Novembarski ispit

Mesec dana pre izbora za novi saziv nacionalnog parlamenta u Zagrebu, Hrvati su izračunali da je čak 188.055 Slovenaca u prvom krugu predsedničkih izbora glasalo za desničara Zmagu Jelinčiča. Uz ovde još važeći podatak da će barem milion Srba uskoro glasati za radikale Vojislava Šešelja, vest o raspisivanju izbora u vlastitoj zemlji nije preterano animirala stanovništvo. Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić je, raspisujući parlamentarne izbore za 25. novembar, pozvao građane da svakako izađu na birališta, jer se jedino tamo odlučuje o njihovoj budućnosti. Ne može im, kaže, reći za koga da glasaju, ali preporučuje da to budu oni koji nude realne političke programe. Ipak, u svakodnevnom životu Hrvatske i dalje se prečesto čuje fraza iz Tuđmanove ere – svi su oni isti. Vladajuća Hrvatska demokratska zajednica danas je, međutim, sve samo ne desni populistički pokret koji je devedesetih osvojio Hrvatsku. Kao što je opoziciona Socijaldemokratska partija drastično različita od oportunističke stranke koja je ratnih, a delom i poratnih godina, funkcionisala kao marionetski oponent snažnom HDZ-u. Danas je rejting ove dve stranke gotovo izjednačen, mada su ankete nepouzdane i politički obojene. Socijaldemokrati Zorana Milanovića donedavno su bili čak tri puta jači od hadezeovaca premijera Ive Sanadera, da bi njihov lider u državnim medijima, koje naglašeno kontroliše stranka na vlasti, preko noći postao sinonim za konvertita. Zoran Milanović optužen je da mrzi Hrvate, a pogotovo one u Bosni i Hercegovini, zatim je prokazivan kao crveni boljševik, pa onda kao simpatizer poglavnika Ante Pavelića, kao mrzitelj Crkve koja i dalje snažno oblikuje javno mnjenje u Hrvatskoj, a na kraju i kao beskrupulozni karijerista. Ovo poslednje usledilo je posle njegove izjave da je zainteresovan za mesto šefa nacionalnog parlamenta. To je nagnalo prvo ime vladajuće partije, premijera Ivu Sanadera, da na prigodnom predizbornom otvaranju kanalizacije u Cavtatu izjavi kako „SDP ne zna bi li kakio ili piškio”. Krajnje neuobičajena retorika za pragmatičnog političara evropskog ugleda brzo je nestala iz opticaja, ali je pokazala da je vladajuća Hrvatska demokratska zajednica izrazito nesigurna u svoju poziciju. Kreatori javnog mnjenja u Hrvatskoj ne rade svoj posao s onakvim poletom kao ranijih godina. Istina je da na državnu televiziju stižu ljudi iz Tuđmanovog vremena koji gledaoce nastoje da podsete na “herojsko doba nacije”, ali to nema željenog efekta. Kao ni procene koje prate svake ovdašnje izbore, a sugerišu da će ovo biti „najneizvesniji izbori od stvaranja nacionalne nezavisnosti”. Dobar deo nacije i dalje je neopredeljen i politički apatičan, ali se prvi put uočilo da su takvi ljudi, za razliku od pređašnjih godina, skloniji levici koju vode socijaldemokrati Zorana Milanovića. Na listu ove stranke stigla je i udovica pokojnog šefa SDP-a Ivice Račana, Dijana Pleština, koja treba da podseti javnost s koliko je dostojanstva i skromnosti njen muž okončao život u zagrebačkoj bolnici, daleko od kamera i nepriličnih politizacija kakvih se Hrvati sećaju iz dana kada su u Kliničkoj bolnici „Dubrava” pre desetak godina umirali Tuđmanov ministar odbrane Gojko Šušak, prema kome je ulica koja vodi u bolnicu smesta dobila ime, kao i sam bivši šef države. Zoran Milanović želi da izmeni i regionalno-partijsku sliku Hrvatske. Da se o Rijeci više ne govori kao o bastionu “crvenih”, a o Osijeku, Vukovaru i Vinkovcima kao uporištu desničara. Svrgnuti osječki gradonačelnik i šef desnih hrvatskih pravaša Anto Đapić zato je nezadovoljno komentarisao da će Hrvatsku od ovih izbora očito voditi koalicija Hrvatske demokratske zajednice i Socijaldemokratske partije, stranaka koje osječki desničar smatra “sijamskim blizancima”. Izborna kampanja u Hrvatskoj zvanično počinje posle crkvenih praznika Dan mrtvih i Dušnih dan, koji po kalendaru Katoličke crkve padaju 1. i 2. novembra. Crkva u Hrvatskoj odavno se spremila za izbore. Obrušila se na komunizam, homoseksualizam, ateizam, agnosticizam, Evropsku uniju, Mc Donald’s restorane, brakove bez dece, političare koji govore „demokratija”, a ne „demokracija” i „novembar” umesto “studeni”. Svi pobožni katolici dobili su od svojih župnika „naputke” za koga nipošto ne smeju glasati na izborima. Nije pošteđen ni aktuelni šef hrvatskog parlamenta Vladimir Šeks s kojim se kaptolski “Glas koncila” prepire nazivajući ga “političarom koji se služi boljševičkim metodama, ali bar ne hapsi”. Crkva je u Hrvatskoj danas kivna i na poziciju i na opoziciju. Opoziciju tradicionalno naziva „crvenima”, a njene političare doživljava kao „prirodne neprijatelje”, a HDZ Ive Sanadera razočarao je Kaptol podsećanjem da se u Evropskoj uniji moraju poštovati načela liberalnog sveta koji ne trpi zadrte dogme i ignorisanjem kažnjava zemlje u kojima cvetaju ksenofobija i verski ili politički autizam. Najbizarnije je ipak da se HDZ našao na meti crkvenih napada upravo zato što kaptolski kler nije više siguran u njegovu pobedu – Crkva je ljuta na Sanadera i njegove ministre zato što bi možda mogli i da izgube izbore, što bi popove, kako plaše svoje vernike, “ostavilo na milost i nemilost crvenih bezbožnika”.