Ne kupujte đubre

Genetičar i antropolog po obrazovanju, LJudmila Ulicka i pišući ostaje u svojoj profesiji jer, kako kaže, sve na svetu što se odnosi na čoveka, pripada oblasti antropologije. Ne zanimaju je problemi, pojave i ideje, već čovek u dodiru s problemima, pojavama i idejama. “Sve što nije o čoveku, mene ne zanima. Tema mojih dela je – čovek”. Ona piše o običnim ljudima, o svakodnevnom životu, o ženama koje nisu lutke iz ljubavnih romana i sa TV ekrana, već živima, koje se raduju i pate, koje drugome pričinjavaju bol. O ljudima nesavršenim kao i čitav ovaj svet koji je često strašan i ispunjen problemima i brigama. Wene priče i romani prevedeni su na 25 jezika, dobila je mnoge strane i ruske nagrade, uključujući i “Mediči” u Francuskoj, “Đuzepe Acerbi” u Italiji, ruski Buker, i niz drugih... Kod nas su, u prevodu Nede Nikolić - Bobić i LJubinke Milinčić, objavljeni svi njeni romani – “Sonječka”, “Medeja i njena deca”, “Slučaj Kukocki”, “Iskreno vaš Šurik”, zbirke priča “Siromašni rođaci”, “Providne priče”, a uskoro će se pojaviti i zbirka “LJudi našeg cara”. Izdavači su “Nolit”, “Filip Višnjić” i “Paideia” Povod za gostovanje LJudmile Ulicke na ovogodišnjem Sajmu knjiga je objavljivanje novog romana “Danijel Štajn, prevodilac”, posvećenog sudbini katoličkog sveštenika, Jevrejina Danijela Štajna, u kome Ulicka govori o pravednosti, problemima nacionalne netrpeljivosti, toleranciji. Prototip njenog junaka je Danijel Rufajzen, poljski Jevrejin koji je bežeći od Nemaca dospeo u Belorusiju gde je, predstavljajući se kao poljski Nemac, uspeo da se zaposli u Gestapou. Odatle je pomagao svojim sunarodnicima u getu da prežive, a u avgustu ‘42. uspeo je da spase 300 Jevreja obavestivši ih da će geto biti uništen. Otkriven je, i pošto je uspeo da pobegne, prima katoličanstvo i postaje sveštenik. Posle rata će otići u Izrael i postati nastojnik karmelitskog manastira. Govoreći na promociji knjige, LJudmila Ulicka je izrazila strepnju da knjiga neće biti masovno prihvaćena – s jedne strane neće se dopasti onima koji su navikli na njene ranije teme, a s druge, religiozne čitaoce će iritirati odnos prema pitanjima vere. Pri tome je istakla da ne misli samo na jednu religiju nego na sve pomenute u knjizi. Što se prvih tiče, ispostavilo se da nije bila u pravu – tiraž od 150 hiljada je prosto planuo i već je odštampano novo izdanje, a što se tiče ovih drugih – zaista je bilo negativnih reakcija i Jevreja i hrišćana i muslimana. Ipak, mnogo je više onih koji su knjigu razumeli i pozitivno ocenili. - Da, bilo je veoma mnogo reakcija i to je samo po sebi dobro. Ispostavilo se da pitanja kojima sam se bavila brinu mnoge ljude, a ne samo izabrane intelektualce kako sam ja mislila. Raduje me što je knjiga izazvala oštru diskusiju, što je dirnula mnoge ljude i naterala ih da razmišljaju. “Brend Ulicka” podrazumevao je, kako objašnjavaju neki kritičari, pisanje uglavnom o životu žene. (“Muški likovi žive pored žena, usvajajući pravila odnosa sa svetom i mirenja s njim”.) Šta vas je nagnalo da pređete na sasvim drugačije teme i napišete roman o Danijelu Rufajzenu? - Meni se čini lažnom takva tendencija da se podele “muška” i “ženska” književnost. To je isto kao da se azbuka deli na samoglasnike i suglasnike, i da se jednima predloži da pišu samo samoglasnicima, a drugima, suglasnicima. Svet je jedan, muški i ženski princip su isprepletani na svim nivoima i u ljudskom društvu nijedan od njih ne postoji nezavisno. Ne vidim teme koje su isključivo ženske ili muške. Čak i sasvim muški problem kao što je impotencija, u velikoj meri je i problem žena. Pišem o onome što me zanima. Sve što je povezano s Danijelom od prvog momenta me je potpuno ponelo. Nisam mislila da ću uspeti da napišem knjigu o njemu. Ali napisala sam onako kako sam znala. Danijel je istovremeno i izmišljena ličnost i stvaran lik. Roman liči na zbornik dokumenata i pisama. Koliko su ona originalna. Zašto ste pomešali stvarnost i fikciju? - U romanu ima i stvarnih dokumenta i izmišljenih. Ja sam najpre htela da napišem dokumentarnu knjigu, ali pošteno govoreći, nisam uspela. Smetali su mi živi ljudi o kojima bih, ako sam htela da roman bude dobar, morala da pišem. A otkud mi pravo da pišem o živim ljudima rizikujući da im nanesem štetu? To nisam htela. Morala sam da izmišljam. Uz to, da sam pisala o stvarnom čoveku, bila bih daleko više ograničena. Moj junak se razlikuje od pravog brata Danijela, mada sam mnogo toga štrbnula iz njegove biografije. Izabravši takvu formu, ja sam, mogu to da priznam, izbegla odgovornost. Ja sam pisac. Da li je zaista Rufajzen bio tako blizak s papom da je mogao da diskutuje s njim o situaciji u Katoličkoj crkvi? Ako jeste, zašto mu papa nije pomogao da se ne zabranjuje njegovo služenje? - Brat Danijel Rufajzen je poznavao brata Karolja Vojtilu od 1945. godine. Nekoliko godina su radili u istoj eparhiji. Svi razgovori navedeni u knjizi veoma su bliski realnim razgovorima tih značajnih ljudi. Svi su oni dati onako kako mi je ispričao brat Danijel, a ja nemam razloga da mu ne verujem. Svedok tih razgovora bio je i papin sekretar Stanislav Diviš, ali se ja s njim nisam sretala. Zabrana je stigla od kongregacije za veronauku koja je bila potčinjena drugom čoveku. Nisam sigurna da je papa bio o tome informisan. U svakom slučaju, sam Danijel nije ni saznao o zabrani koja je stigla tek posle njegove smrti. Danijel je umro, njegova crkva je zatvorena, parohijani se rasuli. Može se reći da je pretrpeo poraz. Ipak, mislite li da bi njegovo delo moglo jednog dana biti realizovano? - Čini mi se da mi ne možemo da sudimo o svojim zemnim pobedama i porazima. Danijel (i moj junak, i njegov prototip) je bio veliki čovek, on je izvršio podvig služenja ljudima i istovremeno podvig velikog poštenja. On nikad nije automatski reagovao, niti po inerciji – uvek je razmišljao i uvek tražio istinu. U vašoj knjizi on je prosto svetac. U životu takvi ne postoje. Ili ih, možda ipak, ima? - Čini mi se da sam u životu imala prilike da vidim nekoliko svetih ljudi. I Danijel je jedan od njih. Knjiga je bogata podacima iz svetske istorije i istorije religije. Očigledno da je bilo veoma teško napisati je. Morali ste mnogo knjiga da proučite? - Brdo knjiga. Kad sam završila roman, po sobi se nije imalo kuda proći, ceo pod je bio prekriven gomilama knjiga iz istorije religije, istorije Drugog svetskog rata, iz bogoslovije, biblistike, a sto – beleškama, zapisima, kopijama. Mislim da je obim pročitanog dovoljan da se završi dobar fakultet. Da li vam je tako stečeno znanje pomoglo da nađete odgovore na važna životna pitanja? - Uopšte ne. To mi je pomoglo da postavim još mnogo novih pitanja. Na prvi pogled, “Danijel Štajn, prevodilac” je knjiga o jevrejskom pitanju. Ali u suštini, reč je o toleranciji, bolje reći – netoleranciji. U suštini, sve su religije netolerantne. Kako s tim živeti? - Kako? Ne činiti drugima zla. Ako religija podstiče agresiju i neprihvatanje drugog, a ne saučestvovanje i milosrđe, ne prihvatati takvu religiju. U svakoj svetskoj religiji postoje raznovrsni tokovi, i imamo izbor čak i u okviru jedne religije. U Vartolomejskoj noći su katolici ubijali protestante, a Hristos je te noći bio na strani onih koje ubijaju. On nikad nije na strani onih koji ubijaju susede. Wegovi pravi učenici – katolici, skrivali su svoje susede – protestante. Tako je bilo i za vreme Drugog svetskog rata. U Jerusalimu postoji veliki muzej koji su sagradili Jevreji u čast hrišćana koji su spasavali Jevreje. To je Jad Vašem. Netolerantna religija je nonsens. Ako Bog može da bude pristrasan, ja idem da se upišem u ateiste. Kad već govorimo o toleranciji, kažite nam nešto o svom dečjem projektu? - To je niz knjiga iz kulturne antropologije – knjige o tome kako različito žive ljudi u raznim kulturama, kako su na razne načine organizovane porodice, kako se razlikuju njihova hrana, odeća, običaji, i šta je među njima zajedničko. Objavljene su četiri knjige, još tri su u štampariji, još nekoliko u radu. Knjige pišu dobri stručnjaci – antropolog, pisac, novinar. Moji prijatelji. Cilj je da se u zemlji u kojoj žive brojni narodi, deca od malih nogu uče toleranciji, svesti da razlike ne znače da je neko bolji od drugog, da mali nisu gori od velikih (i obrnuto) i da sve to prihvate. I te knjige i “Danijel Štajn” su poziv na toleranciju, na poštovanje različitosti. Mogu li one, može li pisac, uopšte, da utiče na razvoj društva. - Ne znam odgovor na to pitanje. Ako tako grandiozna knjiga kao što je Solženjicinov “Arhipelag Gulag”, nije izmenila svest, kako onda da govorimo o uticaju pisca na društvo? Kako vi ocenjujete stanje u društvu u Rusiji? - Kao veoma loše. Istina, ne mogu da kažem da je gore nego bilo gde drugde. Postoje zemlje u kojima je još gore. Prema mnogim parametrima koji određuju stanje u društvu, Rusija je između Ugande i Čilea, ili Pakistana i Libana. Ili nešto tako... To je povod za brojne kritike koje sa Zapada stižu na račun Rusije, uprkos tome što se situacija u zemlji veoma brzo menja. Mnogo ste putovali, vaša deca su živela u Americi. Kako vidite situaciju – da li je tačno da Zapad ne voli Rusiju? - Ja imam poseban rakurs – na Zapadu (ako uzmemo da taj termin ima pravo na postojanje), ja upadam obično u veoma kulturnu sredinu. A u kulturnoj sredini se Rusija, kao i ranije, smatra zemljom visoke književnosti, prekrasne muzike, veoma interesantne umetničke avangarde HH veka. I nikakva politika – glupa, nesposobna, netalentovana i podla, ne kvari odnose među ljudima iz sveta kulture. Nema sumnje da postoje slojevi stanovništva koji su veoma podložni svakoj političkoj propagandi, i oni su spremni da se odazivaju na sva huškanja političara. Treba se učiti samostalnom mišljenju i ne prihvatati opšte mišljenje. “Zapad” i “Istok” – to su hiljade raznih zapada i istoka, to je pojam koji se menja. Zemlja je okrugla. Pre trideset godina bila sam prisutna kad su jednog Jevrejina u Habarovsku pitali da li je istina da Jevreji odlaze na Zapad? On je ponosno odgovorio – da, ko god želi, niko nas ne zadržava. Evo, moj brat je otišao u Novosibirsk! Ipak, šta Zapad, u uobičajenom značenju te reči, hoće od Rusije? - Delimično sam već odgovorila na to pitanje. Ali da proširim odgovor: savremena politika je zasnovana na nacionalnom egoizmu, planetarni problemi danas nikoga ne brinu. Nažalost, ekološka situacije se razvija u tom smeru da će uskoro biti važan samo jedan faktor – preživljavanje, i tada ćemo svi morati da zaboravimo na nacionalne ambicije zato što će od vrućine i nedostatka kiseonika stradati jednako i zapadni i istočni ljudi, kao i svi sisari i ptice, ribe i vodozemci. I planeta će se pretvoriti u ogromno groblje. Strašna budućnost. Ali dok se to ne desi, Amerika će se i dalje truditi da zavlada celim svetom, da bombama nametne svoje shvatanje demokratije, a da istovremeno optužuje Rusiju za imperijalističke ambicije? - U svoje vreme su i Engleska, i Španija, Nemačka i Turska, Grčka i Makedonija želele da postanu gospodari sveta. A pre toga su polovinom sveta vladali Feničani. I demokratija nije nastala juče, izmislili su je stari Grci. U njoj samoj nema nikakvog zla. A tiranija mi se dopada još manje nego demokratija. Zlo je u nama, a ne u formi vladavine. Neretko se čuje da demokratija nije za Ruse. Dobili su slobodu devedesetih godina, ali nisu umeli da je iskoriste. Šta je najveća prepreka za razvoj demokratije u Rusiji? - Nizak moralni novo: svuda krađe, alavost, odsustvo osećaja sopstvenog dostojanstva i poštenja. Ipak, novac postoji, postoje nacionalni projekti, šta je još potrebno da bi zemlja napredovala i da bi narod dobro živeo? - Da se ponovo rodi. Uh, bolje da se vratimo knjigama. U Rusiji se objavljuje veoma veliki broj knjiga. Ali među njima je mnogo onih koje se ne mogu nazvati književnošću. Zahvaljujući ogromnim količinama novca uloženim u reklamu, one se odlično prodaju. Kako odvojiti žito od kukolja? - Gotovo je nemoguće boriti se s tim. Ja u poslednje vreme stalno govorim o ekologiji čitanja: neka svako sam pazi šta kupuje u knjižari i na kiosku. I šta kupuje svojoj deci. I svojim unucima. Vodite računa o kvalitetu onoga što trpate u svoju glavu. Bar vi lično ne kupujte đubre. U Rusiji, a i kod nas, najveći su tiraži knjiga koje pišu žene. Čime se to može objasniti? - Nisam sigurna da je to baš statistički tačno. Velike tiraže, kao po pravilu, imaju knjige lošeg kvaliteta. A da li su ih napisale žene ili muškarci – kakva je razlika?