Besnilo, ali nije Pekićevo

Imam vest dana, Srbi moji, imam vest dana o kojoj svaki mladi novinar sanja! Imam onu ekskluzivu da je čovek ujeo psa i to, usred bela dana, u centru Beograda, u Kosovskoj ulici ispred pomoćnog ulaza Skupštine!!! E, sad, kako se sve to zbilo? Pošao sam, lepo, kući pešice iz redakcije, a moja maršruta zna se: Kosovska, Veliki i Mali Taš, pa Bulevar, Jagićeva, pa iza pozorišta na Krstu izađem na Vidovdansku i eto me u Gročanskoj. I, pazi sad! Ne napadnu me pseta po sokacima južnog Vračara nego eeej, ispred parlamenta. Krenuo sam, kažem vam, iz Cetinjske sa teškim mislima, priznajem muči me privatizacija NIN-a, a muči me i Srbija. Šta li će s njom, tek, biti, a tu je i Sajam knjiga. Kako li će tamo proći moja “Pisma Aristotelu”. Jer, drugi su pisci u modi, moj Srbine, a tek spisateljice... Razmišljam tako o spisateljicama, kad, pazi brale, odjednom oko mene čopor pasa lutalica! Opkoliše me, onjušiše me i krenuše Kosovskom ka crkvi Svetog Marka. I taman mi lakne; eto, prošao sam i pseću patrolu i pseću kontrolu. Nego, u taj čas, priđe mi s leđa džukela zaostala iz čopora i, cap, ujede me za nogu, ispod levog lista. Ujede me za stari ožiljak, za staru ranu koju nosim još od trojanskog rata koji se vodio tu, pored Dunava, ispod Kalemegdana. I kao što sam onda zbog te rane na nozi zaklao zubima Ahilovog ratnika, tako sam i sada pojurio Kosovskom za drskom džukelom. Tu se džukela na zadnje noge, kao čovek, uspravila te sam mu uvo odgrizao, do grla mu nisam došao! Te ode pseto sve cvileći i, kažu da ga je već kod “Poslednje šanse” na Tašu stiglo moje trojansko ludilo, trojansko besnilo. Onda mu je pena na usta izbila i, kažu da je džukela crkla negde kod “Madere”. Kad te besni Trojanac ujede, ne treba ti, brale, ni inkubacija! Odmah ti sledi likvidacija! Pogledam svoju nogu kod Arhiva Srbije, i, šta vidim? Imam ožiljak psećeg zuba na listu leve noge, ali pseći zubi nisu mi farmerke probili te ako je džukela i besna, njena pljuvačka nije me dotakla kao i sve one pljuvačine koje slede čim se moje ime pomene. Iz Bulevara skrenem u Jagićevu, ali još čudu ne mogu da se načudim: Eeeej, da na mene nasrne obična džukela u ovom gradu! I šta li je mislila, čemu li se nadala! Jer, od psećeg besnila u Srbinu postoje strašniji besovi, samo ih treba probuditi i na belosvetske džukele napujdati. A daće nam, daće te besove zaboravljeni stari srpski bogovi... Elem, stignem u Gročansku, operem ranu rakijom te se mašim daljinca pa šamaram plazmu, tražim svoju ekskluzivu na malim ekranima. Hoću, bre, da vidim da li sam postao DOGAĐAJ DANA! Jer, ugrizo sam psa za uvo, moj bajo! Kad, hoćeš! Ni reč o meni! Druge su ekskluzive na ceni. Recimo, da je neki novinar silovao Veljine ovce, da Vojče otvara školu za mlade lidere DSS-a! Ah, Kumrovec! Zar, opet, Kumrovec, druže Vojo!? Dakle, to što sam ujeo psa ispred parlamenta, to nije vest, to nikog ne zanima! I da li treba da ugrizem Solanu, pa da sve novine sa mojim imenom osvanu!? Sutradan, u petak, ništa ni u tabloidima! Ajde, razumem, tiražna je Suzana Mančić, pa i Vuk Bojović, mada ni Suzi ni Vuk ništa novo nisu ponudili! Ali, da ujedeš psa, a da te nema ni među sitnim vestima, to samo znači da ni tabloidi nisu ono što su bili, te da je novinarstvo puklo načisto sa “javnim interesom” zajedno! U subotu, uhvatim se kako razmišljam da sazovem konferenciju za štampu u Medija centru. Ili, možda, bolje kod ovih drugih? Ali, kakva bi to ekskluziva bila koja se pred gomilom novinara saopštava? Ah, novinarstvo, novinarstvo! Gde mi prođoše silne godine, moji silni besovi! I tako, potišten, ponižen što, eto, za srpske medije nisam ekskluziva čak i kada ujedem psa, takav sav nikakav, bez medijske slave, krenem sa Oljom, u nedelju, na Kalenića pijacu. Kad, eto ti i Junga sa platnenim cegerom, kaska za nama. Šipčimo tako niz Filipa Filipovića, a Jung me ovako truje: “Da li si ti siguran da si ujeo psa? Ili si uvo otkinuo nekoj džukeli koja hoda na dva noge, a ima samo pseće srce? Seti se, ima takvih džukela kod Bulgakova!” Zevam u Junga kao u živog sveca, ali i primetim da mu ispod mantila viri rep đavola, a tu su mu u cipelama i đavolja kopita!? Ah nebesa, nisam, valjda, već poludeo od psećeg ujeda, mada inkubacija traje od dve do osam nedelja. U to ime kupim mekike na ulazu u Kalenića pijacu, pa žvaćući mekike obilazim tezge pijačne. I šta ću da vidim?! Svuda “paradajz sa armaturom”, a uvoz iz Grčke, Italije. Jeste rumen, ali tvrd ko beton i džaba ga zovu leskovački jabučar! Jer, leskovački jabučar, moj rode, pod prstima mora da se ugiba, to jest ljuska mora da mu bude kao ljuska jajeta, a ne debela kao kartonska kutija! A unutra taj evropski paradajz nema “mesa” nego sve šuplje. Samo bela armatura. To ti je, uostalom, i Evropska unija! Spolja gladac, a unutra jadac! Još ako u tu Evropu prime i Tursku, eto opet tebi brale radosti, hoću reći, još petsto dugih turskih godina... Kad pored susedne tezge stoje Jung i Bulgakov!? Kao, šatro, Bulgakov kupuje pasulj gradištanac, a Jung mu savetuje tetovac od Zorke iz Malog Mokrog Luga. Onda se, kao, Bulgakov grdno, bogzna kako, iznenadi što me vidi na Kaleniću. Priđe mi zajedno sa Jungom, pa će ovako da mi govori: “Mogu li da pogledam vašu nogu?” Zavrnem nogavicu i veterinar Bulgakov dugo zagleda list moje noge. A onda će: “Vas nije ujela ulična džukela, već neko dvonogo stvorenje sa psećim srcem koje je, verovatno, iz parlamenta izletelo i za nogu vas ujelo! E, sad da li je ministar ili samo poslanik, to vam na osnovu ovog ujeda ne mogu tačno reći.” Uveče, Olja mi je sa Interneta, ipak, pročitala sve što piše o psećem besnilu, pa i to da je bolest neizlečiva i da traje od dva do šest dana i da je smrtnost – sto odsto! Te noći sanjao sam meni drage, a već zaboravljene pokojnike: ujaka Velju, strina Ružu... Ali, niko od njih nije hteo ni da mi priđe, ni da se sa mnom grli i rukuje, već su me svi terali od sebe. Onda se pojavila i moja Crna iz Vrčina: “Ne boj se psećeg ludila jer, evo, vidiš neće te još uvek tvoja mrtva rodbina! Uostalom, tvoje trojansko ludilo jače je nego pseće besnilo.”