DUSAN JANJIC, EKSPERT

Ponasanje Madjara preokrenula je Miloseviceva prevara Kase i izneverena obecanja Koalicije Vojvodina. Pokazalo se da svi Srbi varaju, tvrdi Dusan Janjic

Dr Dusan Janjic, direktor Foruma za etnicke odnose, jedan je od retkih domacih strucnjaka za teoriju nacionalizma i etnicke sukobe. Tenzije koje se stvaraju u javnosti, ne samo u Srbiji, oko zahteva vojvodjanskih Madjara i otvaranja mogucnosti za etnicke podele i u Vojvodini, bile su povod za ovaj razgovor.

- Tenzije su pocele pre nego sto se u javnosti pojavio "Sporazum o politickim i pravnim okvirima samouprave Vojvodine i nacionalnih zajednica koje zive u Vojvodini", sa najavom vlade u Budimpesti da ce podrzati autonomiju Madjara. Ta izjava posle sastanka sa delegacijom Madjara iz Vojvodine neki komentari i interpretacije koje su usledile i u Madjarskoj, i u ovdasnjoj stampi, izazvale su nervozu i uznemirenje. Ono je mozda jos vece u Rumuniji, gde su se posle izjave premijera Orbana uzbunila i vlast i javno mnjenje jer su prepoznali mogucnost zaostravanja odnosa izmedju Madjara i Rumuna u Transilvaniji, odnosno Erdelju.

Sustina ovdasnjih tenzija jeste cinjenica da je u javnost uglavnom dopro onaj deo Inicijative koji se tice teritorijalizacije statusa Madjara, teritorijalne autonomije u delovima Vojvodine gde su vecina - konkretno, sest opstina. Iskustvo sa takvim teritorijalizacijama na etnickim osnovama je ovde izuzetno negativno, pocevsi od SAO u Hrvatskoj, preko raspada BiH u tri dela, pa do etnickog ciscenja na Kosovu. Kontekst je pogorsalo i to sto se istovremeno pojavio i slican predlog iz Sandzaka.

U predlogu Sporazuma ima zahteva za nekoliko nivoa autonomije, definisanja statusa citave Vojvodine, prilicno je sveobuhvata.

- Treba odvojiti taj sporazum od jedne stare ideje vojvodjanskih stranaka. Stranke Madjara u Vojvodini su od svog nastanka krenule sa idejom personalne autonomije koja je razvijana u DZVM. Posle rascepa unutar madjarskog korpusa, kada su gradonacelnici, odnosno predsednici opstina istupili iz DZVM i osnovali Savez vojvodjanskih Madjara sa Jozefom Kasom na celu, oni su napravili koncept trostepene autonomije: personalna, funkcionalna i teritorijalna. Ovaj Sporazum se od tog koncepta razlikuje po tome sto je to jedan dovrsen dokument koji se obraca vladama Srbije, SRJ i Izvrsnom vecu Vojvodine i sto on de fakto ulazi u ustavnu materiju reorganizacije vrsenja drzavne vlasti.

Zapravo, trazi promenu Ustava?

- Promenu Ustava, podelu nadleznosti. Ovaj papir nudi regulisanje i nekih stvari koje se ticu i druge strane. Mislim da je jako lose da jedna strana ako zeli razgovor, napravi pogresan potez kada definise poziciju druge strane. Na primer, tu se odredjuje sta je nadleznost Skupstine Vojvodine, Vlade Autonomne Pokrajine, indirektno i nadleznosti republicke i savezne vlade. Drugo, manjinska samouprava kao termin menja se u regionalnu samoupravu. Manjinska samouprava se moze organizovati i u onim delovima Novog Sada, na primer, gde Madjari zive, a regionalna stavlja akcenat samo na tih sest opstina u kojima je teritorijalna koncentracija Madjara najveca. Ono sto je korak dalje jeste i detaljna specifikacija. Ja to dozivljavam kao predlog za raspravu, ali formulacije su dosta cvrste. Na primer, u nadleznost se uzima i zastita zivotnog standarda, sto su mere ekonomske politike koja je uvek u nadleznosti vlade... Dalje, oni govore i u ime drugih nacionalnih zajednica, da ce se i Slovaci, Hrvati tako organizovati iako oni to nikada nisu trazili.

Da li je ovaj predlog realan?

- Mislim da deo o trostepenoj autonomiji nije za odbacivanje, ukljucujuci manjinsku samoupravu. Na primeru Madjarske kao drzave operacionalizacija manjinske samouprave pokazala se mogucom i delotvornom, zadovoljava ogroman broj manjina. Problem je u prenaglasavanju teritorijalnog zahteva i kontekstu. Sporazum bi se, dakle, mozda mogao smatrati jednim nervoznim potezom vojvodjanskih Madjara. Moguce je da je on nastao i u strahu od oruzanih sukoba na Kosovu, da bi se oni preko represije mogli preneti na Vojvodinu, moguce da je bilo kalkulacija da se iskoristi NATO intervencija, pa da se, ako dodje do ugrozavanja Madjara, oni pozovu na ovakav dokument, da se trazi zastita...

S obzirom na to da je Madjarska sada clanica NATO-a, to ovde izaziva strah da se radi o instrukcijama iz NATO-a da Madjarska tako postupa najavljujuci dalju dezintegraciju Jugoslavije?

- Problem statusa vojvodjanskih Madjara time postaje delikatniji. Samo da pojasnim: inicijativa uvek ide iz Vojvodine, ili od delova vojvodjanskih Madjara u inostranstvu. Ona je pre ulaska Madjara u NATO bila podsticana na razne nacine. Prvo se trazila misija OEBS-a, pa onda specijalne posmatracke misije. Kada je pre Rambujea pominjan dolazak NATO snaga na Kosovo, spominjale su se misije i za Vojvodinu, mada sporadicno. Naravno da su prijem Madjarske u NATO i sukob NATO-a sa Jugoslavijom, tu celu stvar ucinili i bezbednosno vaznom. To vise nije samo pitanje demokratije, statusa, nego regionalne bezbednosti jer bi neregulisan ili los status madjarske manjine mogao da bude iskoriscen od strane jedne clanice NATO-a za njen uticaj na drugu drzavu koja je pri tome suprotstavljena NATO-u. To se sve dodatno iskomplikovalo, i to je cinjenica koju bi svi morali mnogo pazljivije da analiziraju - vlast, javno mnjenje, opozicija.

Situacija se, dakle, znatno promenila.

- Neregulisano pitanje statusa svih manjina, pa i statusa Madjara je stara cinjenica, kao i to da je etnonacionalizam sklon da povezuje statusna pitanja sa teritorijom, teritorijalizuje etnicko pitanje. Takva povezivanja u mesovitim drustvima dovode do specificnog metoda razgranicavanja koji se zove etnicko ciscenje. Novo je to sto se, za razliku od situacije, na primer u BiH, gde je bio sukob unutar jedne zemlje u raspadu, situacije na Kosovu gde je spoljni faktor intervenisao tek na osnovu dosta nategnute teze o humanitarnoj katastrofi i regionalnoj bezbednosti, ovde radi o delu nacije cija je maticna drzava clanica saveza koji je politicko-bezbednosni. I drugo, da je Miloseviceva vlast problem Madjara resavala mimo Ustava i drugih standarda, nagodbama cesto bas sa Pestom - secate se poseta Geze Jasenskog, razgovora Milosevica, Margit Savovic i ostalih, i te orijentacije da se vojvodjanski Madjari upucuju na Pestu. Praksa bilateralnih ugovora je vazna jer se bez toga ne zavrsava resavanje takvih pitanja, ali je, vodjena na takav nacin, opasna ako Srbija, odnosno Jugoslavija, nema prethodno resen okvir statusa Madjara.

Vojvodjanski Madjari su, za razliku od svih drugih Madjara u istocnoj Evropi pokazivali izuzetnu okrenutost ka Vojvodini. Ono sto je njih preokrenulo, osim te politike direktnih pregovora sa Pestom, jeste prevara - Milosevic je prevario Kasu jer je u pregovorima sa njim prihavatio neke obaveze, na primer, obnovu visokog skolstva na madjarskom jeziku u Somboru i jos nekih prava. Nesto slicno sporazumu Rugova-Milosevic. Kasa je na osnovu toga jedno vreme ostvario snazno utemeljenje medju Madjarima, predstavljao nekakav faktor stabilnosti u odnosu na fragmentaciju koja je zahvatila politicko telo Madjara. Medjutim, sa ratom je ta pozicija objektivo ugrozena.

Nova je cinjenica da je sadasnja vlada Madjarske zaista na jedan specificno madjarski, srednjoevropski nacin velikomadjarska vlada, u kojoj znacajno mesto imaju ultranacionalisticke snage. Te nove cinjenice morale bi da uvaze nase vlasti. A one mnogo vole da stvari zapuste, i onda kada vise ne mogu da upravljaju njima, salju nekakve paravojske i policije. Tog casa, ako dodje do represije, mnogo ce jednostavnije biti da se zastiti taj deo populacije sa stanovista NATO-a. Ako dodje do bilo kakvih oruzanih provokacija, ili iskliznjavanja ovog pitanja u sukob, vrlo je lako da dodje do radikalizacije.

Nemam utisak da je rezim pokusavao da sprovodi nekakve represivne mere prema Madjarima, uvodjenja prinudnih uprava, osim tog iznevernog dogovora oko odredjenih prava.

- Rekao sam da bi vlast morala tek sada da se suzdrzava od bilo kakvih represija. Restrikcija prava traje skoro 11 godina. Sada je, recimo, skoro nemoguce izvan onih sest opstina organizovati nastavu ili postupak pred sudom na madjarskom. Razlozi su raznoliki - u odnosu na prethodne zakone o skolstvu, sluzbenoj upotrebi jezika, novi zakoni su bili restriktivni, i srpskonacionalisticki. Drugo, tu je bilo Seseljevih paradiranja oko Subotice, Arkanove televizije i slicno, sto nije otvoreno nasilje, ali to se skupljalo, talozilo. Ne samo medju Srbima: i na strani Madjara se razvija etnonacionalisticka politika: mi smo sigurni ako smo zajedno, ako smo okupljeni. Trece, sankcije, propast ekonomije, dok Pesta postaje vrlo atraktivna. Mladi beze, cvet nacije stvara preko Peste gde su se ukljucili u intelektualni, kulturni korpus. Stvara se nervoza i nesigurnost kod obicnih Madjara koji nemaju mogucnost da rade u Pesti, da preko toga dobijaju novac. Strah je pojacan mobilizacijom, tokom bombardovanja bilo je i restriktivnih nastupa od strane organa civilne zastite, informativnih razgovora... Kljucni faktor je ipak politicka prevara, jer koliko god su napadali Kasu, ljudi su mislili da ce se nesto resiti. Taj Pedagoski fakultet mozda nije toliko vazan sam po sebi, ali u pitanju je osecanje da je moguce postici dogovor, izbeci sukob, ostvariti reintegraciju. Ne treba zaboraviti i da su opozicione stranke iz koalicije Vojvodina takodje izneverile svoja obecanja, pokazale se neozbiljnim. Madjari su sa njima racunali, a oni su se raspali, Veselinov je omogucio izbacivanje Canka iz parlamenta. Pokazalo se da svi Srbi varaju.

Znaci li to da ce se vojvodjanske, takozvane autonomaske stranke, svesti na jednonacionalne?

- Koalicija Vojvodina je za Madjare bila poslednja sansa za saradnju. Ali i generalno, opozicione stranke uopste nemaju sluha za manjinska pitanja. Canak i ostali im stalno nude da cekaju da se resi prvo pitanje autonomije, pa Vojvodina republika...

Kada kazete republika, a Kosovo tu, gradjani se uplase rata a ne zele da ginu za birokratiju nekakvog novog Boska Krunica. Stalno se ponavlja floskula: Madjari ce u toj Vojvodini imati sva prava, a oni hoce konkretno, manjinsku samoupravu.

- Kada se pitanje statusa teritorije, a u okolnostima nezadovoljstva manjine sa ovakvom vlascu i opozicijom, plus vlada u Pesti, dobijamo etnicki sukob.

Sta je potrebno da urade opozicione stranke da bi se izbegle etnicke podele na politickoj sceni i opasnost sukoba?

- Srpske stranke su centralisticke, vide Srbiju kao centralisticku drzavu. To je opasnost i razlog zbog cega ne dobijaju vecinu, jer je Srbija i regionalno, a ne samo etnicki raznolika. One moraju konacno da kazu da li su za etnicku, nacionalnu drzavu Srbiju, ili su za multietnicku gradjansku drzavu. Naravno, ne govorim na nivou papira, na tom nivou je i Ustav Srbije najgradjanskiji. Nijedna od tih stranaka nije trazila ili radila na ustavnoj i zakonskoj regulaciji ove materije. Naprotiv, SPS je to trazio 1992. godine. Te stranke nisu ucinile ozbiljan napor da sednu za okrugli sto sa predstavnicima manjina, da manjinsko pitanje ugrade u svoju strategiju u smislu kakvu Srbiju hoce, i u izbornu strategiju. Nadam se da ce se to uskoro desiti, ovo drugo je njima mozda i vaznije pa mislim da ce od toga krenuti.

Kako sto je uradio Milo Djukanovic?

- Izborna strategija je vrlo prosta stvar: manjinski glasovi se mogu kontrolisati preko manjinskih institucija i susednih drzava ako se postigne dogovor oko izbornih principa. U interesu Srbije je da se prihvati nekoliko principa: da se umesto prica o suverenitetu, pravu na samoopredeljenje, prihvati princip samoorganizovanja i samoadministriranja nacionalnih zajednica, princip konkurencije razlicitih oblika autonomija, jer je to jedini nacin da se spreci secesija, i trece, princip jake lokalne samouprave, snazne podrske regionalizmu i autonomijama, ne samo po nacionalnom osnovu. Ako u tom smislu demokratske stranke ne redefinisu svoju poziciju, nece dobiti podrsku gradjana, njihovo nezadovoljstvo ce otici mnogo dalje i ko zna kome ce se preliti, i izgubice podrsku manjina i susednih drzava. Time ce se uzdrmati i podrska Evrope sa stanovista upitanosti da li one zaista jesu demokratske.

Opozicione stranke su suocene sa optuzbama od strane rezima da su produzena ruka NATO-a, koji se predstavlja kao sprovodnik dezintegracije Jugoslavije. Ako nastupe sa novim ponudama za nacionalne manjine, moze im se pripisati da radi nekog relativno kratkorocnog cilja kao sto je svrgavanje Milosevica, podrzavaju dalje rastakanje zemlje koje dugorocno osujecuje nacionalne interese.

- Sa stanovista NATO-a Milosevic i Srbija vise nisu nikakva pretnja ni za koga, samo je rusenje Milosevica vazno kao merilo uspesnosti jedne administracije, buduci da to ulazi u izbornu ponudu demokrata u SAD. Mislim da oni ne planiraju dalju dezintegraciju jer bi upravo to odrzalo Milosevica, novi sukobi bi bili njegova sansa da koliko-toliko produzi sebi zivot.

Opozicija mora da vidi koji su sve interesi u igri, i da ne zaboravi Rusiju. I NATO i Rusija ce se sloziti da je njihov interes da ocuvaju stabilnost u regionu, izbegnu dalje komplikacije, i dobiju koncentrisane glasove protiv Milosevica. A to znaci da opozicija predlozi manjinama ono o cemu govorimo.

SVETLANA DjURDjEVIC-LUKIC