Život je najlepša priča

Kao i uvek, dugo pripreman i najavljivan, u ponedeljak u 18 časova otvoren je 52. međunarodni Beogradski sajam knjiga. Jedna od promena u odnosu na ustaljenu praksu bilo je upravo to otvaranje, koje se desilo dan ranije. U skoro od početka podeljenom Savetu sajma knjiga i to je, čujemo, izazvalo deobu pa je odluka da se napusti tradicionalni utorak doneta preglasavanjem. Tako se stalo u red sa najčuvenijim svetskim sajmom knjiga, frankfurtskim, čije se održavanje u poslednjoj deceniji takođe pomeralo. Nepotrebna uzbuđenja oko, čini nam se, korisnog poteza s obzirom na to da raniji produžeci sajma za jedan besplatni dan nisu nailazili na očekivani odziv posetilaca. I, kad je već reč o posetiocima, da odmah kažemo da promena koja će ih sigurno razočarati i ozlojediti jeste ona koja se tiče cene ulaznica. Ona je ove godine (rekordnih) 200 dinara, koliko je moralo da se plati i ako ste hteli da prisustvujete, ranije uvek besplatnom, ceremonijalnom otvaranju ove velike priredbe knjige. Oni brojni knjigoljupci, koji zbog toga i velike kiše i bljuzgavice nisu hteli tog ponedeljka da dođu pod kupole Beogradskog sajma, imali su i dodatni peh jer je neki iznenadni tehnički kvar sprečio i prenos svečanog otvaranja na RTS-u. Čast da otvori sajam pripala je, inače, ove godine našem čuvenom dramskom piscu Dušanu Kovačeviću, a italijanska književnica Fler Jegi održala je pozdravni govor u ime zemlje počasnog gosta, Italije. Ne bakćući se tzv. velikim nacionalnim, političkim ili kulturnjačkim temama, kao mnogi njegovi prethodnici na tom mestu, Kovačević je u jednostavnom, kratkom i efektnom govoru napravio omaž piscima iz “naših čitanki” i onima kojih odskora nema, duhovito se zapitao o mogućim motivima onih koji su mu ukazali ovo poverenje i završio blago opominjućim i otrežnjujućim rečima, koje glase: “O značaju knjiga rečeno je toliko toga – napisane su biblioteke, a o životu i zdravlju pisaca, izdavača, knjižara, bibliotekara i čitalaca se ćuti, ili govori sasvim malo, stidljivo i, kao što znamo, obično kad je kasno. Verujem da nije bilo na odmet reći nešto i o nenapisanim knjigama, nenastalim zbog (ne)uslova u kojima su pisci živeli. A život naš obični, svagdašnji, ovozemaljski, najlepša je i najznačajnija priča, ili pesma.” Knjige su izložene i mogu da se razgledaju do 28. oktobra u 1. i 14. hali, uz popuste koji se kreću čak do 50 odsto. Donelo ih je, kažu sajamske statistike, oko osamsto izdavača iz Srbije i inostranstva. Prema podacima Narodne biblioteke Srbije, u zemlji je između dva sajma objavljeno 14.127 naslova. S obzirom na to šta se danas sve objavljuje i podvodi pod pojam knjige, teško je reći da li je to malo ili (pre)mnogo. Najbolje je doći do sopstvenog utiska i procene šetnjom pored mnogobrojnih štandova, susretima i razgovorima sa izdavačima, piscima i prevodiocima, prisustvom brojnim i raznovrsnim sajamskim promocijama i razgovorima... U svakom slučaju, knjiga ima za svačiji ukus i, naglašavaju izdavači i knjižari, za svačiji džep. Jer, po njima, naše su knjige najjeftinije u regionu. Ali, to da su, u proseku, ispod regionalnih izdavačkih standarda, obično se prećutkuje ili zabašuruje. Istina je, međutim, da su zanatski dobro urađene i vredne knjige skupe i u zemlji Srbiji. Posebno od kada njome upravlja tzv. demokratska vlast, koja je status knjige svela na najniže grane. To zvuči neverovatno i paradoksalno, ali je, nažalost, tako. U jednom dobrom specijalnom sajamskom izdanju lista Danas, patetično nazvanom “Praznik knjige”, u anketi čija je tema izdavaštvo, jedan od naših najboljih znalaca izdavačkih (ne)prilika, Zoran Stojanović, iz “Izdavačke knjižarnice”, reći će s pravom sledeće: “Kod nas je ključni problem taj što je knjiga doživela potpunu devalvaciju. U ovoj zemlji više niko ne drži do knjige. Komercijalna služba u mojoj izdavačkoj kući kaže mi da knjigu jedino mogu da prodaju nekoj ustanovi u kojoj su čelnici pripadnici bivše vlasti, dakle socijalisti. Tamo gde su demokrate na vlasti ili bilo ko iz vladajuće garniture od 2000. do danas, nema šansi da im prodaju knjigu. Oni preziru knjigu, a došli su na vlast pomoću knjige. Kada su došli na vlast, nisu hteli ni da čuju za knjigu.” Na istoj talasnoj dužini je i književnik i direktor “Rada” Simon Simonović kada kaže da za 35 godina rada u izdavaštvu “nikada vlast nije bila toliko ravnodušna prema knjizi kao kulturnom dobru” i kad posebno apostrofira “loše poteze dvojice ministara kulture u poslednjih sedam godina”. I vlasnik izdavačke kuće i časopisa “Gradac” Branko Kukić slaže se “da država ne podržava na adekvatan način izdavače s vizijom, budući da ih izjednačava sa izdavačima-profiterima i izdavačima-trafikantima”. Najporazniju dijagnozu tog stanja izriče direktor izdavačke kuće “Filip Višnjić” tvrdnjom “da je izdavaštvo ovde, zapravo, već duže vreme pod indirektnim ili direktnim sankcijama vlastite države, naročito kad se uzme u obzir rečeno iskustvo drugih civilizovanih zemalja”. Permanentno izdavačko nezadovoljstvo vezano je poslednjih godina posebno za otkup knjiga. Otkup kojeg manje-više nije bilo ili se odvijao koruptivno, da bi se ove godine opet sveo na neko neuspelo eksperimentisanje koje se prelama preko leđa izdavača. U tom kontekstu, Zoran Stojanović ističe kako se “ove godine proslavio i Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije izjavom da se otkup neće raditi za izdavače nego za biblioteke”. Jer, kao, “izdavači uopšte nisu važni”. Sve se, u svakom slučaju, odvija skandalozno i nova republička administracija u kulturi, koja kao hoće da napravi diskontinuitet u odnosu na prethodnu, ide zapravo, što se tiče otkupa knjiga, njenim stopama. Ali, ovde, nažalost, nije reč samo o odnosu resornog ministarstva prema knjizi i izdavaštvu već, kako je ukazivano, o odnosu cele vlade. Zbog toga se moglo dogoditi i da ove godine ne bude organizovanog nastupa naših izdavača na Frankfurtskom sajmu knjiga. A to više nije samo problem koji se tiče ovdašnjeg tretmana izdavaštva i knjige već državne kulturne politike koja je ostala monopolistička i izolacionistička kao u vreme Miloševićeve vladavine. Samo takvoj administraciji, u trenutku preuzimanja vlasti, od promocije naše knjige u svetu može da bude važnije, ničim neobrazloženo, smenjivanje direktora našeg Kulturnog centra u Parizu. U tom istom Ministarstvu prethodnih godina protraćene su ili poklonjene na stotine hiljada evra i, koliko znamo, nikakva istraga povodom toga nije sprovedena, ali je neizmireni dug od nekoliko desetina hiljada evra prigrljen kao državni alibi za naš izostanak na najvećoj svetskoj smotri knjige. Senka te sramote nadvija se i nad ovim nacionalnim sajmom na kojem se čelnici i visoki činovnici ministarstava kulture i obrazovanja opet šetaju i šepure kao neko ko, kao, vodi državnu i društvenu brigu o knjizi i drži do nje. Ali, dovoljno je bilo kojeg dana ove nedelje samo prošetati dvema pomenutim sajamskim halama pa videti da knjiga u Srbiji, uprkos svemu tome, ipak uspeva da opstane. Svakako, ponajviše zahvaljujući izdržljivosti i požrtvovanosti izdavača i kolikoj-tolikoj armiji njenih kupaca i čitalaca. Izdavači se snalaze i prestrojavaju onako kako sami znaju, videći da od države malo šta mogu da očekuju. Oni koji su bili u njenoj vlasti ili su već propali ili su nezaustavljivo na tom putu. Vitalnost je svojstvena samo privatnima, čak i kada sa malim zakašnjenjem, kao recimo “Narodna knjiga” ili “Stubovi kulture”, otkriju da sami sebe podrivaju. Zato je zadovoljstvo na ovom sajmu videti da se nisu ispunila zloguka očekivanja u pogledu budućnosti ove dve ugledne izdavačke kuće. Štaviše, “Narodna knjiga” je, i pored krize kroz koju prolazi, i dalje, uz Zavod za udžbenike, naš najmoćniji izdavač, dok su “Stubovi” i dalje zadržali svoje najznačajnije autore, objavljujući im za ovaj sajam i nove knjige. Ovo u ovaj sumorni izveštaj o izdavaštvu povodom sajma knjiga unosi bar malo vedrine. Ona je, na sreću, još izraženija kada se povede reč o samoj produkciji između dva sajma. O nekim od značajnih knjiga ili edicija već je, i biće tek pisano na stranicama NIN-a. U ovom broju, na raspoloživom prostoru, predstavljamo poznatu ediciju Multimedia, srpski prevod romana Dunav Klaudia Magrisa, a o svom stvaralaštvu specijalno za NIN govori LJudmila Ulicka.