DR DUSAN BATAKOVIC, ISTORICAR

Dr Dusan T. Batakovic, istoricar, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, autor je mnogih knjiga i ucesnik raznih strucnih i diplomatskih susreta o problemu Kosova i Metohije.

Iako njegova pozicija nacionaliste, monarhiste i osobe vezane za crkvu nekome moze da deluje i pomalo anahrono i izolovano, veoma je aktivan na javnoj sceni, i potpuno okrenut liberalnim vrednostima i Zapadu, sto je i logicno za doktoranda Sorbone. Njegov proslogodisnji projekt kantonizacije Kosova, predstavljen upravo u NIN-u, izazvao je prilicno interesovanje, a sada gospodin Batakovic nastupa i kao predsednik Veca za demokratske promene Srbije.

Razgovor pocinjemo masovnim ubistvom 14 srpskih seljaka na Kosovu.

Albanci na Kosovu su najvise zahvaljujuci politici rezima u Srbiji stekli ulogu zrtve, pa im je prakticno sve dozvoljeno. Ocekujete li da ovaj slucaj dovede do nekakvog preokreta u toj crno-beloj semi i u delovanju misije UN i Kfora na Kosovu?

- Problem je visestruk. Slobodan Milosevic je dao "kart blans" svima sa kojima se sukobio jer im je davao prethodnu ili naknadnu legitimnost za sve politicke zahteve i njihovo sprovodjenje. Etnicki, Albanci mozda najbolje ilustruju uspesnu homogenizaciju, potpunu solidarnost i shvatanje znacaja medjunarodne podrske. S druge strane, albanske zrtve su kljucni dokaz opravdanosti NATO rata protiv Jugoslavije, prvog humanitarnog rata u istoriji. Zbog toga su i moguce bizarne scene da snage Kfora na jednom kraju sela otkopavaju neku jamu sa zrtvama, ne obaziruci se na to sto na drugom kraju istog sela, ili cak iste ulice, ubijaju neduzne civile. To sto su ti civili Srbi u potpunosti objasnjava nezainteresovanost Kfora i njegovo "razumevanje" za opravdani gnev Albanaca koji su im zapravo saveznici. Tek primeri masovnih ubistava mogu da pokrenu Kfor, ali ne na onu vrstu akcije koja bi trajno i efikasno zastitila Srbe, vec na povremene istrage i trenutno pojacanu zastitu. KFOR nece pratiti seljake na njivu i decu u skole. Smatram da ce se pribeci politici svrsenog cina, odnosno priznavanju faktickog stanja, bez nade za prognane Srbe.

Vi ste savetnik Srpske pravoslavne crkve za kosovsko pitanje. Crkva se dozivljava kao jedini preostali zastitnik Srba na Kosovu, ali ima i glasova da pozivima Srbima da tamo ostanu doprinosi njihovom stradanju. Sta Crkva stvarno moze da ucini u ovakvim okolnostima?

- Posle zlocina koji je rezim ucinio prema sopstvenom narodu ostavivsi ga naprecac na milost i nemilost OVK i Kforu, malo je moglo da se ucini na opstoj bezbednosti, a ucinjeno je mnogo na spasavanju pojedinaca. U trenutku kada su svi, ali apsolutno svi drzavni, vojni i policijski cinioci prepustili kosmetske Srbe njihovoj zlehudoj sudbini, nasi najbolji arhijereji, patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, vladika hercegovacki Atanasije i, naravno, vladika Artemije, spasili su bukvalno hiljade ljudi da ne budu ubijeni, zlostavljani, kidnapovani i opljackani. Samo mitropolit Amfilohije licno je spasao hiljadu ljudi u Peckoj patrijarsiji saradjujuci sa italijanskim kontingentom Kfora. Oni su dostojni naslednici tradicija svetog Save i nase crkve kao cuvara svetinja i vernika.

Ipak, Crkvi se zamera da pregovorima mimo drzavnih organa Srbije i Jugoslavije izdvaja Kosovo iz tog drzavno-pravnog okvira, da je zajednicka izjava potpisana sa Hasimom Tacijem izdajnicka...

- Crkva je pokazala svoju moralnu snagu, a politicko posredovanje im je u stvari nametnuto. Vladika Artemije i ekspertska grupa koja mu je pomagala, predvideli su ovakav ishod i nastojali su da ga preduprede, ali najvise prepreka pruzao je upravo rezim. Kosovo moze da ostane u Srbiji i Jugoslaviji samo ako ovaj rezim u najkracem roku nestane i bude zamenjen stabilnom, demokratskom administracijom. Samo tako ce put Kosova u Evropu ici preko Srbije. Ako ovaj rezim ostane, Kosovo je zauvek izgubljeno. Preostale Srbe na Kosovu imaju moralno pravo da predstavljaju samo oni koji su ih u ovim najstrasnijim vremenima stitili.

Mi, de fakto, imamo jos najvise dve godine da Srbiju dubinski preobrazimo u politickom smislu, kako bi postala - ako ne srediste sabiranja okolnih teritorija, kako sto je bila u vreme demokratije kralja Petra I Karadjordjevica - bar sigurna oaza mira.

Vi se potpisujete i kao predsednik Veca za demokratske promene Srbije, cija se izjava za javnost ovih dana plasira u medijima. Ko cini to Vece?

- Postoje dva krila, u otadzbini i dijaspori, od po 30 osnivaca, koji su ugledni u svojim profesijama. Ima tu i clanova razlicitih politickih grupacija, ukljucujuci i rojaliste i republikance.. Vece je najpre bilo zamisljeno kao trust mozgova i rezervoar politicke volje usmerene ka samo jednom cilju: potpunom preobrazaju Srbije bez obzira na stranacka opredeljenja. Zastava oko koje smo okupljeni je nadstranacka, neideoloska vlada strucnjaka ciji ce program sastaviti najbolji eksperti iz svih domena poslova jedne drzave.

Prelaznu vladu strucnjaka sada predlazu mnogi. Zvuci lepo, ali zasto bi stranke sa godinama izgradjivanom strukturom i poznatim velikim ambicijama pristale i dozvolile da ih vode i organizuju vanstranacke licnosti, makar to bili i poznati strucnjaci?

- O snazi ovog koncepta govori cinjenica da su, kada smo mi to predlagali pre sest meseci, postojale ozbiljne sumnje u valjanost ovakvog resenja, da bi se danas otimali o njega. Razlika naseg koncepta od sadasnjih pokusaja kloniranja iste ideje u jedan drugaciji politicki kontekst jeste u tome sto nasa vlada strucnjaka ne bi sluzila nijednoj stranci ili grupi stranaka nego citavoj zemlji i sto bi imala jasno ograniceni mandat sa striktnim prethodno utvrdjenim zadacima i zakazanim datumom slobodnih izbora. Iz haosa se ne moze direktno u demokratiju, demokratija zahteva odredjenu infrastrukturu, i to stabilnu, da ne bi bila samo imitacija demokratske procedure, kakvu srecemo u Africi i Latinskoj Americi.

Sta sve podrazumevate pod demokratskom infrastrukturom i koliko je vremena potrebno da se ona uspostavi?

- Nezavisno sudstvo, trzisna ekonomija, slobodni mediji, policija i vojska pod civilnom kontrolom, uredno placanje poreza i servisiranje obaveza drzave, opsta imovinska i pravna sigurnost. Za to je potrebno vise od jedne, a verovatno manje od tri godine. Haos je pravljen pola veka, a u poslednjih deset godina je dobio supersonicno ubrzanje.

Ono sto izdvaja nas, nasu inicijativu, jeste i podrska velikog dela dijaspore, odakle bi ugledni ljudi pomogli ne samo novcem nego i strucnoscu, kako bismo izbegli zamke novih zaduzenja, opasnost kolonijalne administracije, lose iskustvo Republike Srpske.

Ovde, medjutim, postoje rasirene predstave da je dijaspora "izbusena", da su to ucinili drzavna bezbednost i raznie drugie sluzbe, da je dugo odmagala razvoju demokratije podrzavajuci Milosevica. Imajuci u vidu sta su razne sluzbe bezbednosti radile na razbijanju verskog i politickog jedinstva dijaspore, sasvim je razumljivo sto su tamo preslikane ovdasnje podele, uz dodatne manipulacije. Nase ljude u dijaspori je, sto zbog nostalgije, sto zbog dobrog poznavanja funkcionisanja mehanizma zapadnog drustva, bilo lako zagrejati za najbolje nacionalne ideale, a da pri tom ne mogu da procene su samo paravan ovdasnjem kriminalnom komunistickom rezimu da opstane i dovrsi zapocetu pljacku drzavne imovine.

Nama ovde ne treba denacifikacija vec dekomunizacija - ispitivanje zlocina komunizma, posebno u njegovoj poslednjoj fazi. To je bila komunisticka manipulacija nacionalizmom, obezlicavanje coveka svedenog samo na primarne potrebe. Pri tome je veoma vazno da se naglasi da srpski nacionalizam nije strukturisan na mrznji prema nekome. On pociva na podeljenim lojalnostima: drzavi odnosno jugoslovenstvu, i naciji, sto nije uvek, a ni sada nije komplementarno. Kosovski zavet je zbir hriscanskih vrlina, ali je on danas izvitoperen, jer je jedina ovde razvijana mitologija komunisticka, narodnofrontovska. Ona je inaugurisala kao pomocno sredstvo ono primitivno srbovanje koje danas s pravom nazivamo srbo-komunizam, a koje nema nista zajednicko s nasom tradicijom.

Da se vratimo prelaznoj vladi strucnjaka. Kako pridobiti stranke za nju?

- Stranke u opoziciji vec deset godina vode neravnopravnu borbu sa visestruko nadmocnim rezimom, ali su i onda kada su dobro stajale imale i imaju slabe rezultate. Ma koliko zasluzna, slaba i neobjedinjena opozicija, rastrzana liderskim sujetama i posebnim interesima, u ovoj etapi je izgubila verodostojnost u narodu. Nezadovoljstvo naroda je sasvim slabo artikulisano i uglavnom se ne veruje stranackim konceptima promena. Zato nam je potreban pokret koji je iznad sadasnjih podela od kojih profitira samo rezim.

To ce se najbolje postici stvaranjem sirokog pokreta koji ce dobiti izbore, ustoliciti vladu strucnjaka i iskoristiti tranzicioni predah za pripremu prvih pravih slobodnih izbora. Dakle, izborna koalicija. Nepovoljniji nacin instaliranja je vojni puc ili neki konsenzus izmedju vlasti i opozicije radi prevazilazenja blokade.

Zvuci kao da je vojni puc realna varijanta koju dopustate?

- Ne zagovaram puc, samo smatram da je bolji nego gradjanski rat. Cinjenica je da je Vojska Jugoslavije ostala neokaljana snaga koju narod priznaje. Vojska je dva puta u ovom veku imala zapazenu ulogu: 1903. godine, kada je odmah predala vlast demokratskim snagama, i 1941, kada je, uprkos sadasnjim osporavanjima, izvrsen puc koji je uzivao podrsku naroda. Ovo je Balkan. Mi treba da nosimo odelo skrojeno po nasoj meri, a ne po nekim idealnim parametrima od kojih smo decenijama daleko. Pri svemu tome najvaznije je da Slobodan Milosevic nema podrsku koju je imao od Dejtona, cime je stalno bila blokirana promena iznutra.

Kako obezbediti podrsku vasem konceptu kada tvrdite da je opozicija nesposobna?

- Ne tvrdim da su nesposobni, vec da im treba katalizator koji im nece biti rival ni na koji nacin. Ti strucnjaci bi se po isteku mandata vratili svojim profesijama bez namere da aktivno ucestvuju u politickom zivotu. Sva istrazivanja pokazuju da su Srbiji potrebna nova, sveza i neistrosena lica koja nemaju balast stranackih surevnjivosti i podela i koji ce pre ulaska u vladu i po izlasku iz nje dati na uvid svoje imovinsko stanje. Organizovanje okruglih stolova ne vredi, to moze samo kada je pet miliona ljudi na ulici, a toga nece biti. Treba kao u Poljskoj pod jednu zastavu okupiti i levicu i desnicu, i republikance i monarhiste, oko spasa Srbije iz zakocene tranzicije ka demokratskoj infrastrukturi. Takodje prvi put bi bila stvaralacki integrisana podrska dijaspore. Ona bi imala ne samo pravo glasa, kao svugde u istocnoj Evropi, nego bi se kreativno iskoristile sposobnosti nasih strucnjaka iz svetske banke, raznih medjunarodnih institucija i biznisa. Oni bi pomogli da Srbija ne krene na slobodnu utakmicu na evropskom trzistu sa najnepovoljnijim performansama.

Ako se ovde napravi prava prelazna vlada, koja ce stititi narodne interese, onda to nece biti Nedic - kolaborant, vec Adenauer - spasilac.

SVETLANA DjURDjEVIC-LUKIC