Krićanin koga nisu razumeli

I Grk Zorba i Poslednje Hristovo iskušenje poznatiji su kao filmovi koje su režirali Majkl Kakojanis odnosno Martin Skorseze, nego kao knjige na kojima su zasnovani. Još manje je poznato da je za operu Grčka golgota, Bohuslava Martina, koja je posljednjih sezona punila Kovent Garden, kao libreto poslužio roman u Britaniji preveden pod naslovom Hristos ponovo razapet. U sudbonosnom ruletu prepoznavanju imena, u kojem se danas stiče i gubi književna slava, ime Nikos Kazancakis nalazi se daleko ispod njegovih najuspelijih ostvarenja. Za javnost širom sveta ime Zorba postalo je simbol za živopisan i duhovit stereotip modernog Grka. Svaki turista u Grčkoj i filhelen imao je priliku da vidi Zorbin ples sirtaki, koji je za film iz 1965, zajedno sa muzikom, stvorio Mikis Teodorakis. Na Kritu, gde je smeštena priča o Zorbi, gotovo svake sekunde se otvara nova taverna koja nosi njegovo ime. Koliko li se samo grčkih restorana, barova, noćnih klubova širom zemaljske kugle oslanja na ime Zorba, da bi, zajedno sa uzom, recinom i plavo-belom zastavom, predstavili specifičnu nacionalnu ponudu? Naprotiv, bučno negodovanje koje je nakon premijernog prikazivanja Skorsezeovog filma Poslednje Hristovo iskušenje usledilo naročito u SAD, sa ove distance izgleda kao jedna od prvih varnica u sukobu verskih fundamentalista i sekularnog zapadnog liberalizma, koji će obeležiti početak 21. veka. Pretnje verskih grupa u Americi su toliko zaplašile vlasnike bioskopskih dvorana da su javna prikazivanja filma bila zabranjena, a to je bilo pre gotovo 20 godina. Verski dogmatisti su posebno bili šokirani scenama seksa Isusa i Marije Magdaline. Ali i sama ideja da se sin Božiji u periodu ljudske inkarnacije mogao odati zemaljskim iskušenjima, kao i genijalna ideja da ova iskušenja dobiju oblik seksualnih fantazija koje su se javile raspetom Hristu na samrti, ne pripadaju Skorsezeu nego Kazancakisu, koji se četiri decenije ranije usudio da napiše takve stvari. Iako njegovo ime nije baš opštepoznato, Kazancakisu i ne ide tako loše ako se uzme da nije među živima već 50 godina. Svih sedam romana kojima je, poslednje decenije života, stekao međunarodnu reputaciju, još uvek se štampaju i u Velikoj Britaniji. A izdavači niti znaju niti haju što su tri od sedam romana pedesetih godina 20. veka prevedena bez poređenja sa grčkim originalom i što su engleske verzije deformisane slobodama i greškama koje ne bi bile prihvatljive po današnjim prevodilačkim standardima. Posle Zorbe i Poslednjeg iskušenja, najpoznatije Kazancakisovo delo je Hristos ponovo razapet, koje je u SAD objavljeno pod naslovom Grčka golgota, što je i naslov Martinove opere. U ovom romanu, upravo u momentu kada grupa grčkih seljaka u Maloj Aziji pod turskom vlašću postavlja predstavu o Hristovim mukama, pojavljuju se ljudi iz susednog sela, izbegli ispred masakra, da bi u finalu predstave glavni akteri uživo igrali svoje biblijske uloge. Manolios, koji igra Hrista, ubijen je na Božić u crkvi, a seoski pop blagosilja njegove ubice, koji čak kušaju njegovu krv i meso u stravičnoj parodiji na svetu tajnu evharistije. Hristos ponovo razapet je najbolje napisan Kazancakisov roman, koji najefektnije kombinuje dve velike teme koje su privukle publiku širom sveta: moćan i slikovit, mada često groteskan prikaz grčkog tradicionalnog života i likova (Zorba) i autorove celoživotne borbe sa suštinskim problemima hrišćanstva, odnosno svake religije (Poslednje iskušenje). Uspeh ostalih romana nije bio baš tako veliki. Meni se lično dopada Kapetan-Mihalis: sloboda i smrt. (U velikoj Britaniji preveden kao samo Sloboda i smrt). „Moderna Ilijada!“ – to je najbolja ocena ove knjige za koju znam, a pojavila se kao nepotpisana misao na poleđini «Faberovog» izdanja. To je piščeva slobodna interpretacija događaja koji su se odigrali na njegovom rodnom Kritu 1889, ali pošto je Kazancakis tada imao samo šest godina, delo je, u stvari, inspirisano sećanjima na ljude među kojima je odrastao. Tema dela Sloboda i smrt je epizoda iz čitav vek duge borbe hrišćana sa Krita za oslobođenje od otomanske vlasti i ujedinjenje sa Grčkom. Istorija je pretvorena u mit. Dugotrajni rat Grka i Turaka postaje moderni Trojanski rat u kome su najznačajniji događaji motivisani ličnim strastima nesvakidašnjih ličnosti. Život u Megalokastru - čiji su ponositi stanovnici, skloni nasilju i vizijama, seksualno inhibirani i prezrivi prema strancima - slikovito predskazuje svet mitologizovane Kolumbije koju će kasnije stvoriti Gabrijel Garsija Markes u Sto godina samoće. Ali, Kazancakisov roman je napisan 1950, kada je magični realizam gotovo nepoznat u Evropi. Od ostalih romana Bratoubistvo je jedino značajan zato što ruši još jedan tabu: tema mu je grčki građanski rat, roman je napisan 1949, iste godine kada je taj rat okončan, ali je objavljen tek posle autorove smrti. A, zbog uticaja kolektivne traume i službene cenzure, tek osamdesetih godina su drugi grčki romanopisci pokušali da opišu te događaje na više ili manje realističan način. NJegova poslednja dva romana predstavljaju romansirane biografije. Božiji siromah opisuje život svetog Franje Asiškog, a Izveštaj El Greku je autobiografskog karaktera. U biografiji sveca više se oslanjao na činjenice. Nijedno od ova dva dela nema ni narativni ritam ni snagu njegovih ranijih ostvarenja, mada Božiji siromah verovatno predstavlja najpotpuniju razradu autorovih kompleksnih i često kontroverznih stavova o religiji. Izveštaj El Greku se klasifikuje i kao roman i kao autobiografija. Veći deo svoga životnog puta nakon 15. godine, Kazancakis je ili u potpunosti izostavio ili zavio u sanjivu izmaglicu koja je istanjila konture vremena i realnih ličnosti da bi stvorila vrstu ličnog mita, koji na kraju postaje preterano apstraktan. Šteta je utoliko veća što je Kazancakis živeo životom koji zaslužuje da bude ispričan. Inače, pisac je imao više biografa, uključivši i njegovu prvu ženu od koje se razveo, kao i drugu ženu koja ga je nadživela bezmalo pola veka. I ostali biografi su mu bili privatno bliski a i njihove priče o Kazancakisu nisu bile manje pristrasne u dvostrukom smislu. Jedino je njegov mlađi kolega romanopisac i takođe Krićanin, Pantelis Prevelakis, ostavio brižljivo dokumentovano svedočanstvo, komentare na njegovih 400 pisama. Ali i taj Prevelakisov napor imao je svojih slabosti: i sam romanopisac i mlađi kolega, on nikada nije razumeo zašto se njegov mentor u poznijim godinama okrenuo romanu. U očima jedinog ozbiljnog biografa Kazancakis nije zaslužio da bude zapamćen ni po jednom od dela koja su ovde pomenuta, nego jedino kao epski pesnik. U vreme Kazancakisovog rođenja (18. februara 1883. u Iraklionu) Krit je bio osiromašena zabit. Više od veka hrišćanska većina je na ostrvu podizala ustanke, sklanjala se u planine i otud napadala otomanske vladare i suostrvljane „poturice“. Na Kritu je ostalo malo tragova o muslimanskoj populaciji koja je u 19. veku činila 40 procenata stanovništva ostrva. Nominalno, bila je to borba kritskih hrišćana protiv omražene turske vlasti čiji je cilj bio ujedinjenje sa Grčkom, što će i biti ostvareno 1913. Ali, zapravo se radilo o borbi na život i smrt dve verske grupe i dva identiteta jedne zajednice, jer je, istini za volju, većina muslimanskih ostrvljana govorila kritski dijalekt grčkog jezika. Radilo se o konfliktu kakav će 90-ih godina izbiti u bivšoj Jugoslaviji, a kojim je Kazancakis inficiran sa majčinim mlekom. Godinama kasnije prisećao se kako ga je otac, kao sasvim malog, poveo da poljubi stopalo hrišćanina koga su otomanski okupatori obesili o stablo platana na glavnom gradskom trgu. Kazancakis je ovaj konflikt nosio u krvi. Nikada nije prevazišao strahopoštovanje prema ocu: strogom i uvek ozbiljnom Mihalisu Kazancakisu, koji se bez mnogo skrivanja pojavljuje u velikom broju njegovih dela, a najupečatljivije u liku kapetan-Mihalisa u romanu Sloboda i Smrt. Mladi Nikos verovao je da bi u očima oca i brojnih kritskih boraca neko kao on koji voli knjige i čitanje i razmišlja o apstraktnim idejama, zasluživao jedino neoprostivo prezrenje. Kao pisac nastojao je da se iskupi, iako je dobro znao da to nije moguće. Ogromna energija koju je Kazancakis uložio u pisanje, čitanje, putovanja, te naizmenično usvajanje i odbacivanje različitih političkih i religioznih uverenja, bez sumnje je izvirala iz osećanja manje vrednosti, sa čime je odrastao u beskompromisnom i nasilnom svetu svoga detinjstva na Kritu. Nepomirljivi sukob kultura i ideologija, predimenzioniranu gordost i tananu sujetu kritskih kapetana koje je upoznao u mladosti on je pretvarao u građu za drame, pesme i, naročito, velike romane u poznim godinama. Izgleda da je i jedno drugo rano iskustvo uticalo na formiranje Kazancakisa kao jedinstvene stvaralačke ličnosti. To je dvogodišnje školovanje u tinejdžerskim godinama u francuskoj katoličkoj školi na kikladskom ostrvu Naksos. Mada u autobiografiji Izveštaj El Greku ne daje nikakve naznake o tome, sasvim je verovatno da je Kazancakis prošao kroz slična bolna iskustva koja će DŽems DŽojs, pošto je nešto pre njega prošao kroz isto obrazovanje u Irskoj, vešto pripisati Stivenu Dedalusu u delu Portret umetnika u mladosti. Mortifikacija tela, niz emocionalnih problema vezanih za seksualnost i velika doživotna lična opsesija Bogom – ništa od toga ne spada u osnove grčke pravoslavne tradicije i ništa slično ne može se naći ni kod jednog drugog značajnog grčkog pisca. Ali, to je bitno obeležje Kazancakisa koliko i katoličkih pisaca engleskog govornog područja, od DŽojsa do Entonija Barxisa. Pretpostavljam da se Kazancakis upravo zbog toga osećao otuđenim od grčkih sunarodnika i započeo put koji će mu doneti slavu i priznanja svugde u svetu pre nego u Grčkoj. Trećinu Kazancakisovih ranih obrazovnih iskustava jasnije zauzima književno iskustvo. Kao student na univerzitetu u Atini on se upleo u estetički pokret Décadentisme, koji je u to vreme u grčkoj prestonici bio u velikoj modi. U intelektualnim krugovima tada su svi čitali Uismansa (Huysmans), Pjera Luisa (Pierre Louys), Morisa Baresa (Maurice Barrès), Morisa Meterlinka (Maurice Maeterlinck). Ali već u to vreme Kazancakis je otišao u krajnost, što će postati obeležje svih njegovih kasnijih uverenja. Godine 1906. objavio je roman Zmija i ljiljan, neku vrstu dosadne Liebestod-literature: u priči mladi par odlučuje da konzumira svoju ljubav gušeći se u čulnim mirisima cveća. I nikada više Kazancakisa neće napustiti taj tok u kome su istovremeno prisutni sadizam i nasilje i pasivnost i disponibilité esteticizam, kao i morbidna veza seksualnog čina i nasilne smrti. (U svakom od njegovih glavnih romana lepa mlada i seksualno agresivna žena biva brutalno ubijena u završnici muške herojske strasti.) I jedan mnogo bolje dokumentovan uticaj odigraće važnu ulogu u kasnijem Kazancakisovom sazrevanju. To su uticaji Ničea a i Bergsona, čija je predavanja slušao na Sorboni. Na kraju, od monaha sa Atosa, pravoslavne Svete gore, sa kojima je 1914. proveo nezaboravnih 40 dana, usvojio je fascinaciju asketskom tradicijom grčkog monaštva. U ranom periodu Kazancakis je mnogo pisao za pozorište. Ali, posle početnih uspeha, delom i kao rezultat njegove urođene nesposobnosti za kompromis, tek mali broj Kazancakisovih drama se pojavio na sceni. Onda se bacio na tada goruće pitanje grčkog jezika. Sa prvom ženom Galatijom učestvovao je u pripremi niza udžbenika zasnovanih na jezičkim reformama. Do 1919. postao je toliko poznata javna ličnost da mu je premijer Elefterios Venizelos poverio misiju spasavanja i preseljavanja u domovinu grčke etničke zajednice, žrtve etničkog progona, u Gruziji i Jermeniji. U svakoj od ovih uloga, još uvek relativno mlad, Kazancakis se dobro pokazao. A onda je usledilo udaljavanje od Grčke, Kazancakisov odlazak. Već 1920. Kazancakis započinje putovanja koja će ispuniti nastavak njegovog života. A u domovini su sledila burna politička previranja. Venizelos je izgubio vlast u novembru, a dve godine kasnije (1922) neuspešan grčki vojni pohod u Malu Aziju završiće se proterivanjem više od milion grčkih hrišćana i stvaranjem moderne turske republike. U vreme te „katastrofe“, kako ta događanja Grci i danas nazivaju, Kazancakis je bio daleko. Iz Beča je otišao u Berlin, a negde u međuvremenu najpre je prihvatio budizam, a zatim bio očaran komunizmom. Bio je nadahnut Lenjinovim primerom i verovao u ulogu proletarijata u istoriji. Naučio je ruski i nekoliko godina putovao po Staljinovom Sovjetskom Savezu. U jednom od najupečatljivijih delova Izveštaja El Greku, opisuje posetu upravo otvorenom Lenjinovom mauzoleju, gde uočava da je ritual odanosti vođi suštinski neodvojiv od obožavanja predstave Hrista u pravoslavnoj crkvi. Pokušaj da zaseje seme komunističke revolucije na rodnom Kritu 1924. završio se fijaskom, pa sledeće godine započinje jedan od najambicioznijih svojih literarnih projekata. Poema koja će nakon šest verzija i 13 godina rada biti objavljena pod pretencioznim naslovom Odiseja bila je trostruko duža od istoimenog Homerovog epa. Bilo je više nego pretenciozno već i samo prisvajanje Homerovog naslova i glavnog junaka, a za književnu karijeru bilo je ravno samoubistvu pojaviti se pred publikom 1938. godine sa epskom poemom od 33.333 stiha, i to u haiku formi. Kazancakisova Odiseja bila je zakasnela već 1925. kada ju je započeo. Dvadeset godina pre toga doajen grčkog pesništva Kostis Palamas stavio je tačku na poznoromantičarski, „epsko-lirski“, kvazifilozofski stil poezije. Ništa nije pomoglo što je Kazancakis u poemu uporno ugrađivao svaku retku reč iz grčkog vokabulara koju je uspeo da sakupi uz pomoć prijatelja. Još manje je pomoglo što je, kao Bernard [o, razvio originalan sistem ortografije i primenio ga u poemi. Sa racionalnog stanovišta to je bilo odbranjivo, ali je praktično bilo osuđeno na neuspeh jer je tečno čitanje teksta bilo gotovo nemoguće. Kada sam početkom 70-ih počeo da učim savremeni grčki jezik, sećam se da mi je rečeno da je samo šest ljudi ikada pročitalo ovo delo u originalu i u celini. Ne verujem da se taj broj mnogo povećao od tog vremena, mada će me nedavno objavljena prelepa kopija originalnog rukopisa možda demantovati. Zahvaljujući njegovoj slavi kao romanopisca, Kazancakisova Odiseja je tokom 50-ih prevedena na engleski, francuski i nemački. Engleski prevod skromno dodaje podnaslov Odiseja – moderni nastavak, i dobro se kotirala u Americi kod bit generacije (Ginzberg, Keruak, Barouz...). Od tada je gotovo zaboravljena. Kazancakisova manijakalna energija i usredsređenost na vlastitu spisateljsku misiju nije jenjavala u međuratnom periodu. Nakon kratke službe za grčku vladu nikad posle nije imao stalno zaposlenje. Radije se izdržavao povremenim pisanjem za novine, bez obzira na to što to nije moglo da osigura stabilnu egzistenciju. Putovao je Evropom, na Bliski i Daleki istok, te objavljivao svoja iskustva, što mu je donosilo veći prihod nego honorari od poezije i dramskog stvaralaštva. Da bi zaradio nešto, preveo je nekoliko najdužih i najzahtevnijih klasičnih dela evropske književnosti, uključiv Danteovu Komediju, prvi deo Geteovog Fausta i, nešto kasnije, Ilijadu i Odiseju. ^ak je napisao i Istoriju ruske književnosti u dva toma i tri romana na francuskom jeziku koja nisu doživela nikakav uspeh. Kad je izbio Drugi svetski rat, Kazancakis se vratio u Grčku i na ostrvu Egina, u blizini Atine, prvi put „svio svoje gnezdo“. Već je bio razveden od Galatije i živeo je sa Eleni Samiju, koju je upoznao 1924. i kojom se oženio nakon rata. U aprilu 1941, posle uspešne odbrane od Musolinijeve Italije na granici sa Albanijom, Grčku su pregazili nacisti. Tri i po godine, koliko je zemlja bila pod okupacijom, inače neumorni Kazancakis bio je prikovan za svoju kuću na Egini. Pod uticajem Eleninog zvocanja odvojio je vremena za pisanje sećanja o tom «đavolskom Zorbi». Pravi Zorba bio je radnik iz Makedonije koga je upoznao za vreme Prvog svetskog rata. Sa njim je Kazancakis jedno vreme pokušavao da otvori rudnik lignita, što je i opisano u knjizi. I u misiji spasavanja Grka sa područja Kavkaza poveo je sa sobom Zorbu, što se ne pominje u knjizi. Taj Zorba se, u stvari, zvao Jorgos, a u romanu je dobio ime Aleksis. Ovo ekstravagantno otelovljenje temperamentne spontanosti i neobuzdane herojske snage, sa refleksijama na prošli život pun akcije i avanture, kondenzuje sve što je Kazancakis iskusio tokom šest decenija života, ali je delo više fikcija nego realnost. Naslov knjige na grčkom, kada se pojavila 1946, mogao bi najbliže da se prevede kao Život i vreme Aleksisa Zorbasa. Ne znam ko je prvi smislio naslov Grk Zorba, niti da li je Kazancakis to ikada odobrio. Pretpostavljam da bi to mogao da bude švedski filhelen Borje Knos (Börje Knös), koji je u to vreme započeo bezuspešnu kampanju da se Kazancakis nominuje za Nobelovu nagradu i preveo ovaj i druge njegove romane na švedski. Izmenjeni naslov reflektuje kako je knjiga doživljena izvan Grčke. Literarni lik Zorbe zapravo i nije prototip Grka nego amalgam osobina upečatljivih likova koje je Kazancakis tokom godina susretao u životu i lektiri. Zorbin bezbrižan pristup životu i prihvatanje životnih protivrečnosti koje se prepliću u plesu, u stvarnosti predstavljaju sukus Kazancakisovih vlastitih iskustava, uključujući i mudrost da je neuspeh bilo kog poduhvata zapravo ključ slobode. U godinama kada je Zorba napisan, Grčka pod nemačkom okupacijom, ponižena i gladna, bila je mesto sa koga se prvi put javlja nepokolebljivi duh glavnog junaka i autoritetom iskustva objavljuje: „Mnogi ljudi se plaše gordosti, ali ja sam to prevazišao. Mnogi ljudi razmišljaju, a ja ne moram da razmišljam. Niti me ono što je dobro raduje, niti ono što je loše rastužuje. Ako mi neko kaže da su Grci zauzeli Konstantinopolj, to je odlično, ali je za mene to isto kao i da su Turci osvojili Atinu.“ Kazancakis je imao 58 godina kada je počeo da piše Zorbu. Već je iza sebe imao obimno delo: napisao je veći deo od ukupno dvadeset drama i kvazifilozofski ničeanski kredo, napisan početkom 1920-ih godina (na engleski preveden kao Spasioci Boga: spiritualne vežbe; u srpskom prevodu kao Askeze, 2001). Ali Zorba je predstavljao početak nečeg gotovo potpuno novog. Svestan toga ili ne, Kazancakis je u prozi konačno pronašao sebe kao pisca. Iako je Zorba, takav kakav je, uneo dah svežine, transformacija time nije bila dovršena. Ta knjiga je filozofski dijalog koliko i roman. U njoj se, zapravo, malo toga dešava. Pored Zorbe i njegovog neimenovanog „šefa“, koji priča priču, drugi likovi su periferni i često stereotipni. Tek sa romanima Hristos ponovo razapet, Sloboda i smrt i Poslednje iskušenje, koji su u jednom dahu napisani tokom trogodišnjeg perioda između 1948. i 1951. godine, Kazancakis je konačno kao pisac došao na svoje. Ova dela imaju potpuno razrađen i brižljivo strukturisan zaplet i široki spektar likova. Mnogi od njih su još uvek karikaturalni, ali živopisno oslikani kao na Brojgelovim platnima. Iznad svega, u kasnim romanima radnja je pokrenuta sukobom sudbonosnih sila, žestokim i ostrašćenim konfliktima - između pojedinaca, sudbina, političkih ideologija ili svega toga zajedno. Kako mi se čini, to je ono što Kazancakisove romane održava u životu čak 50 godina posle njegove smrti i objašnjava privlačnost za režisere i uspeh njihovih filmova. Kada je počeo pisanja svoja tri najveća romana, Kazancakis je još jednom napustio Grčku. Ovaj put zauvek. Po okončanju nemačke okupacije nakratko je pokušao da ponovo uđe u politiku, propovedajući pomirenje u sukobu komunizma i monarhizma, što je krajem 1944. u Atini već preraslo u krvave ulične borbe. Ali njegova politička vizija bila je suviše utopijska i ništa nije moglo da spreči da Grčka postane prvo bojište hladnog rata koji je upravo počinjao. Već u jesen 1946, kada je građanski rat postao neizbežan, Kazancakis je otišao u Francusku gde će u Antibu stvoriti novi dom. Poslednjih godina života, uprkos sve lošijem zdravlju, nastavio je da piše drame i romane, da bi pred sam kraj razmišljao o nastavku ambiciozne Odiseje. Nastavio je i da putuje, i upravo se po povratku sa druge posete Kini i Japanu, razboleo i umro u nemačkom Frajburgu 26. oktobra 1957. Često se pominje da je Grčka pravoslavna crkva ekskomunicirala Kazancakisa. Međutim, uprkos optužbama zbog blasfemije, ostaje činjenica da je sahranjen po verskom obredu, bez obzira na to što nije ukopan na osveštanom zemljištu. NJegov grob je sada lokalna znamenitost i uzdiže se visoko iznad grada na ostacima venecijanske tvrđave Martinengo iz 16. veka. To je jedno od retkih istinski lepih mesta u, inače, tužno ružnom gradu, sa komandnim pogledom na zaliv i priobalje na kojem dominiraju stene planine Dikte, iza koje, navodno, počiva kralj antičkih bogova Zevs. Popločani plato i nedavno zamenjeni drveni krst obeležavaju to mesto. U prostoru predviđenom za ime pokojnika, urezane su reči iz Spasioca Boga: „Ničem se ne nadam. Ničeg se ne bojim. Slobodan sam.“ Dakle, kako da se objasni savremena popularnost Kazancakisovih romana? I šta iz vremenske perspektive od 50 godina kasnije predstavlja njihovu trajnu vrednost? Veliki deo onoga što je napisano o njegovom delu, od najranijih recenzija do današnjih referata na skupovima kojima se obeležava pet decenija od njegove smrti, fokusira se na Kazancakisove heterogene ideje o religiji i konfuzni eklekticizam onoga što se prilično problematično naziva njegovim „pogledom na svet“. Po mom mišljenju, tajna Kazancakisovog uspeha leži u genijalnosti da uhvati intenzitet, fizički dinamizam i duhovnu energiju koja ljudski konflikt može dovesti do krajnosti, i u oživljavanju ovih sila na papiru. Na kraju, Kazancakis je prošao kroz sve izme, koje je prihvatao u različitim periodima života, da bi u svojim poznim romanima stvorio literarni prostor u kome su mogle da se oslobode tenzije njegovih vlastitih uverenja. U poslednjih dvadeset godina javila se čitava jedna nova generacija čitalaca Kazancakisovih romana: među progresivnim teolozima protestantskih crkava Amerike i, donekle, Engleske. Kroz dela Dona Kapita (Don Cuppitt), Derena Midltona (Darren Middleton), Danijela Dombrovskog (Dombrowski) i drugih, Kazancakis počinje da izrasta u model za određenu liniju razvoja hrišćanske misli koja nastoji da pomiri biblijsku doktrinu sa naukom i, napose, s darvinizmom. On u Izveštaju El Greku navodi kako je izgubio veru kada je prvi put čuo za teoriju evolucije. Ali, izgleda da je Kazancakisova večna opsednutost problemom spiritualnosti i višeg smisla života u svetu bez ličnog, milosrdnog Boga, sada u saglasju sa „teologijom procesa“ (process theology) koju zastupaju progresivni hrišćani. Bilo da se čitaju samo kao pripovesti zbog njihove imaginativne snage, ili sa namerom uspostavljanja filozofskih i religioznih uvida koji bi mogli da pomognu hrišćanstvu da se pomiri sa darvinističkom naukom, šuma romana Nikosa Kazancakisa danas nudi bogato i plodno štivo koje odgovara zahtevima novog veka. Roderik Biton Prevod sa engleskog Tijana Kecmanović Times Literary Supplement, 22.06.2007. (Autor je profesor savremene grčke i vizantijske istorije, jezika i književnosti, na londonskom King's College. Objavio je više radova i o Kazancakisu)