KOSOVO

Umesto da most na Ibru bude simbol spajanja, kao sto bi trebalo i kao sto bi to vojnici Kfora zeleli, most u Kosovskoj Mitrovici svakim danom sve vise postaje simbol razdvajanja dva sveta

U podne, 9. avgusta, most preko Ibra bio je gotovo potpuno pust. Ponovni pokusaj Albanaca da na silu predju preko, na severnu stranu samo sto je propao. Vojnici Kfora zadrzali su ih batinama.

"Danas nije bilo strasno, ali u subotu je nedostajala samo jedna stopa da predju cupriju", kaze Vladimir Jovanovic (75) koji dva, tri puta na dan dodje do mosta.

Umesto da most na Ibru bude simbol spajanja, kao sto bi trebalo i kao sto bi to vojnici Kfora zeleli, most je postao simbol razdvajanja dva sveta. Svaki prelazak preko mosta predstavlja potencijalnu provokaciju, za obe strane. Iscekujuci pomracenje i u Kosovskoj Mitrovici, i Srbi i Albanci, svako na svojoj strani mosta, zele onim drugima da se bas njima sunce pomraci.

Na drugoj strani

Na pitanje novinara da li se moze preko mosta francuski oficir Moris Ite objasnio je kako nema problema, narocito ako vam na prsima visi legitimacija a u ruci imate fotoaparat ili televizijsku kameru. Medjutim, kada je video legitimaciju na kojoj pise NIN cirilicom rekao je kako je pametnije staviti na sebe Kforovu propusnicu koju novinar NIN-a nije imao. Ne zeleci da rizikuje vise nego sto se mora, novinar je zamolio francuskog oficira za zastitu.

"Drzacu vas na nisanu. Verujte mi, bicete potpuno sigurni dok ste na mostu, ali vas ne mogu zastiti od neprijatnosti koje bi mogle da vam se dogode na ulici", rekao je Moris koji se bezmalo zbunio kada ga je novinar zamolio da ga, ipak, ne stiti zato sto se nelagodno oseca kada mu nisane u ledja.

Na drugoj strani mosta nije se dogodilo nista spektakularno, osim sto je desetak decaka na znak Adzida uglas pocelo, veoma ritmicno, da skandira "UCK, UCK!". Tu, u juznom delu grada, nije se moglo razgovarati ni sa Albancima ni sa Kforovim oficirom za odnose sa javnoscu. Prvi nisu zeleli da pricaju ( na srpskom, engleskom, francuskom, a ni na albanskom jeziku), a francuski oficir takodje nije hteo da razgovara jer novinar nije imao legitimaciju Kfora ali ga je uputio da ode u Pristinu i tamo se akredituje. Na primedbu da Srbima sada nije lako ni da izadju, a kamoli da udju u Pristinu, oficir je slegao ramenima i uctivo rekao adieu.

Bitka za bolnicu

Vojnik Kfora pregledao je prtljaznik svakog automobila koji je ulazio u krug bolnickog centra u Kosovskoj Mitrovici, a kako smo saznali od medicinskog osoblja, ove mere su pojacane, ne bez razloga, u poslednjih nekoliko dana.

"Ovde nista dobro ne funkcionise", kaze Mirijel Arondu, koja u ime medjunarodne zajednice kao direktor vodi ovu bolnicu, i dodaje: "Albancima nije bilo omoguceno da rade u bolnici, sve dok Kfor i UN nisu dosli. Do 12. jula 168 medicinskih radnika albanske nacionalnosti radilo je u bolnici i trazili su da paritet bude pola - pola. Mislim da je to u redu, ali da isto tako i u dispanzeru, koji se nalazi u juznom delu grada, treba da se uspostavi odnos pola-pola. Zatim, Srbi su mi rekli da ne zele da rade sa Albancima jer ovi nemaju neophodno znanje,a ni diplome."

Kako direktorka bolnice nije lekar, zatrazila je od Svetske medjunarodne zajednice da izvrsi verifikaciju diploma svih zaposlenih, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Zatim se dogodio incident.

"Njihov sef obezbedjenja Redzep, inace dizac tegova, pretukao je naseg malog portira Milana Orlovica", kaze Cveta Jaksic, glavna medicinska sestra, i dodaje da su Albanci istog dana, kolektivno, napustili bolnicu (zajedno sa pacijentima), ali su se doktori ali ne i pacijenti, uskoro vratili.

Prema recima pulmologa Milana Ivanovica, zamenika direktora bolnice, sada u bolnici radi oko 240 Albanaca, a srpski lekari svakog dana strajkuju po pola sata.

"Bilo je mnogo strucnih gresaka. Dva porodjaja su lose vodjena i da doktor Cvetnic nije uskocio, jedan porodjaj bi se verovatno tragicno zavrsio. Malo je nedostajalo da jedna sestra ukljuci infuziju pacijentu, a pre toga nije istisnula vazduh iz igle, sto bi gotovo momentalno izazvalo emboliju. Tehnicar na rendgenu nije umeo da snima pacijente, a laboranti nisu umeli da urade analize", rekao je dr Ivanovic koji nijednom recju nije pomenuo da je u petak oko 22 sata, nakon nekoliko laznih dojava da je u bolnici podmetnuta bomba, svojim kolima prebacivao pacijente na sigurno. U evakuaciji su ucestvovali i vojnici Kfora, ali, nazalost, dva teska bolesnika preminula su prilikom evakuacije preminula.

Sledece noci na bolnicu je ispaljena minobacacka granata iz juznog dela grada i zavrsila u obliznjem sumarku. Situacija u bolnici postala je jos zapaljivija u ponedeljak, kad su posle sastanka sa Mirijel Arondu albanski doktori, predvodjeni internistom Ganijem Barjaktarijem (na engleskom jeziku objasnio je da ne zeli da da nikakvu izjavu za NIN) upali na grudno odeljenje pre nego sto su vojnici Kfora doneli kljuceve. Vojnici Kfora nisu dozvolili novinaru NIN-a da udje na grudno odeljenje, a nekoliko trenutaka kasnije gospodja Ardonu usla je kroz zadnji ulaz u upravnu zgradu, vidno iznervirana, zahtevajuci da joj se predaju svi kljucevi. Kljuceve je uskoro i dobila. Pet minuta kasnije, istim putem, prosli su albanski lekari, a jedna medicinska sestra nije mogla da se uzdrzi a da ne kaze: "Majku im ... vidi kako nam se smeju u lice."

Naravno, Mirijel Ardonu potpuno je svesna da ni sila kojom raspolazu vojnici Kfora, a ona je tako cesto prinudjena da preti, ne moze da donese stvarni napredak.

"Da postoji dijalog izmedju Albanaca i Srba, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Zao mi je sto smo uspeli da odrzimo samo jedan zajednicki sastanak", kaze gospodja Ardonu.

U prihvatnom centru

Da je bilo kakvog dijalog bilo i pre ili bar posle ulaska medjunarodnih trupa na Kosovo i Metohiju, mozda se ne bi dogodilo da u bolnicu (preuredjeni dom zdravlja) u Strpcu dodje starica od skoro 80 godina prekrivena opekotinama od pikavaca koje su joj pripadnici tzv. Oslobodilacke vojske Kosova gasili svuda po telu. Po recima onih, mahom starih, koji su u poslednji tren uspeli da pobegnu uz pomoc americkih i grckih vojnika iz Kfora, da pobegnu - ni u Urosevcu nije nista bolje.

"Ja sam imala srece. Nisu me tukli, nisu mi lomili ruke, noge", kaze Dragica Stanojevic, stara 73 godine, koja je 22. jula uspela da izadje iz Urosevca. Njoj je pomogao komsija Albanac dovezavsi je do Fabrike savnih cevi, gde se nalazio stab grckih pripadnika Kfora."Dao mi 250 maraka i pet djevreka, za put. Pomogli smo i mi njemu, sacuvali smo mu pekaru."

Boro i Verka Stevanovic, koji su takodje smesteni u prihvatnom centru u Bujanovcu, pet dana su sedeli u magacinu zeleznicke stanice i sa jos stotinak ljudi trpeli da ih Albanci pljuju, gadjaju kamenjem...

"Jeste da su nas ovi iz Kfora cuvali, ali nisu ni prstom hteli da mrdnu sve dok ovi nisu pokusali da nas izmlate", kaze Boro i dodaje da je svojim ocima video kako iz okolnih sela (Gornje Nerodimlje, Zaskok...) dolaze povredjeni ljudi, mahom pretuceni ili polomljeni.

U ovom prihvatnom centru "raseljena lica", mahom iz Urosevca,_tu ce i ostati do 15. avgusta. Sta ce posle biti sa njima ne zna ni upravnik koji nije hteo da kaze ime i prezime jer radi i u SUP-u Bujanovac. Briga za ove ljude pala je iskljucivo na teret opstine koja za sada uspeva da obezbedi hranu, a na pitanje da li dobijaju higijenska sredstva, Dragan kaze: "Samo bi nam i to trebalo. Pored ovih Cigana dobili bismo tifus za dva dana." To je bilo i objasnjenje za scenu koju je novinar NIN-a video kada je ulazio u Osnovnu skolu "Branko Radicevic": jedna ne bas vitka i mlada gospodja, sa kutijom deterdzenta u ruci, jurila je desetoro malih Roma vicuci na njih: "Da ste smesta dosli ovamo, da vas okupam. Hocete li da svi dobijemo vaske kao oni u Vranju?". Medjutim, deca su nastavila da beze, guseci se od smeha, odgovarajuci joj: "Milica drekavac, Milica drekavac!" i nimalo ne brinuci gde i kada ce im drekavac ponovo zapevati.

Lidija Kujundzic