Krah koalicije voljnih

Odluka premijera Gordona Brauna da do proleća iduće godine broj britanskih vojnika u Iraku od sadašnjih pet i po hiljada svede na dve i po hiljade nesumnjiv je znak – kako je surovo konstatovao londonski “Ekonomist” – da “Britanija okreće leđa svom glavnom savezniku”, i to u trenutku, moglo bi se dodati, kad je Amerikancima najteže. U invaziji na Irak 2003. učestvovalo je, uz 250.000 američkih, i 45.000 britanskih vojnika. Danas Majk DŽekson, bivši načelnik Generalštaba britanske armije (onaj isti koji je u junu 1997, kad su NATO trupe zaposedale Kosovo, odbio da izvrši naređenje generala Veslija Klarka da spreči ruske trupe da zauzmu prištinski aerodrom, jer “nije želeo da izazove treći svetski rat”) tvrdi da je američka politika u Iraku doživela “intelektualni bankrot”. U ovoj kratkoj političkoj izjavi vojnika sažeta je jedna od najjezgrovitijih ocena Bušovog predsednikovanja u dva mandata. Povlačenje Britanaca, istovremeno, najubedljivije svedoči o krahu “koalicije voljnih”. To je formacija koju su Amerikanci, kad za invaziju na Irak nisu dobili podršku celog NATO-a, sklepali od saveznika i partnera s raznih strana sveta – prevashodno uz pomoć mita, privole ili prinude, ali i sa osećajem za udvorištvo novih saveznika i partnera – ne bi li svojoj i međunarodnoj javnosti poručili da nisu sami. Iz te formacije, koja je konačno obuhvatila 49 zemalja, u ratnim operacijama učestvovali su, uz Britance, Australijanci, a iz NATO-a samo Poljaci (sa 194 vojnika). Oni koji su došli posle invazije zapravo su, pod vidom učešća u obnovi Iraka, bili pomagači okupacionih snaga. U “koaliciji voljnih” nije bilo trupa iz velikih NATO zemalja poput Nemačke, Francuske ili Turske. Sa srazmerno malim ili simboličnim kontingentima od saveznika su bili zastupljeni Italija, Španija, Portugalija, Holandija, Mađarska, Danska, Norveška, Slovačka, Češka, Rumunija, Bugarska i tri baltičke zemlje. Ali bilo je i predstavnika iz malo poznatih zemalja od kojih neke i nemaju vojsku kao što su: Singapur, Island, Eritreja, Tonga, Solomonska Ostrva, Maršalska Ostrva, Palau, Mikronezija. Bilo je i predstavnika iz bivših jugoslovenskih republika: 36 iz BiH, 40 iz Makedonije. U međuvremenu, većina od ovde nabrojanih zemalja povukla je ili znatno smanjila svoje kontingente iz Iraka pod raznim izgovorima, ali iz jednog ključnog razloga: svuda se domaća javnost, uključujući sada i britansku javnost, protivila daljem ostanku trupa, osobito otkad su se one sve više suočavale sa oružanim otporom Iračana. Tako se “koalicija voljnih” dosta brzo iskazala kao “koalicija nevoljnih, prinuđenih, podmićenih i zastrašenih”, kako je napisao publicista Majkl Mur. Samo ime, koje je koaliciji dao bivši američki sekretar odbrane Kolin Pauel, bilo je od početka sporno. Kakva je to međunarodna koalicija, kad je 98 odsto borbenih trupa iz SAD i Britanije? – pitao je DŽon Keri, demokratski kandidat na američkim predsedničkim izborima 2004. Senator Robert Berd je akronimu “koalicije voljnih”, koji na engleskom glasi “krava” (coalition of the njilling – COW), dao značenje „krave muzare” koju su udvorički muzli mnogi, a ponajviše vlade 18 zemalja iz bivšeg komunističkog bloka i bivšeg Sovjetskog Saveza. Povlačenje britanskih vojnika iz Iraka dalo je povod predsedniku Bušu da misiju “koalicije voljnih” predstavi kao uspešnu i značajnu po razvoj “mlade demokratije” u Iraku. Iako Pentagon sam događaj doživljava stisnutih zuba, Buš je odao javno priznanje predstavnicima 36 zemalja koji se, u sastavu “koalicije voljnih”, još nalaze u Iraku “na licu mesta”. Ispostavilo se da se Bela kuća i Stejt department ne slažu oko broja zemalja iz “koalicije voljnih” koji se nalaze “na licu mesta” u Iraku. Predsednik je rekao da ih ima 36, a Stejt department je registrovao – i to na samo nedelju dana pre predsednikovog govora – samo 25. Štampa se dala najpre u potragu za izostavljenima, a potom i u novo prebrojavanje, ali bez jasnijih rezultata, čak i kad je ubrojan poslednji od dva Islanđanina koji je 1. oktobra napustio Irak. Blogeri su bili ushićeni. Pošto su podsetili na nenadoknadiv gubitak koji je koaliciji svojevremeno nanelo povlačenje Tange i Palaua, predložili su da se u pomoć američkim okupacionim snagama i iračkoj “mladoj demokratiji” pozovu sledeće zemlje: Agapeland, Arčenland, Belka, Borogravija, Brutonija, Kumačka ostrva, Dirkastan, Elbonija, Furijandi, Fridonija, Kinakuta, Parador, Patustan, San Lorenco, Slobovija i još desetak sličnih. Tako “koalicija voljnih” zatvara krug u izvršavanju svoje savezničke misije. Započela je tragikomično, trajala tragikomično i nestaje tragikomično.