SRBIJA I SVET

Rezim je odlucio da saceka izbore u zapadnim zemljama, gde ce pobediti srpski prijatelji, a zapadni lideri vec cekaju izbore u Srbiji gde bi, takodje, pobedili srpski prijatelji

Na prvim izborima svi oni ce biti kaznjeni za razaranje i pustosenje Srbije, objasnjavaju pocetkom septembra socijalisti strategiju za 21. vek, utemeljenu na ovlasnom ispitivanju zapadnog javnog mnjenja, koje neumoljivo ukazuje da ce Dzordz Bus mladji pobediti demokrate, u Kremlj usetati nasa nova braca Primakov i Luskov, dok bi se sefovima drugih zapadnih zemalja dala jos jedna sansa. Pricom koja je vec postala interni partijski slager - "smenimo njih, da oni ne bi nas" - privremeno je adaktirana teznja ovdasnje demokratske opozicije da jugoslovenskog predsednika i sefa trokrake koalicije posalju u "kotlarnicu istorije". Simptomaticno je da svetske agencije nedeljama ne prenose apele srpskom narodu da izabere put demokratije i reformi, ali se zato lansiraju informacije o spremnosti velikih svetskih firmi da investiraju u Srbiju. Da li je, dakle, otpisan Milosevic ili je otpisana demokratska opozicija ?

Dvonedeljna misija arhitekte ili, budimo iskreni, zidara Dejtonskog sporazuma Ricarda Holbruka, koji je zemlje nestasnog Balkana obilazio u svojstvu novog ambasadora pri UN, ali se ponasao kao pomocnik drzavnog sekretara, otvorila je u beogradskom krugu geostratega rasprave o promeni ili doterivanju stava prema omiljenoj balkanskoj musteriji. Pricu o jacanju pragmaticnog krila u Stejt departmentu je zatim osnazila vest o odlasku specijalnog americkog izaslanika Roberta Gelbarda, koji je u famoznim Njivicima nadgledao radove na demokratizaciji Srbije da bi po uticajnim medijima marljivo diskreditovao ljude sa kojima treba da obavi taj uzviseni posao.

Americki eliksir

Gelbardov angazman ce verovatno ostati upamcen kao period u kojem su svi tajni planovi americke administracije i njene najpopularnije firme CIA o rusenju Milosevica ekspresno dostavljani istrazivacima iz vodecih listova, a svaki napad na nasega predsednika je istome sluzio kao ambrozija ili eliksir vecne mladosti. "Njihova akcije su toliko nezgrapne, a favoriti neadekvatni da pocinjem da verujem kako im nije preterano stalo do promena i demokratije", kaze jedan od opozicionih lidera koji nisu fascinirani americkim programom za stabilizaciju Balkana.

Naucni savetnik Instituta za evropske studije Slobodan Samardzic smatra da se Zapad do sada uglavnom trudio da silom iznudi znacajne koncesije od nedemokratskog rezima, a ne da pomogne demokratskoj opoziciji. "Mislim da ni sada Amerika nije pustila Milosevica niz vodu, sto se moze videti iz politike koju Vasington vodi na Kosovu. Amerikanci sigurno znaju da ovdasnje javno mnjenje ne moze da mirno posmatra proterivanje Srba sa Kosova i stvaranje paralelne albanske drzave pod zastitom SAD. Imam utisak da delu americke administracije odgovara politika odrzavanja sukoba niskog intenziteta na Balkanu, sto se ne moze reci za EU, buduci da njeni planovi evropskih integracija podrazumevaju mirnodopske uslove", kaze Samardzic.

Novinarski hronicari se mogu prisetiti kako je Holbruk savetovao opoziciji da na jesen 1997.godine izadje na izbore, dok je sef diplomatske misije Ricard Majls godinu dana ranije bio savestan ucesnik izborne kampanje socijalista, obilazeci drzavne fabrike i hvaleci njihovu mirotvoracku politiku. Iako se danas i jedni i drugi nerado secaju dirljivih odnosa sa "ratnim zlocincima" i "NATO ubicama", novinari bi mogli primetiti da se Bela kuca u tim godinama secala opozicije samo u trenucima kada Milosevic nije pokazivao kooperativnost, da bi je zaboravila cim bi njihov junak promenio kurs. U akciji "konstruktivnog rusenja" vlasti, koja ima sve vise slicnosti sa borbom protiv Kastra ili Sadama, lansirane su i teorije o potrebi "denacifikacije Srbije", multietnickom Kosovu bez Srba i stabilnom Balkanu sa nestabilnim jugoslovenskim centrom.

Gelbardove besede

Prema diplomatskim izvorima, Gelbard se u razgovorima sa opozicionarima zalagao za jacanje protesta, istovremeno ocekujuci da ce protesti u establismentu izazvati ozbiljnu pobunu. Posle famoznog preobrazenjskog mitinga i tihog nestanka misterioznog liberalnog krila socijalista, zapadnjacka strategija je pocela da se blago prilagodjava novim okolnostima. "Samo da pregrmimo sledecu godinu, a posle cemo se konsolidovati", izjavio je navodno Milosevic na rodjendanskoj proslavi najblizim saradnicima. Prica o Paktu za stabilnost Srbije je privremeno zaboravljena, ali je, nekim paradoksalnim slucajem, sarajevski sastanak posvecen Paktu za stabilnost Balkana doprineo usaglasavanju evropskih i americkih projekata.

"Sve do pojave Pakta za stabilnost, mogla su se izdvojiti dva pristupa SRJ. Evropska unija je na jesen 1996. formulisala strategiju prema kojoj je, kao njen glavni interes, izdvojena postepena integracija istocnoevropskih zemalja kroz koncentricne krugove. Pristup SAD je direktno oslonjen na NATO i one su svoju geopolitiku zasnovale na trazenju punkta sa koga bi delovale na najblize okruzenje. Cini se da su paktom stabilnosti SAD i EU postigle strateski konsenzus, sto se ogleda i u formulaciji o neophodnosti evroatlantskih integracija", ocenjuje Samardzic.

Diplomata koji je slavu stekao hvatajuci poznatog kolumbijskog biznismena Pabla Eskobara nije uspeo da ubedi demokratski opredeljene gradjane da je "bejzbol palica iz raja izasla", kosovske Srbe da je Hasim Taci zapravo reinkarnacija Majke Tereze, ali ni prekodrinske Srbe da se saradnja sa zapadnim zemljama isplate. Nakon sto je Gelbard poceo da pakuje kofere za Indoneziju, gde valja resavati bolan problem Istocnog Timora, opozicionari su mogli da pocnu pripreme za izbore i dugu, strpljivu borbu za promene. Njihova nevolja je sto su, u medjuvremenu, radikali i levicari ponovo uzeli tapiju na patriotizam i poceli da obecavaju kako ce vratiti ono sto je nedavno izgubila neka, neidentifikovana interesna grupa.

Dvolicna politika Stejt departmenta prema kosovskim Srbima, kao i jastrebovi humanizma i renesanse koji na kraju milenijuma svet dele na "Srbe i ostale", deluju kao najbolji propagandni materijal vladajuce koalicije koja preko rezimskih medija vec vrsi pripremu terena "za povratak nase vojske na Kosovo" i snimanje rimejka istorijske bitke. "Pavkovicu, cekamo te", pise na srpskim kucama, u kojima ima zive duse, a prenosi drzavna televizija.

U skladu sa radikalskim pogledom na svet, republicki premijer Marjanovic je krenuo u pohode Moskvi, ali tamo nije razgovarao o savezu sa Rusijom i Belorusijom nego o isporuci gasa i nafte. Drzavni mediji su, zatim, sa ogromnom paznjom pratili posetu prvog zamenika ruskog sefa diplomatije Aleksandra Avdejeva, koji je u razgovoru sa Milosevicem ostro osudio krsenje Rezolucije UN. Nedovoljno pouzdani izvori iz leve koalicije, medjutim, tvrde da je preko ruske veze, pored ekonomskih pitanja, pokusano uspostavljanje odnosa sa nekim evropskim zemljama. Evropa, ipak, nije poverovala u roman o vizantijsko-crvenom prijateljstvu.

Evropljani su, izgleda, odlucili da promene u Srbiji izvedu elegantnije, ostavljajuci mogucnost njenim gradjanima da to ucine sami. Specijalni koordinator EU za obnovu Balkana Bodo Hombah rekao je da vec planira svoje aktivnosti kao da je srpski narod ukljucen u obnovu, i dodao da on ne sme da pomisli kako ga Evropljani okruzuju zidovima, "vec mu daju cast da se razvede" od Milosevica. Sef italijanske diplomatije Lamberto Dini primio je u Rimu tvorca naseg ekonomskog cuda Dragoslava Avramovica i porucio demokratskoj opoziciji da sansu potrazi na "postenim, prevremenim" izborima i istovremeno proveri nezadovoljstvo naroda. Kako prenosi rimski dnevnik "Republika", Avramovic je rekao da su izbori neminovni, ali je dodao da Milosevicevo okruzenje "izgleda veruje da oni mogu biti odrzani i 2001."

Sama cinjenica da su na neformalnom samitu EU u laponskom izletisu Sariselka ministri spoljnih poslova ozbiljno razmatrali mogucnost ublazavanja sankcija kao i grcki predlog slikovitog naziva "Energija za demokratiju" (dostavljanje nafte i ostalih energenata opozicionim opstinama), ukazuje da su Evropljani voljni da pokazu Srbima da ih zaista vide kao deo Evrope. Suocena sa dilemom kako pomoci obicnim smrtnicima da se ove zime ne smrzavaju, a da pri tome Milosevicu ne bude toplo oko srca, EU je pod neutvrdjenim uticajem SAD i Britanaca odlucila da, ipak, nastavi borbu protiv svog omiljenog diktatora. Na sastanku je, medjutim, najavljeno da ce predstavnici "druge Srbije" biti pozvani u Brisel gde bi im se ponudio "Ugovor za Srbiju". Taj ugovor bi milionima ovdasnjih biraca mogao konacno da pokaze da na Zapadu ima necega novog, kao i da zalaganje za vrednosti zapadnih demokratija "ima nekakvog smisla". I dok vlasti u Beogradu cekaju na izbore u agresorskim zemljama, gde ce pobediti dokazani prijatelji, zapadne zemlje cekaju na izbore u Srbiji gde bi, takodje, trebalo da pobede srpski prijatelji.

BATIC BACEVIC

Kriza legitimiteta vladajuce partije, nastala posle neuspesnog rata sa NATO-om i suocena sa bezizlazno losom ekonomskom situacijom, navodi na sve cesce pominjanje novih izbora.

Parlamentarnim izborima se ne biraju samo poslanici ili stranke, vec se, i pre toga, odlukom o tipu izbornog sistema odredjuje karakter politickog sistema. Upravo od tipa izbornog sistema umnogome zavisi i kakva ce biti vlada, koliko stranaka ce se ugasiti ili opstati i koliko ce gradjana ucestvovati u izborima, zatim, kakvi ce biti odnosi izmedju opozicije i vlasti, kao i onih koji nisu usli u parlament, i stosta drugo.

Izbori su oduvek predstavljali iskusenje i u novije vreme diskriminativne faktore u davanju birackih prava zamenjuju razni manipulativni postupci, koji putem izborne aritmetike i geometrije konstituisu izborne jedinice tako da osujecuju adekvatan uticaj i predstavljenost biraca. U tome je srpski slucaj skolski primer.

Vecinski i proporcionalni

Pravilo odlucivanja jeste metod kojim se u izborima odlucuje o pobedniku i porazenome - u vecinskom je pobednik onaj koji osvoji vise glasova (apsolutno ili relativno), a u proporcionalnom se tezi idealnoj raspodeli mandata na stranke proporcionalno broju dobijenih glasova. Osim ovih "cistih" tipova, postoje i izborni sistemi s elementima vecinskog i proporcionalnog sistema koji se istovremeno primenjuju (SR Nemacka), a takodje i proporcionalnih sistema s malim izbornim jedinicama, u kojima se biraju dva-tri poslanika.

Kao prednosti vecinskog sistema najcesce se navode tehnicka jednostavnost i razumljivost za birace, kao i da je to jedini demokratski nacin da se konstituise stabilan parlament i jaka vlada. On pogoduje velikim politickim partijama. U teoriji se smatra da je primereniji politickim sistemima sa dve-tri jake i ravnopravne partije, u kojima postoji konsenzus o vitalnim pitanjima drustva. U vecinskom izbornom sistemu presudniji je kvalitet i ugled kandidata nego partijskih programa. Vazno je i to sto se olaksava komunikacija poslanika sa biracima.

Vecinski sistem omogucuje biracima da direktnije odlucuju o mandatima, za razliku od proporcionalnog gde se ta odluka uglavnom (fakticki) prepusta partijama.

Najveca mana vecinskog sistema je mogucnost da se relativnom vecinom dobije mandat. Pitanje predstavnistva manjine podstaklo je preispitivanje valjanosti vecinskog principa, jer vecinski izbori favorizuju velike na racun malih partija. Prema misljenju teoreticara, konsenzualne demokratije vecinski izborni sistem negativno deluje u socijalno, etnicki i kulturno heterogenim zajednicama.

Proporcionalni izborni sistem se bazira na velikim izbornim jedinicama u kojima se biraci opredeljuju za partijske liste. Postoji oko 200 nacina raspodele mandata u proporcionalnom tipu izbora, ali one se mogu svesti na tri varijante: sistem jednakog broja, sistem kolicnika i sistem zajednickog delitelja. Prva dva sistema su pokazala krupne nedostatke upravo u centralnom problemu proporcionalnih izbora - preraspodele nerasporedjenih mandata. Sistem zajednickog delitelja, poznatiji kao D'Ontov, ispravlja ove nedostatke. Sustina ove formule je u tome da se prvo utvrdjuje broj glasova koje su dobile pojedine partijske liste, zatim se broj glasova svake liste deli sa 1, 2, 3 sve do broja poslanika koji se bira u toj izbornoj jedinici. Zatim se izdvajaju najveci kolicnici do broja mandata u toj izbornoj jedinici i redosled se pravi po velicini. Najmanji kolicnik u tom nizu je zajednicki delitelj. Svakoj listi pripada onoliko mandata koliko se u njenoj birackoj masi sadrzi zajednickih delitelja. Ovakav sistem se primenjuje u Srbiji od 1992. godine, kada je uveden proporcionalni izborni sistem. Treba istaci da i D'Ontov sistem ima nedostataka, pa se stoga primenjuju i drugi sistemi.

Nimajerov postupak predlaze Centar za slobodne izbore i demokratiju u svom "Modelu zakona o izboru poslanika i odbornika". Po ovoj formuli, mandati se dele tako sto se ukupan broj poslanickih mesta mnozi brojem vazecih glasova koje je osvojila svaka izborna lista. Dobijeni proizvod se, zatim, deli ukupnim brojem glasova datih svim izbornim listama. Svakoj izbornoj listi dodeljuje se onoliko mandata koliko celih brojeva proizlazi iz ove proporcije. Nerasporedjeni mandati se dodeljuju izbornim listama prema velicini decimala.

Glavna prednost proporcionalnog sistema nad vecinskim je u tome sto se tako realnije oslikava raspolozenje birackog tela sa svim bogatstvom politickih opcija i u parlamentu predstavlja proporcionalno snazi u birackom telu. Proporcionalni sistem sprecava disproporciju izmedju politicke vecine u parlamentu i vecine u birackom telu i formiranje vecine kompromisima i pogodbama stranaka, kao i sprecavanje ekstremnih politickih preokreta. Vazno je i da proporcionalni sistem omogucava novim politickim pokretima da se pojave u parlamentu.

Izborne jedinice

Jugoslovenska savezna vlada je, radi pripreme prevremenih izbora, sazvala 25. avgusta 1992. godine Okrugli sto, na kojem je usvojen predlog da Srbija bude podeljena na devet izbornih jedinica. Opozicione stranke su tada trazile da postoji samo jedna izborna jedinica a SPS je zahtevao osamnaest (u julu 1997. godine Zakonom o izbornim jedinicama povecan je broj izbornih jedinica na 29). Kad je rec o velicini izborne jedinice, vazi pravilo: sto je manja izborna jedinica, to je manji efekat proporcionalnosti izbornog sistema i slabiji izgledi da male partije udju u parlament.

U studiji "Izbori u Srbiji 1990. i 1992. - vecinski i proporcionalni izborni sistemi", Milan Jovanovic, savetnik u Savetu za teorijski rad GO SPS, simulirao je ucinke vecinskog i proporcionalnog izbornog sistema na primeru decembarskih izbora 1992. godine i dosao do zanimljivih rezultata. Da je umesto devet izbornih jedinica postojala samo jedna, kako su predlagale velike opozicione stranke, SPS bi umesto 101 mandata osvojila vise - 105, SRS umesto 73 cak 83, a DEPOS bi od 50 narastao do 62 poslanika. Nijedna druga stranka ne bi usla u parlament, bez mandata bi ostali DZVM (9), DS (6), Grupa gradjana Zeljko Raznatovic Arkan (5), Seljacka stranka Srbije (3), itd. Ukoliko bi Srbija bila podeljena na veci broj jedinica (18), kako je predlagala (kasnije i ostvarila), vladajuca stranka, SPS bi osvojila takodje 101 mandat, SRS - 77, DEPOS isto kao i sa duplo manje izbornih jedinica - 50, DS - 6, DZVM - 7, itd. U ovom slucaju povecanje broja izbornih jedinica manje narusava proporcionalnost i omogucuje malim strankama da udju u parlament.

U Centru za slobodne izbore i demokratiju nisu simulirali delovanje razlicitih izbornih sistema i pravila, ali se nacelno zalazu za proporcionalni sistem sa jednom izbornom jedinicom i izbornim cenzusom od tri odsto na republickom, pokrajinskom, gradskom i opstinskom nivou.

Iako do sada nije bilo ozbiljnijih istrazivanja javnog mnjenja koja bi se iskljucivo bavila rejtingom stranaka u Srbiji, ipak se iz postojecih procena moze zakljuciti da SPS ima podrsku od 20 do 30 odsto birackog tela. Na republickim izborima 1990. SPS je dobila 46,1 odsto glasova, ali i 77,6 odsto mandata; decembra 1992. svega 28,8 odsto glasova i 40,4 odsto mandata; naredne godine 36,7 odsto glasova i 49,2 odsto mandata i, najzad, 1997. godine 34,2 odsto glasova i 44 odsto mandata. Tesko je reci da li su sanse SPS-a na eventualnim prevremenim izborima tako lose. On ni dosad nije imao vecinu birackog tela, pa je ipak stabilno vladao. S druge strane, opozicione partije se nalaze u jos gorem polozaju nego na svim prethodnim izborima. Rejting SPO-a je najjaci medju opozicionarima, ali on ne ugrozava primat SPS-a. Samo sa najsirim udruzivanjem (pre ili posle izbora), opozicione partije bi mogle ugroziti poljuljani rezim.

Izborni uslovi su mozda najvaznija stvar u projektu zamene neuspesne vlasti u Srbiji. Kako Vladimir Goati primecuje, izborne borbe u Srbiji nisu samo borbe politickih partija za sto vise mandata u parlamentima nego i borbe za uspostavljanje slobodnih i postenih izbora. U Srbiji su slobodni i posteni izbori ostali nedostignut cilj. Ceste promene izbornih sistema kod nas su, za Goatija, izraz sebicnih nastojanja vladajucih politickih stranaka da trajno obezbede svoju dominaciju, ali, upozorava on, tada izborni sistem postaje, umesto nezamenljivog regulatornog mehanizma, generator permanentnih politickih napetosti i konflikata.

Zoran M. Markovic