(nastavak sa prve strane)

ZORAN ANDJELKOVIC

Kusner nema pravo da uvodi nove pasose, jer je to pitanje suvereniteta drzave

Predsednik Privremenog izvrsnog veca Kosova i Metohije, republicki ministar, direktor preduzeca SPS-a koje izmedju ostalog raspolaze hotelom na Brezovici, televizijama S (na srpskom) i AS (na albanskom) u Pristini, predsednik Centra za mir i tolerenciju Zoran Andjelkovic, iako uhvacen u jeresnoj recenici "J... mi se za SPS", opstaje na svim ovim funkcijama s nesmanjenom energijom i ovlascenjima. Tvrdi da je o intervjuu za NIN odlucio sam, a na razgovor obavljen u Ministarstvu za sport i omladinu pristigao je posle sastanka sa predsednikom Milosevicem, o cemu nije zeleo da govori.

Jedini covek iz vrha vlasti koji redovno boravi u "juznoj srpskoj pokrajini" u razgovoru za NIN nije ponovio pricu o tome kako je "Srbija apsolutno prisutna na Kosovu", i kako ce 19.septembar biti "po mogo cemu prekretnica".

Kako biste definisali poziciju Privremenog izvrsnog veca Kosmeta ciji ste predsednik, s obzirom na to da su tamo misija Ujedinjenih nacija, Kfor i Prelazni savet u kome ne ucestvuje niko od clanova vaseg veca, koje se od strane najveceg broja stanovnika Kosova ne smatra legitimnim, a ni za spoljasnji svet ne predstavlja reprezentativni organ?

- To je logicno. Nije namera ni bila da se ono tretira kao reprezentativni organ na Kosovu, a narocito danas kada imamo Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti. Objektivno, administracija je u rukama Unmika i mi to postujemo. Mi samo insistiramo da se Rezolucija u potpunosti sprovodi, da se civilni poslovi sprovode od strane Unmika, ali postujuci zakonsku regulativu Srbije i Jugoslavije.

A sta je onda vasa uloga?

- Svesni smo da nasa pozicija u tome nije da upravljamo na Kosovu i Metohiji, niti da vodimo civilnu administraciju. Uostalom, mi za to nismo bili ovlasceni ni pre dolaska civilne administracije. To je bio zadatak Ministarstva i Vlade Republike Srbije. Nas zadatak je bio da pomognemo uspostavljanju dijaloga, da pomognemo na humanitarnom, socijalnom planu, da gradjanima pomognemo da resavaju neka osnovna zivotna pitanja. Ti poslovi predstavljaju veliki prostor i za humanitarne organizacije, za nevladine organizacije. Nisu uvek u pitanju ovlascenja, nego volja da se u datim okolnostima ucini koliko mozemo.

Kako im konkretno pomazete kada imate slabe kontakte sa predstavnicima medjunarodne zajednice? Da li imate spiskove otetih, ubijenih i da li pomazete porodicama pravno, materijalno i u bilo kakvom drugom smislu?

- Komunikaciju sa Unikomom i Kforom imamo i ja se na to ne zalim. Mi svake srede razgovaramo sa civilnom administracijom za Kosovski, Pristinski okrug. Problem je u tome da svako treba da radi svoj posao i ne prekoracuje ovlascenja. Insistiramo i kod Unmika i kod Kfora da se ponasaju u skladu sa Rezolucijom, ni vise ni manje, a pre svega da se omoguce bezbednost i sigurnost gradjana na Kosovu i Metohiji, jer je to osnovni zadatak zbog koga je Kfor i dosao. Zadatak civilne administracije je da radi na stvaranju civilnog i multietnickog drustva. Situacija na terenu ne pokazuje da Kfor i civilna misija uspevaju u tome. Svakodnevno imamo i dalje proterivanje ljudi iz stanova, miniranje vrata, upadanje u stanove, paljenje sela, kidnapovanje i slicne stvari, 200 ili 250 000 ljudi je otislo.

Kada je rec o informacijama, na Kosovu i Metohiji postoji Centar za mir i toleranciju ciji sam ja predsednik. Mi smo imali najbolje informacije o situaciji na terenu u svakoj sredini, u svakom selu, u svakoj zgradi u Pristini, u Mitrovici. Centar za mir i toleranciju i Kfor, na primer, obezbedili su da se svakoga dana od cetiri do sest donosi hrana tim ljudima u samoj Pristini. Na svaki poziv gradjana Pristine prema Centru, Kfor je obezbedio jedan broj ljudi koji je tu u nasoj zgradi izvrsnog veca, i odmah reaguje. Zajedno sa Komitetom za saradnju sa Misijom UN, sa Kforom i civilnom misijom napravili smo humanitarni koridor Vranje-Strpce utorkom i petkom, zatim Nis-Orahovac, ponedeljkom i petkom. Doneli smo odluku da zajednicki radimo na stvaranju zimskog paketa koji bi podrazumevao osnovne zivotne namirnice za zimu i ogrev, pre svega za one enklave koje su u dobroj meri odsecene od glavnih komunikacija.

Delovanje drzave je izgleda svedeno na nivo nevladine organizacije a vase prisustvo tamo predstavlja simulaciju suvereniteta, imajuci u vidu Kusnerove odluke o valuti, drzavnoj imovini na Kosovu, zastiti granica, najavom izdavanja licnih karti i pasosa.

- Nema nikakve simulacije. Mozda bi neko voleo da ja ne budem dole. I ja bih voleo da ne budem dole, lepse mi je ovde u Beogradu. Mislim da se ne treba baviti simulacijama, ali se treba baviti konkretnim aktivnostima koje pomazu nealbanskom zivlju i onim Albancima koji su ugrozeni od teroristickih bandi.

Na Kosovu ima skoro 110 000 Srba i svako od nas imao je duznost da damo maksimum od sebe da tim ljudima pomognemo. Tu je i 210 000 koji su napustili Kosmet, sa onih 30 000 koji su otisli za vreme bombardovanja dole, skoro 240 000 Srba. I jednima i drugima mozemo pomoci ne zbog simulacije vec zbog potrebe da ti ljudi imaju osnovne uslove da zive, da im deca podju u skolu, da primaju svoje licne dohotke, da organizuju zivot, da imaju redovno snabdevanje, ne zbog toga sto neko zeli da glumi ili ne glumi suverenitet, nego zbog potrebe i odnosa prema tim ljudima.

Suverenitet Jugoslavije je apsolutno zagarantovan Rezolucijom 1244. Morala bi se neka nova odluka Saveta bezbednosti doneti i da se sve stalne clanice sloze, da bi se ta odluka poremetila. Mislim da je takvom odlukom za vjek i vjekova stavljena tacka na pitanje suvereniteta Jugoslavije na Kosovu.

Naravno, taj suverenitet se pojedinacnim odlukama pokusava narusiti, pre svega razlicitim tumacenjem prava civilne administracije - da time sto je dobila pravo upravljanja civilnom administracijom na Kosovu i Metohiji, moze da upravlja svim onim dobrima, imovinom, ovlascenjima koje je Vlada Republike Srbije imala, javnim preduzecima, ustanovama, fondovima, direkcijama i slicno.

A drugo je, naravno, pitanje granice. Najveci problem - ugrozavanje bezbednosti gradjana - dosao je upravo zbog nepridrzavanja Rezolucije, odnosno otvaranja granice za ulazak svakojakih bandi. Sada je civilna administracija trazila da damo ljude, Srbe, koji ce raditi na carini. Mi smo rekli da nije problem da ti ljudi rade, ali pre toga se mora osnovna stvar resiti a to je da na ulasku u Jugoslaviju moraju da postoje table sa imenom drzave.

Kad je rec o pasosima, zelim da vam kazem da je veliki broj gradjana i albanske nacionalnosti koji sada traze pasose. Vec sada se moze uzeti pasos u Gracanici, Kosovu Polju, u Mitrovici.

Dolaze i Albanci?

- Kako da ne. Dolaze, taj zahtev moramo da postujemo i da gradjanima ispunjavamo obavezu koju drzava ima prema njima.

Znaci, Kusner nece uvoditi nove pasose?

- Kusner nema pravo da uvodi nove pasose. On moze da uvodi neke identifikacione kartice, ali ne moze da izdaje pasose jer je to pitanje suvereniteta drzave.

Ali ako je sporno cak i postavljanje table sa natpisom SR Jugoslavija, onda je taj suverenitet virtuelan?

- Ne kazu oni da je sporno postaviti tablu sa natpisom SR Jugoslavija i zastavom, nego da nece oni da cuvaju tablu, a da ce neke bande da to razbiju. Ne dovode oni u pitanje zastavu Jugoslavije, ni potrebu da nasi carinici rade ali kazu: mi ne mozemo da ih obezbedimo. Mi mislimo, naprotiv, da su oni obavezni da obezbedjuju zastitu onoga sto je simbol drzave a ne samo ljude, a ni ljude ne obezbedjuju.

Jugoslavija, medjutim, nema mogucnosti da izdejstvuje nikakvo drugacije ponasanje s obzirom na odnos snaga.

- Pa, trenutne medjunarodne okolnosti su takve, ali zbog toga mi ne mozemo tamo proglasiti posao zavrsenim. Naprotiv. Znate, medjunarodne okolnosti u poslednjih sto godina bile su razlicite, od 1940. do 1943. godine Srbi su proterivani, ubijani, sikanirani jos stravicnije nego danas, nije bilo ni simbola, ni zastave... Kada medjunarodne okolnosti dodju u poziciju da snage progresa nisu u prevlasti, onda se desava to sto se desava.

Ceste su izjave visokih oficira i nekih drugih licnosti iz vladajuce strukture da ce se nasa vojska uskoro tamo vratiti. Da li je to realno?

- Realno je pretpostaviti da potpisivanje tog dodatnog Vojnotehnickog sporazuma koji podrazumeva povratak dela vojske i policije na Kosovo, treba da usledi posle 19. septembra, odnosno posle razoruzanja OVK. Nazalost, oni koji su formirali OVK u stvari nesto sto su formirali za svoj interes, tesko mogu sada odjednom da kazu: ne postojite vise.

Mogu da odugovlace.

- Tacno. Treba imati u vidu i broj - nekoliko stotina, i da je rec o svetinjama koje treba zastititi. To je realno. Mislim da odugovlacenje sa sprovodjenjem i nesprovodjenjem Sporazuma i Rezolucije ne moze ici u korist ni Kforu ni Civilnoj misiji, sem ako oni nece da konstatuju da im je bio cilj etnicko ciscenje. U suprotnom, oni moraju da prihvate da se u njihovom prisustvu, i uz njihovo delovanje na poslovima za koje su dosli, desava etnicko ciscenje koje nikada takvo nije bilo. Sta je onda bio cilj dolaska Civilne misije i Kfora? I kakav onda rezultat oni sebi mogu da potpisu kad stalno pricaju: ima rezultata i napretka?

Glavni cilj je verovatno bio da se obezbedi povratak Albanaca.

- Pa zato nisu morali da dodju jer do 24. marta pre NATO bombardovanja sa Kosova niko nije otisao.

Ali posle 24. marta bilo je deportovanja do granice, cepanja dokumenata...

- Jeste li vi u to sigurni? Imate nekog dokaza za to? Znate, ta prica o licnim kartama je potpuno apstraktna. Ako postoje osnovna dokumenta, a to je maticna knjiga, onda je licna karta sporedna stvar, moze se izvaditi kad god hocete.

Prestankom bombardovanja i bez dolaska Kfora i Civilne misije svi ti Albanci bi se vratili svojim kucama. Uostalom, ako je 30 000 Srba napustilo Kosovo za vreme bombardovanja, onda je logicno sto su i druge nacionalne zajednice napustale Kosovo jer su se plasile sukoba. Logicno je da je dolazilo do sukoba na Kosovu i Metohiji za vreme bombardovanja vise nego pre toga zato sto je OVK smatrao da ima NATO podrsku i smatrao da moze da preuzme kontrolu. Vojska i policija koja je dosla da brani to jednostavno nije dozvolila.

Znaci da nije bilo deportovanja?

- Ubedjen sam da je veliki broj ljudi zbog straha od vecig sukoba napustio Kosovo i da bi se smirivanjem situacije na Kosovu vratili i bez Kfora i bez Civilne misije, zbog cinjenice da do 24. marta niko nije napustio Kosovo i Metohiju u bilo kom pravcu.

Zbog cega ne saradjujete sa vladikom Artemijem i sa Momom Trajkovicem i zbog cega se u drzavnim medijima predstavljaju kao izdajnici?

- Ako me pitate da li ja licno razgovaram sa Momom Trajkovicem, ja razgovaram. Ako me pitate da li sam razgovarao sa vladikom Artemijem, da, razgovarao sam misleci da je potrebno da svi na Kosovu saradjuju. Medjutim, vladika Artemije je odmah sutradan otisao u Valjevo i napao me kako sam ja organizovao docek tamo u zenskom manastiru u Gracanici. Sto se tice vladike i uopste rasko-prizrenske eparhije, ona treba da ima svoje sediste u Prizrenu, jer tako najvise pomaze srpskom narodu. I da su oni ostali tamo, bio bi znatniji broj Srba u Prizrenu. U Gracanici bi Srbi ionako ostali.

Mnogi funkcioneri SPS-a i drzavni funkcioneri prvi su napustili Kosovo, a cuje se da su neki to ucinili da bi prikrili kradju drustvene imovine ili nekakav drugi kriminal.

- Vidite, ne zelim ni u ciju podsvest da ulazim zasto je ko otisao sa Kosova, ali je sasvim sigurno i izvesno da je veliki broj ljudi otisao sa Kosova zato sto mu se upada u stanove, zato sto je prebijan, zato sto je proterivan. Desavao se sinhronizovani napad na predstavnike srpske nacionalne zajednice. Secate se, Igic je ostao u Pristini a onda su ga napali, pokusali da ga kidnapuju, polomili mu rebra.

Znaci, cak za one predstavnike srpske nacionalne zajednice koji su ostali trazila se forma kako i na koji nacin da se oni zaplase, proteraju.

Pitala sam za one koji su prvi otisli - direktori javnih preduzeca, predsednici, funkcioneri SPS-a.

- Ni u ciju podsvest zasto je ko napustio ne bih da ulazim, niti bilo koga posebno da osudjujem. Naravno, nije trebalo da neki odu sa Kosova i da su umnogome time, sto su prvi ili sto su medju prvima krenuli pomogli da i ostali ljudi krenu sa Kosova. I sasvim je sigurno da se imalo dovoljno snage da su ljudi u koje se ima poverenja ostali, da bi znatniji broj Srba izdrzao sve te torture i pritiske.

Bio sam svestan da ce se to desiti, i kada sam pozivao ljude da ostanu, govorio da ce biti tesko narednih petnaest ili trideset dana, ali ce biti mnogo lakse posle toga. Da mi imamo dva puta: da povedemo narod i da se hvalimo kako smo spasili narod kao Arsenije Carnojevic, i drugi je da ucinimo sve da zadrzimo narod a da budemo svesni da ce biti provokacija, kidnapovanja, ubijanja, ali da se nadam, kako vreme prolazi, kad Civilna misija i Kfor preuzmu odgovornost za bezbednost i uspostave svoju misiju u potpunosti, da ce toga biti manje.

Nazalost, i u jednom i u drugom sam bio u pravu. Prvo, mnogi Srbi nisu hteli da izdrze taj pritisak, narocito posle kidnapovanja nekih uglednih ljudi, drugo, ni Kfor ni Civilna misija nisu onim tempom uspostavljali bezbednost i sigurnost gradjana na Kosovu koji sam ja, da budem iskren, ocekivao.

SVETLANA DjURDjEVIC-LUKIC