaboravili. Preduslov za pobedu je kvalitetan tim i dobra igra, a zadatak trenera je da to napravi. Forma igraca dodje i prodje, a kvalitet ostaje. Znaci - treba stvoriti kvalitetnog igraca i prakticnu igru, a kad to imate, vi mozete katkad da i bez lepote, atraktivnosti i superiornosti postignete rezultat. To se upravo desilo "Zvezdi" u Bariju. Imala je neosporno kvalitetnije igrace i trenera koji je dobro znao svoj posao - a to su najcesce garancije za uspeh.

IDEALAN TIM: Najveci dogadjaj i najsnazniji utisak mi je Olimpijada u Finskoj 1952. godine kada sam kao 21-godisnjak igrao u reprezentaciji koja je osvojila srebrnu medalju. Veliki je to uspeh, a i cast sto sam igrao u tom slavnom timu: Beara-Stankovic, Crnkovic-Boskov, Horvat, Cajkovski-Ognjanovic, Mitic, Vukas, Bobek i Zebec. I danas kada bih sastavljao nas idealan tim svih vremena, opredelio bih se za taj sastav, s tim sto bih Dzajica stavio na levo krilo, Zebeca prebacio na mesto beka umesto Crnkovica, a Milutinovica ubacio na desno krilo umesto Ognjenovica.

DOBAR TRENER I NjEGOVA FILOZOFIJA: Tacno je da nisam pisao knjige o novinama u fudbalu, niti kao Miljanic i Rusevljanin izmisljao novu fudbalsku terminologiju, ali sam postizao rezultate, a, priznacete, da je to ipak najteze. Ne kazem da sam najpametniji i da najvise znam, ali za svakog trenera su najveci dokumenti - rezultati, Trener bez rezultata je obican trener. Trener mora da se dokazuje u svakoj sredini i to iz nedelje u nedelju, jer on nema proslosti ni buducnost, vec samo sadasnjost. Mislim da bivsi fudbaleri treba da budu treneri, jer se pretpostavlja da onda fudbal vole i osecaju da imaju pozitivniji i prirodniji odnos prema igri i igracima, mada nemam nista ni protiv skolovanih trenera koji nisu igrali fudbal, ali oni su ipak zahvalniji za profesore fizicke kulture nego za vrhunske domete u trenerskom pozivu. Za moje trenerske uspehe sudbonosno je to sto sam igrao fudbal i sto imam prirodno osecanje za njega - talenat u najsirem ali i najbukvalnijem smislu. Mene nikada niko nije ucio kada cu predati loptu, kada i gde je sutnuti, ja sam s tim dosao na svet. Uz to sam osetio sta znaci zadah znoja u svlacionici - godinama me je "davio" a i danas "davi", opijao i odusevljavao me je zvuk najdivnije muzike na svetu, a to je trenutak dodira lopte sa mrezom, a pravo da vam kazem ni obrazovanje, kako opste tako ni strucno, nisam zapostavljao - zavrsio sam sve trenerske skole, a nastavnik sam istorije i tgeografije. Ipak, najbitnije je da trener oseca igru i ima znanje i kulturu da osvoji igrace, da mu veruju, cene ga i slusaju. Kada imate prave profesionalce u ekipi, a to je kod mene causa sine ljua non, onda velika prica i nije nuzna. Trener treba da zna da napravi familijaran odnos u svlacionici, s tim da on bude najstariji. Ne znaci da uvek ima pravo, ali mora da bude najstariji. Treba biti dobar psiholog, ponasati se kao drug, brat, otac, ali cesto i kao policajac, jer igracima ne mozete uvek da delite komplimente. Drugo - najteze je u ovom pozivu konstruisati i napraviti ekipu. Trener prvo mora da je nacisto sa kakvim igracima raspolaze, tek onda da se opredeli za taktiku. Ne mozes sa sporim igracima da napravis brzu igru. To je jasno kao sto je jasno da se od svinjskog mesa ne moze napraviti teleci perkelt. Potom, valja svakom igracu odrediti pravo mesto gde ce on moci da da najvise od svog talenta i klase, sto je veoma tesko i tu cesto padamo na ispitu jer smo ljudi pa gresimo. Zato su me, svuda gde sam radio, igraci voleli, jer nikog nisam sputavao da ispolji svoju kreativnost i individualnost. Ako igrac nema slobodu, on ne moze da razvija svoj talenat, a bez razvoja talenta nema igre. I na kraju, ali ne i najmanje bitno, trener treba da ima dobro organizovan i sredjen privatni i porodicni zivot. Supruga Jelena i kcerka Aleksandra bile su i ostale moj najpouzdaniji i najdrazi oslonac u svemu sto sam postigao u fudbalu.

TRENER NEKAD I SAD: Pre tridesetak godina bilo je neuporedivo lakse biti trener: lupnes rukom o sto, povisis ton i gotova prica. Niko nije smeo da zucne. Pa, nama je Bane Sekulic naredjivao kako da se sisamo, za stolom niko nije smeo da pipne kasiku dok on ne sipa jelo, birao nam je jelo. Danas trener mora da ima kulturu i obrazovanje kojima ce animirati fudbalere, sarm i simpaticnost zbog kojih ce ga voleti i znanje i autoritet zbog kojih ce ga ceniti i slusati. Danas se fudbalerima rukovodi razgovorom, snagom argumenata, a ne funkcijom i udaranjem rukom o sto. Svaka utakmica je jedna mala nauka, pogotovo danas u Italiji; ona ima svoje karakteristike, za nju se treba pripremiti ili joj se, dok traje, prilagodjavati.

I kad je vec rec o temi nekad i sad - sadasnji fudbal je neuporediv sa onim koji se igrao u moje vreme. Mi smo vise voleli fudbal, vise tezili slavi i tome kako ispraviti svoje tehnicke nedostatke, bolje igrati glavom, obema nogama, atraktivnije, efikasnije... Danas je neuporedivo teze igrati, jer se igra atletski, vrlo ostro i na coveka, a fudbaleri uglavnom govore o ugovorima i novcu...

NAJBOLjI: Od nasih fudbalera sa kojima sam igrao najvise mi se svidjao Vukas, od onih koje sam gledao Dzajic, koje sam trenirao Vijali, a koje sam ikad video - Maradona. Danas je Savicevic, kad je u punoj formi, najbolji fudbaler sveta!

MOJI KLUBOVI: Najveca cast je bila voditi Real Madrid - najveci, najbogatiji i najtrofejniji klub u svetu! "Vojvodinu" sam najvise voleo i volim, sa "Sampdorijom" sam postigao najvece uspehe, u Den Hagu doziveo nezaboravnu radost kada smo osvojili Kraljevski kup Holandije, a veliko mi je zadovoljstvo i sada da radim u "Napoliju" jer ceo dvomilionski Napulj zivi za ovaj klub.

PARE: Novca imam dovoljno, nije mi vise nikakav motiv, ali ga u principu uvek treba uzimati dok mozes. Ne postoji novac koji se ne moze potrositi... Osnovna stvar je pametno i racionalno ga trositi, sto ne znaci da je covek stedljiv ili cicija. Sustina mog misljenja svodi se na za mene tuznu, ali, cini se, neminovnu istinu: fudbal je sve manje sport a sve vise biznis! To je i logicno ako se zna da je to preovladjujuca filozofija u celom fudbalskom svetu. Recimo, Berluskoni je bio relativno nepoznat dok nije postao vlasnik "Milana". Nakon toga njegovo bogatstvo je znatno uvecano, on je postao vise nego poznat i mocan, a njegova kompanija je dozivela veliku ekspanziju, sto znaci ostvarila i veliku dobit. Investirao je u klub i to mu se visestruko vratilo. To je marketing.

LjUBAV JE UMRLA: Mene su kao igraca zvali "Zvezda", "Partizan", "Dinamo" i "Hajduk", ali ni sa kim nisam hteo ni da razgovaram jer mi je bilo neshvatljivo da napustim moju "Vojvodinu" i Novi Sad. A sada, ljubav i vernost se uglavnom kupuju za vecu ili manju svotu. Doslo mi je da placem od besa kada sam nedavno video koliko je gledalaca doslo na prvenstvenu utakmicu "Zvezda"-"Vojvodina". Medjutim, ubrzo mi je sve postalo jasno kada sam u FSJ cuo da je u poslednjih nekoliko godina iz Jugoslavije otislo 3 600 fudbalera! Dobar i atraktivan igrac uvek je bio i ostao najbolji propagator fudbala! Sada je u trendu, narocito u Engleskoj, praksa da se odlazi u Afriku i tamo kupuju, za relativno male pare - od pet, deset hiljada dolara, talentovani decaci koji se skoluju i posle prodaju za neuporedivo vece svote - vec u zavisnosti od kvaliteta koji su dostigli. Inace, kupoprodaja igraca je u visokorazvijenim fudbalskim zemljama uobicajena praksa gde u prvi plan ne dolazi zarada vec teznja da se stvori homogeniji i kvalitetniji tim koji onda kroz igre, rezultate i pratece marketinske aktivnosti vraca ulozeni novac. Dakle, sustina nije kao kod nas - prodaj igraca da bi preziveo, vec kupi igraca da bi bio kvalitetniji, a sto si kvalitetniji, vise ces zaraditi.

ZDRAVLjE DOBRO: Osim dva preloma noge kao igrac, pa ni danas kao trener, nikada u zivotu niti sam bio bolestan, niti osetio ikakve probleme sa zdravljem.

Supruga Jelena vodi racuna o mojoj ishrani, a relaksaciju posle napornih utakmica nalazim u lovu, tenisu i golfu - mojim omiljenim zanimacijama. Strast su mi i automobili, imam nekoliko, uzivam da ih cesto menjam i brzo i agresivno vozim.

RELIKVIJA-PISTALjKA: Relikviju imam, to je moja trozvuka pistaljka koju imam vec skoro 40 godina. To mi je poklon od poslednjeg trenera sa kojim sam radio kao igrac u ciriskom Jang Felousu. Odlazeci iz jednog kluba u drugi, iz jedne zemlje u drugu, ona je, uz dozivljene uspehe i poraze, moj jedini prtljag. Inace, nisam sujeveran, ali kako da ne verujem da mi je 29. mart sudbonosni datum. Tog datuma mi se 1957. godine rodila kcerka Aleksandra, 1958. sam toga dana otisao u vojsku, a sledece godine istog tog datuma slomio nogu na neobican nacin: intervenisuci nogu mi je slomio golman mog tima Andrej Veres!

PUT DO TEHNOMENADzERA: Oduvek sam bio maksimalno oprezan kada su u pitanju prijatelji, jer sam relativno mlad spoznao istinu da se na muci poznaju junaci, a kad god sam bio na muci ili u nemilosti, ostajao sam usamljen ili u krugu neznatnog broja onih koje i danas priznajem za prijatelje. Recju - imam mali broj prijatelja, jer se njihov broj drasticno smanjio 1970. godine kada su me lokalni mocnici proglasili liberalom i tehnomenadzerom, cak hteli pasos da mi oduzmu samo zato sto nisam mislio kao oni.

Etiketu "liberal" prilepili su mi politicki funkcioneri poreklom iz Srema, jer sam razradio koncepciju organizacije i razvoja FK "Vojvodina" a da ih pre toga nisam pitao sta o tome misle.

Tehnomenadzerom me je proglasio Stane Dolanc. Naime, dok sam bio savezni selektor "Olimpija" i "Maribor" su stajali veoma slabo u Prvoj ligi i on mi je dao nalog da uradim koncept daljeg razvoja kvalitetnog fudbala u Jugoslaviji. Diskretno mi je nabacio tezu o potrebi ravnomernog razvoja kvaliteta u svim republikama i pokrajinama, verovatno videvsi u takvom konceptu prvoligasku sigurnost "Olimpije" i "Maribora". Medjutim, kada je video moj koncept, koji je predlagao smanjenje Prve lige na 14 klubova, koncentraciju kvaliteta u manjem broju klubova koji sami fabrikuju svoj igracki kadar, eliminaciju politicara iz klupskih uprava i poslovanje klubova na ekonomskim i trzisnim principima - ne da nije bio zadovoljan, vec mi je rekao: "Vi ste obican "tehnomenadzer zapadnjackog tima". Posle toga se pricalo ne da ce me smeniti u "Vojvodini" i reprezentaciji, vec da ce mi i pasos oduzeti, zbog cega sam pozurio i 1974. godine otisao u inostranstvo.

PORODICNE STVARI: I za mene vazi da iza svakog uspesnog muskarca stoji - zena, mada jos nisam precizno utvrdio da li Jeleni za moj uspeh pripada 49 ili 51 odsto. Kcerka Aleksandra zivi i radi u Zenevi, udata je za biznismena Antonija, Svajcarca, imaju tri sina - Dusana, Borislava i Vuka, cesto sam s njima i zbog toga beskrajno srecan. Za sada je sigurno da do daljnjeg ostajem na celu reprezentacije. Ono sto pouzdano znam jeste da imam kuce u Marbelji, Djenovi i Bledu, ali kad odem u penziju, vracam se u Jugoslaviju, u svoju kucu u Novom Sadu gde cu penzionerske dane posvetiti pisanju o onome sto sam u fudbalu radio, video, naucio i doziveo.

DRAGAN PEJIC