Lažni heroji sa poljančeta

Znana je mudrost da nikome nije svanulo dok se nekom drugom nije smrklo. Može i obrnuto: nikome se nije smrklo pre nego što nekom drugom svane. Ali, zašto ovde svanjiva samo jednom, a smrkava se dva puta? Ova nategnuta metafora odnosi se na trenutnu situaciju u srpskom sportu. Jer, taman kada smo na putu da postanemo teniska velesila, što od nas niko nije očekivao, doživeli smo dva teška udarca sudbine. Jedan je dotukao i ovako poljuljanu slavu srpske košarke, sporta u kome smo decenijama bili nesporna svetska sila. A drugi je, po prilici, doakao evropskim ambicijama fudbalskih šeprtlja, koje su dugo živele u iluziji da predstavljaju nekakav faktor na svetskoj sceni. Što se tiče košarke, čelnici nacionalnog saveza ulažu napore kako bi invalida opet postavili na noge, pa se, doduše uz dozu razumne sumnje, može očekivati neko obećavajuće ozdravljenje u doglednoj budućnosti. Za fudbal se tako nešto teško može reći. Sva je prilika da epohalni sunovrat tek sledi. Doduše, neizlečivi optimisti tvrde da na horizontu uočavaju tračak svetlosti. Avaj, to je optička varka. Nešto nalik onoj pesmici kako u tunelu, usred mraka, sija zvezda petokraka. Izrečena onespokojavajuća konstatacija izazvana je, u najvećoj meri, onom sramnom utakmicom sa Jermenijom, koja je mogućnost plasmana srpske reprezentacije u završnicu Evropskog prvenstva svela na teoretski minimum. Posle utakmice sa Azerbejdžanom, koja je odigrana jedne srede, karte su uglavnom ostale iste – ili nastavljamo da se kockamo sa teorijom ili smo na korak da spakujemo kofere do sledeće prilike. No, i to je sporedno. Ono što nerešeni rezultat (0:0) na raskvašenom poljančetu u Jerevanu, koji je bio neuspeh u situaciji kada je pobeda bila imperativ, čini zbilja tragičnim jeste više nego očajna igra izabranika selektora Klementea. Ako se o nekakvoj igri uopšte i može govoriti. Zato se čak moglo dogoditi sa Jermeni pobede sa tri-četiri gola razlike. Što se to ipak nije desilo zaslužna je njihova čudna sklonost da, kada se u buljuku nađu sami u srpskom šesnaestercu, umesto gola loptom gađaju korner zastavicu ili razdeljak golmana Stojkovića. E, sada, šta je bilo – bilo je, pa nam valja živeti sa tvrdnjom pomenutog Klementea, poreskog obveznika iz Bilbaoa, koju – istine radi – podržava u predsednik FSS-a Terzić, da mi boljih igrača od ovih koji nose nacionalni dres nemamo. Ali, na nevolju, to su većinom fudbaleri koji platu zarađuju igrajući u Ligi šampiona. Otuda se rađa dilema da li oni u svojim matičnim klubovima, koji su redom evropske veličine, igraju na jedan način, dok u reprezentaciji igraju nešto sasvim drugo. Dilema je patriotska, ali je, avaj, lažna. Nešto drugo je kristalno jasno: naše umišljene zvezdice u klupskim utakmicama imaju ulogu devete rupe na svirali, pomirene sa statusom vodonoše, a to dolazi do posrednog izražaja kada, uglavnom sa oreolom tuđe slave, dobiju ulogu predvodnika u nacionalnom timu. Tada pokažu koliko stvarno vrede. Jedva da bi, u stara vremena, mogli da pikaju krpenjaču na Kopitarevoj gradini sa klincima iz susedstva. Jer, jedan od tih klinaca se zvao Šekularac. Jedina olakotna okolnost, koja ne menja ništa u suštini stvari, jeste strategija malog Napoleona, gostujućeg selektora iz Bilbaoa. On, prosto, ne poznaje igrače koje izvodi na teren, a o onim drugima već i da ne govorimo. Zato tim sastavlja od priručnog materijala, od onoga što mu trenutno stoji na raspolaganju, stvarajući nekakvu kompoziciju koja više nalikuje rashodovanoj železnici negoli homogenoj ekipi: kada, zbog taktike sa dva špica kiksnemo, on kaže da tako nešto ne odgovara mentalitetu srpskih igrača, a onda, već na sledećoj utakmici, opet izvede tim sa dva napadača. Koji za 90 minuta bar tri puta pipnu loptu. Nije otuda čudno da su onomad iz Jerevana otišli u Baku kao školski primeri depresivnih ličnosti. A tamo im nisu poslužili večeru jer je lift bio u kvaru (o šporetu ni reči), a još su morali da istrpe bliske susrete sa Skolarijem, koji ih je psovao na portugalskom. Kovačević je jadikovao što će mu (igrački) život proći bez učešća na nekom velikom takmičenju, Smiljanić je vežbao španski (lekcija broj jedan: kako psovati Skolarija), a Stanković je razmišljao da se oprosti od igranja u reprezentaciji. To je težak intelektualni problem, osim što je zakasnela dilema: jer, Deki je trebalo davno da razduži kopačke kod oružara nacionalnog tima. Nabeđeni vođa jedne generacije, Stanković se obično ne vidi na terenu. I tako 73 puta uzastopce. Tužna priča. Koja još nema svoj kraj. Naime, mada nominalni naslednik Stojkovića, koji je igrao za reprezentaciju i kada ga selektor nije pozvao pod zastavu, Stanković teško da će doživeti ono što je Piksi učinio, to jest da će napustiti predsedničku fotelju jednog (nekada) velikog kluba. Bilo kako bilo, Stanković je spakovao ličnu garderobu i vratio se u Milan. Da li zato što je ostao veran svom obećanju kako prekida reprezentativnu karijeru, ili po sili novog pravila da, posle četvrtog žutog kartona, svaki sledeći automatski povlači suspenziju – ne zna se. Stepanov je takođe morao da se vrati kući, a Krasić se nije osećao dobro da bi nastavio da maltretira loptu. Tako da je, sve u svemu, Klemente ostao sa samo šesnaest (ili još manje?) igrača, pa je bio prinuđen da na teren izvede tzv. kombinovani sastav, da u iznudici učini nešto što mu inače nikada ne bi palo na pamet. Tako je, recimo, u ekipu vratio Duljaja, koji je, kao i obično, igrao odlično, dokazavši time selektorovu kratkovidost. Isplatilo se: nabili smo im šest komada. Ali, ni to nije najvažnije. Na primer, Žigić je oba svoja gola postigao nogom. Ne računajući dva gola postignuta sa poludistance, svi ostali pogoci bili su plod krilnih kombinacija. Elem, nije bilo nikakvog “preskakanja igre”. To je lekcija na kakvu se davno čekalo. Izgleda da je stigla kasno. Hoću da kažem kako od nje neće biti veće koristi u preostalim kvalifikacionim susretima. Jedina nam je šansa da Belgijance, koji su se već oprostili od daljeg takmičenja, potplatimo da u jednoj od preostalih utakmica odigraju nerešeno. Nije baš fer, ali je normalno, manje-više u duhu svetle fudbalske tradicije. Jer, istog onog dana kada je Piksi najavio da odlazi, jedna grčka staramajka, udovica šefa ondašnje zloglasne vojne hunte, otkrila je nešto što je svima poznato već gotovo četrdeset godina: 1971. godine na visokom nivou je odlučeno da Crvena zvezda proda atinskom Panatenaikosu polufinalni duel Kupa šampiona. Ali je, dve decenije kasnije, ipak postala prvak Evrope (kasnije i sveta). Plašim se da tako nešto nećemo više dočekati. A da li ćemo dočekati da naši reprezentativci sledeće godine putuju u Austriju ili Švajcarsku, jeste nada u stilu pomenute pesmice kako u tunelu, usred mraka, sija zvezda petokraka.