EKONOMIJA ZA PONAVLJACE

Uvodjenjem nemacke marke kao legalnog sredstva placanja na povrsini bi se pojavila najmanje 1,5 milijarda (sivih) nemackih maraka, a spone sa Kosovom i Crnom Gorom bile bi ocuvane bar preko valute

Svaki peti cetrnaestogodisnjak zna napamet da kaze koliko u " maronima" kostaju najnovije najke. Svaki drugi Srbin koji je jednom prodavao stan, kupovao kola, ili, prosto, pazario na buvljaku, savrseno mnozi i deli sve dinarske cene s crnim kursom nemacke marke, svako srpsko preduzece zeli da "ima nesto" s nemackom valutom, ali ne i sa dinarom, svaka jugoslovenska privatna ili drzavna banka, institucija ili parainstitucija "promece", "valja", "mulja", "okrece" i "cendzira" devize.

Sav taj svet koji svakodnevno kroz ruke provuce najmanje milijardu i po nemackih maraka, radi to vrlo komplikovano: gura prodavcu novac ispod ruke, "zuji" na ulici, ispostavlja lazne dinarske racune, "frizira" fakture, izmislja nepostojece usluge, falsifikuje potvrde o prodatoj robi, podmicuje sluzbenike Zavoda za obracun i placanja i krivotvori poslovne knjige.

Zasto se svi mi izlazemo tim rizicima, koji znatno poskupljuju ovu vrstu transakcija, kad bismo mogli, kako to Srbiji predlaze Crna Gora, da uvedemo nemacku marku u platni promet kao regularno sredstvo placanja?

Na crnom trzistu vrednost dinara neprestano klizi nanize. Jugoslovenske vlasti nemaju danas ni snage ni kredibiliteta da izvedu neko novo "Avramovo cudo", nemaju cak ni dovoljno deviza da bar na kratak rok brane neku novoutvrdjenu vrednost dinara prema nemackoj valuti, a pri tom ima urgentni problem: realna novcana masa je u ovom trenutku ispod jedne milijarde nemackih maraka i takva oskudica novca dovodi do daljeg smanjivanja proizvodnje, koja je ionako u padu. Snazna inflatorna ocekivanja dovela su do tri masovna talasa poskupljenja u poslednjih mesec dana, a antimonopolska komisija, kojoj je ove nedelje savezna vlada dala nalog da juri proizvodjace koji su "enormno" povecali cene, bavice se jalovim poslom. Ili ce takvoj robi biti promenjeno ime (da bi se opravdala nova cena), ili ce je prosto nestati s trzista. Iako je inflacija jos u podnosljivim granicama, mnogi ekonomisti upozoravaju da bismo se uskoro mogli suociti sa hiperinflacijom.

Stih proba

Kako izgleda zivot u dvovalutnom sistemu, imali smo prilike da vidimo zakratko (i u ogranicenom obimu) u vreme kada je u zemlju stiglo 1,2 milijarde nemackih marka i kada su privredi deljeni devizni krediti. Ukupna ponuda novca je tada bila nesto iznad dve milijarde, nivo proizvodnje na vrhuncu. Doduse, odmah se videlo i sta u dvovalutnom sistemu drzava ne sme da radi - da direktivno odobrava kredite.

"Takav potez ne trazi nikakav dodatni novac. Dovoljno je reci, izvolite gospodo, trgujte slobodno u markama i dinarima, vodite knjige u obe valute, placajte porez...," objasnjava za NIN dr Bosko Zivkovic, profesor Univerziteta "Braca Karic", koji je jos 1996. godine predlozio uvodjenje dvovalutnog sistema u SRJ.

To nije nikakva, narocito ne srpska izmisljotina: izraelski program stabilizacije koji je sprovodio Majkl Bruno podrazumevao je dolarizaciju kao vaznu komponentu tog programa i predvidjao je da sve transakcije od krupnih do elementarnih mogu da se obavljaju bilo u nacionalnoj valuti "sekelu", bilo u dolarima.

Oni koji nemaju marke, ne bi bili osteceni jer bi sve robe i usluge mogli da plate u dinarima, drzava bi dobila znatno vecu bazu za legalno oporezivanje, privrednicima bi bilo lakse, jer ne bi morali da se bave silnim akrobatikama da sakriju svoje devizne poslove.

Uslov da se tako nesto sprovede samo je jedan - da se u finansijskoj sferi ukine represija i da drzava garantuje da nece jednom, kad devizno poslovanje ispliva na povrsinu, ta sredstva nacionalizovati.

"Ako je dvovalutni sistem trajna pojava kao sto je kod nas, onda je bolje njim upravljati, nego ga suzbijati. Represija dvovalutnog sistema izaziva poremecaje koji dovode do ubrzanja rasta cena i pojave hiperinflacije. Nasuprot tome, racionalno upravljanje takvim sistemom unosi stabilnost u svakodnevno poslovanje privrede, i istovremeno povecava raspolozive devizne rezerve centralne banke", objasnjava dr Zivkovic.

Dobre strane

Uvodjenje marke kao legalne rezervne valute (nesto slicno je jos davnih dana predlagala Demokratska stranka) sprecilo bi pad proizvodnje, jer bi se pojavilo najmanje 1,5 milijardi DEM koje se vrte u poslovnim krugovima i jos nepoznata kolicina novca koju gradjani cuvaju u slamaricama. Rizici monetarne destabilizacije bili bi smanjeni, a centralna banka dobila bi znatno siri prostor za upravljanje novcanom masom.

"Relativna stabilnost jugoslovenske ekonomije sacuvana je upravo zahvaljujuci tome sto je nasa rezervna valuta nemacka marka, a ne neka univerzalna roba, kao, na primer, cigarete u konc-logorima, ili votka u Gulagu, objasnjava Zivkovic.

Prosle godine je godisnja kamata na pozajmice u nemackim markama bila na neformalnom trzistu oko 20 odsto, sto pokazuje da je poslovanje u markama, kad izmedju ucesnika postoji poverenje, daleko stabilnije od finansijskih operacija u dinarima, na koje se (zbog rizicnosti) pripisuju znatno vise kamate.

" Uvodjenjem marke, inflatorna ocekivanja bi se smanjila, mada to ne znaci da bi se i nivo cena snizio", kaze Zivkovic. "One cene koje je vlada drzala pod represijom, morale bi da se 'izduvaju' i dostignu svoj ravnotezni nivo."

Znaci da bi brasno, ulje i secer kostali u prodavnicama onoliko koliko vec kostaju na pijaci, ali i da bi komunalne usluge, struja i telefonski saobracaj verovatno takodje morali da idu navise.

Sve to vec je vidjeno u vreme uvodjenja deviznog veca (u Avramovicevo vreme), ali je tada centralna banka raspolagala sa najmanje 300 miliona dolara o kojima sada samo moze da sanja. Dvovalutni sistem, medjutim, ne trazi nikakve predispozicije takve vrste, jer su devize koje bi se pojavile u opticaju vec zaradjene i nalaze se u zemlji.

Kada je Rusija davnih dana kao drugu valutu uvodila cervonjec, ona je morala prvo da obezbedi zlatnu podlogu za tu valutu (dakle, imala je dodatne troskove). "Cak i ako se pokaze da iz nekih razloga dvovalutni sistem ne funkcionise dobro, iz njega je lakse preci u sistem deviznog veca, a njegova primena je pri tom uvek uspesnija ako je kolicina rezervne valute veca, sto je kod nas trenutno, slucaj", kaze Zivkovic.

Tako je govorio Dusan

Posredni, ali nikako nevazni efekti uvodjenja dvovalutnog sistema, bili bi zadrzavanje spone sa Kosovom (jer bi novac odatle lakse dolazio u Srbiju, a roba bi odavde lakse isla u Pristinu), a Crna Gora vise ne bi mogla da se zali da joj neko iz Beograda namerno proizvodi inflaciju.

Postoji samo jedan u biti politicki razlog, zbog koga bi drzava mogla da se usteze da javno prizna ono sto o nemackoj marki vec znamo. Time bi bio ugrozen monetarni suverenitet dinara, koji je garantovan Ustavom.

Borba za stvarno dostojanstvo dinara polako je gubljena u poslednjih 10 - 15 godina, a deklarativna borba za njega nema smisla.

Ovo tim pre sto je nacionalno dostojanstvo, kako to pokazuje decenijsko iskustvo, kod nas neobicno rastegljiva pojava i zaobilazi se svaki put kad se pokaze da je to korisno: tako su struja i namestaj, a kasnije i domaci automobili prodavani za "dinare deviznog porekla".

Patrioti bi, mozda, umesto Ustava, mogli da se pozovu na jedan stariji dokument - Dusanov zakonik. On je pod pretnjom visoke kazne zabranjivao sprecavanje primanja strane valute. Car Dusan je, pak, za svoju valutu uzeo vizantijsku nomizmu (perperu), kovace novca doveo iz Mletacke republike, a prvi srpski dinar bio je vizuelno doslovna kopija venecijanskog grosa. Istorija "markizacije"

Prvi znaci masovnije upotrebe inostrane valute u Jugoslaviji zabelezeni su 60-ih godina. Masovnije koriscenje "rezervne valute" registrovano je 70-ih godina, kada je jugoslovensko zakonodavstvo gradjanima omogucilo da imaju deviznu stednju, cime je dvovalutni istem (na ogranicenom prostoru) legalizovan uprkos ustavnom nacelu o monetarnom suverenitetu.

"Markizacija" je dozivela svoj uspon kasnih 80-ih kada su se pojavili prvi znaci hiperinflacije. Stednja u nemackim markama ubijena je odlukom o zamrzavanju, ali se zato od 1992. godine obim poslova u markama znatno prosirio.

"Maksimalno ucesce rezervne valute u transakcijama registruje se krajem 1993. i u januaru 1994. godine", kaze Zivkovic. "Na kraju tog perioda realni dinarski novac bio je krajem decembra 1994. godine redukovan na oko 50 do 60 miliona nemackih maraka".

U novijoj istoriji Jugosloveni su samo zakratko verovali dinaru tokom 1990. i 1991. godine u vreme sprovodjenja programa bivseg premijera bivse SFRJ Ant Markovica (kada je dinar bio vezan za nemacku marku prvo u odnosu jedan prema sedam, a zatim jedan prema 12) i u pocetku sprovodjenja Avramovicevog programa rekonstrukcije monetarnog sistema.

Poverenje u "Avramov dinar" bilo je najvece u septembru i oktobru 1994. godine kada je siva ekonomija u domenu finansijskih transakcija znatno opala. Osnovna podela zona uticaja dinara i rezervne valute, uspostavljena u drugoj polovini 1994. godine, odrzava se i danas. Dinar je potisnuo nemacku marku iz osnovnih transakcija, dok su u zoni nemacke marke ostale kapitalne transakcije (kupovina stanova, automobila itd.) i transakcije velikog rizika.

Seoba s Kipra

Ono sto je u celoj ovoj prici veoma zanimljivo jeste da je dvovalutni sistem moguce relativno uspesno sprovoditi i ako privreda funkcionise u zatvorenom, od sveta odsecenom sistemu, i u sasvim drugom slucaju kada i ako bi Jugoslavija postala normalna, od sveta priznata drzava, zeljna da tim putem povrati dostojanstvo sopstvene valute.

U prvoj (krajnje hipotetickoj) varijanti za Srbiju i opstanak sadasnje vlasti, od odsudne vaznosti bi bilo da Crna Gora ostane u federaciji i da moze da posluje sa svetom.

Sticajem srecnih okolnosti, Kipar, najbliza of sor zona u kojoj su do sada prane pare, zeli da udje u Evropsku uniju, sto automatski znaci seljenje takvog "vruceg novca", na neko drugo mesto.

Jedna od mogucih destinacija je Bejrut, odakle je svojevremeno taj novac i dosao, ili, srpski komsiluk. Inicijalni korak je da veliki medjunarodni igraci pocnu u crnogorske banke da polazu depozite reda velicine 10 miliona dolara.

Crnogorski predsednik Milo Djukanovic upravo je prosle nedelje vodio zustru polemiku s italijanskom stampom (posredno optuzujuci i italijanske vlasti da tolerisuci takve napise ucvrscuju pozicije jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica), zbog optuzbi da su neki ljudi iz Crne Gore umesani u velike poslove italijanske mafije.

Priliv takvog novca neminovno bidospeo i do Srbije, kojoj su, izmedju ostalog, devize preko potrebne za zatvaranje spoljnotrgovinskog deficita (koji se uvodjenjem dvovalutnog sistema i inace produbljuje).

TANjA JAKOBI