Mediji su opasni

Nikada manji broj ljudi nije držalo u izolaciji toliko mnoštvo drugih”, poruka je koja čitaoca uvodi u knjigu “Globalni mediji” čuvenog američkog medijskog analitičara Eda Hermana, bliskog saradnika Noama Čomskog. Dokazuje se tu da je “sredstva komunikacije monopolizovalo nekoliko onih koji mogu dopreti do svakoga”. A to je samo jedna iz niza od dva tuceta knjiga koje su se za deceniju pojavile u poznatoj i brižljivo gajenoj biblioteci “Multimedia” beogradskog izdavača “Klio”. Glavni urednik Zoran Hamović i njegovi saradnici godinama dokazuje i doslikavaju misao zapisanu u katalogu biblioteke kako “značaj medija danas gotovo da prevazilazi značaj stvarnosti”. Nema sumnje da se danas područje pojmova kao što su “informatičko društvo”, “korporativna cenzura”, “globalno selo” uglavnom doživljava kao maglovita i neomeđena stvarnost u kojoj je i dobrom znalcu teško uspostaviti red između uzroka i posledica, rizika i dobitaka, crnog i belog. A još i bez ove biblioteke naša bi (i stručna) javnost bila “izgubljena u svemiru”, tumarala između oglodanih “liberalnih aksioma” Yona Stjuarta Mila i Makluanovih najava nevesele budućnosti još iz sedamdesetih godina prošlog veka. “Multimedia” upozna čitaoca s štampom kroz vekove, sa skrajnutim radijom, magijom “pokretnih slika” sa treperavih ekrana, sa apstraktnošću Interneta i digitalnih stvarnosti, ali se onda sve te “čari profesije” i tehnološka čudesa umese s društvenim posledicama koje mediji proizvode. Tako se uzdižemo iznad mitova o “zanosnoj lepoti novinarskog zanata”, iznad refrena o “novinarskoj hrabrosti”, malih tajni novinarskog pisanja i uređivanja – i ulazimo u realnost promena koje mediji čine u modernom društvu. Tu se sazna da nisu samo Gebels i komunistički komesari i agitpropovci ti koji teže da propagandu pretvore u vest, niti je samo država ta koja zapošljava cenzore i kontrolore; i da i demokratija i tržište, o čemu tranziciona društva misli sasvim nekritično, nose rizike koji ne samo da koče medije u ostvarivanju najuzvišenije uloge “podizanja demokratije” nego ih razgrađuju i pretvaraju u – samu suprotnost. Neke promene se ukazuju kao kataklizmično jednosmerne. “Posvuda se gotovo isključivo razmišlja u terminima komercijalnog uspeha. Počev od društvenog miljea 19. veka, od Bodlera, Flobera, itd. pa sve do pre samo tridesetak godina, u krugu avangardnih pisaca... brz komercijalni uspeh smatran je sumnjivim, u tome su mnogi videli znak kompromisa učinjenog zbog podvrgavanja vremenu, zbog novca...”, piše Pjer Burdije u “Narcisovom ogledalu”, nevelikom delu koje ogoljuje televiziju čija je uloga u ovom dobu najpretežnija. Iza toga sledi upozorenje od opasnosti da se mediji od “četvrtog stuba demokratskog društva” pretvore u zabavu, komformističku banalnost i trajno zagade život savremenog čoveka sa nesagledivim društvenim posledicama. Neke knjige, kao što je ona Enija Remondina italijanskog TV-izveštača, “Televizija ide u rat”, objašnjavaju i racionalizuju nešto od medijskih operacija u kojima smo, nažalost, i mi bili nesrećni junaci. Rat je danas rijaliti-šou širokih razmera u kome kamere teže da zabeleže što više “zabavnih” i “gledljivih” detalja. Tako autor koji je izveštavao i sa NATO-bombardovanja iz Beograda i sa Kosova objašnjava “da bi svaki ratni događaj to zaista i bio, danas je neophodno da ga široka publika doživi i da ga prima i konzumira kod kuće”. Dok mi umiremo ili postajemo trajni invalidi bar posttraumatskog sindroma, što rat oduvek donosi, neki udaljeni gledalac iz “sretnog sveta” u veku televizije vadi konzervu hladnog piva iz friza, čereči pečeno pile iz prodavnice iza ćoška i poluprezrivo s pola mozga pokušava da razume divljake koji danas, eto, nisu imali događaje dostojne i jake da zadrže njegovu pažnju bar toliko da zakasni na predstavljanje igrača pred utakmicu njegovih miljenika iz premijer-lige. Ali “televizija jeste ratu neophodna da bi izašao iz anonimnosti klanice i da bi mogao da se okiti tom titulom”. Ima u knjigama Multimedia-e i odgovora na teška filozofska pitanja: da li to mediji ostvaruju “grčki ideal demokratskog javnog prostora” ili je, ipak, đavo sve uzeo pod svoje, te su Orvelove slutnje o nastupanju doba “totalne komunikacije” postale stvarnost pre nego što su i najveći pesimisti očekivali? Ovo nisu dela katastrofičnih scenarija, ali autor “Izmanipulisane reči” Filip Breton tu ne ostavlja mnogo prostora za olako obećanu nadu: “Daleko od toga da medije možemo smatrati bitnim elementom u dekodiranju manipulacije. Oni, čak, neretko čine njen osnovni oslonac.” Problem s medijima dolazi od njihove sveprisutnosti u našem okruženju. I kao ona čuvena žaba iz eksperimenta sa vodom kojoj se temperatura povećava do tačke kada ubija, savremeni čovek teško može da se odupre tokovima koji strašnu orvelovsku pretnju o ukidanju topline ljudske privatnosti pretvaraju u šou “Veliki brat” što cinično pokazuje – da ako su ideološki mamci potrošeni i prevaziđeni – onda se novac i profit pojavljuju kao neuništivi a žudnja za njima kao “bolest na samoubistvo”. Zato se tema “Obrazovanje i mediji” u veku koji nastupa nameće kao nezaobilazna, ali i kao radnja s neizvesnim rezultatima. “Isto kao što učimo da čitamo, pišemo i računamo kako bismo imali pristup u samostalan život, tako ćemo sutra proučavati medije jer su oni istinski izvor znanja, ali takođe i manipulacije. To proučavanje utoliko je neophodnije što često verujemo da već poznajemo medije”, upozorava autor Žak Gone. Možda je glavna odlika ove biblioteke što “uči” da se kritički i sa izraženom “zdravom sumnjom” gleda na savremene medije. Jer, zaista u tom svetu koji se prostire “od Gutemberga do Interneta” (podnaslov “Društvene istorije medija” Asa Brigsa i Pitera Berka) ne valja zadremati ne razumevajući da te “šarene laže” kriju fantome i kosture u ormanu. Istina je: valja kad su mediji u pitanju izbeći dve opasne krajnosti – da se “tvrdi da se sve pogoršalo” ili da “pretpostavimo da se sve stalno poboljšava”. Ali, nešto od one Mekluaonove permanentne “zebnje” koja ide i uz samo pominjanje pojma “medij” svakako treba održavati: što zbog teško uhvatljive brzine kojom se sve oko medija dešava, što zbog nepojmljivih prostranstava koja se otvaraju sa svakim tehnološkim pomakom.