Škola za budućnost

Znate onaj vic kad ekonomista nagovara pastira da mu da ovcu ukoliko pogodi koliko ovaca ima u stadu. Kad pogodi i uzme nagradu, pastir mu ponudi duplu opkladu ako pogodi šta je po zanimanju. I pogodi pastir da je čovek ekonomista. Kako? Pa ekonomista je umesto ovce uzeo pastirovog psa. Koristim ovu staru šalu da pokažem da činjenica što je neko obrazovan nije sama po sebi važna. Ono što je zaista značajno je šta je neko naučio i koliko se to može korisno primeniti u savremenom svetu. Većina empirijskih studija potvrdila je, naime, da postizanje dobrog obrazovnog standarda pozitivno utiče na veće stope privrednog rasta i veći životni standard. Zato je obezbeđenje uslova obrazovanja za stanovništvo kritičan zadatak svih vlada. Da li to znači da bi veliko ulaganje para u obrazovanje rešilo sve probleme privrednog rasta? Nije to tako jednostavno. U studiji Svetske banke, nedavno predstavljenoj u Beogradu, autori navode brojne primere koji pokazuju da više novca nije samo po sebi dovoljno. Poljska troši 5,8 odsto svog društvenog proizvoda (GDP) na obrazovanje, Ukrajina 5,6 odsto, Uganda 5,2 odsto, dok Republika Koreja izdvaja 4,6 odsto, Španija (između 2001. i 2002) 4,5 a Irska (između 2001. i 2002) 4,4 odsto GDP-ija. I mada je visina ulaganja bitna, nema nedvosmislenih dokaza da zemlje koje troše veći deo svojih resursa na obrazovanje zaista i dobiju bolje obrazovane građane. Ono što želim da podvučem jeste da su efikasnost i uspešnost korišćenja sredstava u obrazovanju važni koliko i iznos potrošenog novca. Kako možemo razviti uspešniji sistem obrazovanja? Sposobnost da se obezbedi pravilan broj dobrih i adekvatno nagrađenih profesora čini se posebno važnom. Na primer, u Jermeniji, Gruziji i Moldaviji broj zaposlenih profesora – prema broju đaka – je mnogo veći nego u drugim zemljama regiona a njihove plate su znatno manje. Ukoliko želimo značajno da poboljšamo kvalitet i efikasnost usluga koje oni pružaju, prosečna profesorska plata u Jermeniji bi se dramatično povećala – sa 0,6 na 3,5 puta GDP-ija po stanovniku. A odnos učenika po profesoru bi porasla sa 13: 1 na 40:1. Ovo je jedan od nalaza detaljne analize urađene za potrebe studije Svetske banke, koju je vodila Čeril Grej, nad kojom se valja zamisliti. Na početku ovog veka, recimo, 50 odsto osnovnih škola u Srbiji – uglavnom u seoskim krajevima – imalo je manje od 50 učenika, većina njih je bila u istim učionicama sa učenicima raznih razreda, dok je u gradskim školama bilo i po nekoliko hiljada đaka. Profesor Slavko Karavidić, u knjizi „Upravljanje u obrazovanju”, daje primere škola sa manje od tri učenika po profesoru! Zar ne bi bilo efikasnije platiti školski autobus nego održavati sve te škole sa malim brojem đaka? Drugi ključni problem je postizanje pravog odnosa između opštih i stručnih srednjih škola. Manji broj smerova, veći naglasak na razvoj opštih veština i bolje veze sa višim školama učinilo bi stručne škole znatno efikasnijim i jeftinijim. Rezultat ne bi bio samo korist od ekonomije obima u korišćenju profesora i opreme, već i veći kvalitet i korisnije tehničko znanje. Model stručnih škola u Republici Koreji i Čileu ne bi bilo loše oponašati. Stručne škole u Čileu imaju samo 13 smerova dok ih Srbija, prema profesoru Karavidiću, ima 544! Čileanske stručne škole su potpuno integrisane u koncept učenja celog života, obezbeđuju jake veze za višim i visokim školama i sa proizvodnim sektorom. To obezbeđuje razvoj veština koje više odgovaraju potrebama tržišta rada. Dozvolite mi da se pozabavim i pitanjem javnog i privatnog finansiranja obrazovanja. Opšte je uverenje da je Svetska banka jedna od onih institucija koje zagovaraju, iznad svega, privatno obrazovanje. Banka je potpuno svesna da je postizanje prave srazmere između javnog i privatnog finansiranja obrazovanja komplikovano pitanje. Na njega utiče puno faktora, uključujući i uslove karakteristične za svaku zemlju. U gore pomenutoj studiji, povodom izučavanja slučaja Čilea, kaže se: „Ne može se zaključiti da privatizacija vodi boljem obrazovanju zbog veće odgovornosti škola prema roditeljima koji ga plaćaju”. Autori još kažu: „Prosečne nacionalne ocene nisu porasle, mada se privatno obrazovanje dramatično proširilo dok se javno smanjilo”. I privatizacija i decentralizacija su, u slučaju Čilea, rezultirali u većim nepravdama u troškovima obrazovanja i rezultatima đaka različitog imovinskog stanja, zaključuje se. Rekavši ovo, ipak, želim jasno da kažem da privatno finansiranje ima svoju ulogu u sistemu obrazovanja. Republika Koreja se od drugih razlikuje po tome što 2,5 puta više privatnog novca nego druge azijske zemlje ulaže u obrazovanje. Odnos javnog finansiranja studenata u visokom prema javnom finansiranju osnovnog obrazovanja u Koreji je među najnižima na svetu. Konačno, valja primetiti da obuhvatni podaci javnih izdataka i socijalnih pokazatelja iz 50 zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji ukazuju da je u obrazovanju važan i ukupan iznos uloženih sredstava i raspodela unutar samog sektora. Stručnjaci kažu da dobro valja odmeriti kako će se državne pare rasporediti unutar obrazovnog sistema ako želimo da pospešimo privredni rast i obezbedimo boljitak za siromašne građane. Opšteprihvaćeni metod merenja ulaganja unutar sektora je odnos trošenja državnih para po učeniku u visokom obrazovanju prema potrošnji prema učeniku u osnovnom obrazovanju. Ovaj odnos, kako je utvrđeno, negativno utiče na upis učenika u osnovno i srednje obrazovanje (ako se više državnih para troši na studente nego na đake u osnovnoj školi). U većini zemalja istočne Azije velika tražnja za srednjim i visokim obrazovanjem – nastala usled brzog obezbeđenja osnovnog obrazovanja za sve – zadovoljena je kombinacijom širenja javnog finansiranja srednjeg obrazovanja, uvođenjem standarda upisa i privatnim finansiranjem. I kao što kaže profesor Karavidić: „šta će naše društvo biti sutra zavisi od toga šta su nam deca danas”. – Nije stvar u kvantitetu nego u kvalitetu. (Autor je šef kancelarije Svetske banke u Srbiji)