NEDELJNIK

Kad porastem, ubijacu Srbe, rekao je albanski decak novinaru "Njusvika" u Pristini. Omiljena zabava malih Albanaca je da gadjaju Srbe iz vazdusnih pistolja. "Deca su proizvod okruzenja", kaze Tom Dzons, policajac iz Teksasa, koji u Pristini radi za UN.

U Moskvi bivsi dagestanski komsomolci dizu stambene blokove u vazduh. Valjda su i oni proizvod svog okruzenja. Na Istocnom Timoru policija ubija sopstvenu decu... I tako redom, u Severnoj Irskoj, u Izraelu, Indiji, Kini...

U skoro svakoj zemlji poneko hoce da se otcepi (pocelo je cak i u Americi), neko ne moze sa nekim da zivi, neko ugrozava necija prava, a neko ne da drugima nikakva prava. A tek Kurdi... Na kraju dvadesetog veka vise niko ne moze ni sa kim da zivi. Onda zapocinju nemiri, teroristicke akcije (koje po pravilu imaju "oslobodilacki" karakter i, u to ime, odnose ljudske zivote) i stvara se mrznja medju ljudima, medju narodima. Stvara se kultura mrznje i netrpeljivosti.

Dvadeseti vek je nazvan vekom sukoba, jer nikada nije bilo vise ratova, lokalnih i svetskih, i nikada nije izgubljeno toliko mnogo zivota i unisteno toliko materijalnih sredstava. Oznacen je i borbom porobljenih naroda i oslobadjanjem od kolonijalnog ropstva, ali i ujedinjenjem i stvaranjem novih drzava.

Posle svetskih ratova i dugogodisnjeg hladnog rata, kada je izgledalo da ce ste krenuti nabolje i da je sve u potpunom redu, da nas ceka doba prosperiteta, izbilo je iz nas (ljudi) ono sto je godinama bilo prikrivano: mrznja. Mi smo, u stvari, neprestano ziveli u kulturi mrznje, koja je pokazala svoje lice tek na kraju veka, na kraju milenijuma, kada je zavladao strah od buducnosti, od mogucih drustvenih i tehnoloskih promena za koje nismo spremni, a nismo spremni zbog te dugo potiskivane mrznje, zbog zla koje ona nosi, ali i zato sto smo se sami iznenadili i uplasili tog zla za koje nismo znali ni da postoji.

Dok se snadjemo i dok ne pocne vreme preispitivanja, mozemo se u potaji, krijuci i sami od sebe, pitati, cak i onako "glupavo": nisu li za sve kriva "deca cveca"?

Naravno: sto dalje od toga! Upitajmo se, radije, odakle ta "kultura mrznje", sta ju je stvorilo i kako se aktivirala, jer "ovaj svet u kome zivimo najbolji je od svih postojecih svetova" - zato sto cemo samo u njemu provesti zivot.

Dogadjanja u svetu dobila su ime, a i mi ih tako nazivamo: "Kosovski sindrom". Svi pokusaji secesije se jednostavno tako zovu. Niko se ne pita da li su "buntovnici" u Kini ili na Istocnom Timoru ikada culi za Kosovo i za ono sto se tamo dogadja? Ako je tako, onda su Srbi i Albanci krivi za sve, a oni su vec dovoljno krivi sebi samima da im nije potreban nikakav "izvoz" mrznje, iako je i za izvoz imaju dovoljno. I za mnogo narednih godina.

Albanska deca su se radjala sa usadjenom mrznjom prema Srbima, a srpska ce se tek radjati sa istom tom mrznjom prema Albancima. Mali Palestinci i Izraelci odavno pate od te bolesti... Zaista, svi imaju ponesto da ponesu ulazeci u 21. vek, da zapocnu novi milenijum, imaju nesto sa cim se ne mogu ponositi, ali ko ce ih izleciti, ko ce ih nauciti necem drugom?

Kazu da se poslednje godine svakog veka (iako, nazalost, mozemo da rekonstruisemo samo prethodni) zavrsavaju bolescu koju izaziva "retrovirus". Tada ljudi, u strahu od dolazeceg, pocinju da se vracaju starim (proverenim?) vrednostima i starim (uspesnim) kulturnim dogadjanjima. Tako se i ovaj vek blizio kraju. Sve vise su izvodjeni stari pozorisni komadi, izdavane starije knjige, slusana starija muzika iz vremena prosperiteta 60-ih i 70-ih godina. Niko nije ni slutio da je nase najjace "kulturno" nasledje - mrznja. Zato je najbolje da se ovaj vek sto pre zavrsi, jer bez nade ne vredi ziveti. Milan Damnjanovic