Siva ekonomija zvanja

Kad bi društvo u kome smo se zatekli bilo manje izobličeno, verovatno ne bi mogla da se stvori tolika zbrka oko prelaska na novi sistem visokoškolskog studiranja i, posebno, oko prevođenja diploma na novu kategorizaciju akademskih naziva. U sređenom, na zdrave osnove postavljenom društvu bilo bi jedino važno koliko student na nekom fakultetu ili sličnoj visokoškolskoj ustanovi uspeva da nauči, a to što bi za školovanje eventualno plaćao bila bi pravična naknada za uslugu koju mu pruži odgovarajuća ustanova. U društvu kakvo bismo valjda želeli (najzad) da postanemo, lična afirmacija i profesionalna karijera trebalo bi da zavise od stečenog znanja i volje i sposobnosti da se ono valjano primeni i na pravi način praktično valorizuje. Nasuprot tome, u vezi sa prevođenjem (starih) akademskih zvanja na novu nomenklaturu povela se žestoka rasprava o uslovima i načinu priznavanja novih zvanja i o različitim mogućnostima prevođenja zvanja iz stare nomenklature. Nije, nažalost, bilo uverljive rasprave o eventualnoj dopuni zatečenih znanja i mogućem doškolovavanju onih koji bi staro zvanje hteli da zamene nekim možda atraktivnijim novim akademskim nazivom. Mesecima su u centru rasprave diplome i titule, što će reći potvrde o tobožnjim ili stvarnim zvanjima, a ne o profesionalnoj opremljenosti onih koji ta zvanja treba da ponesu. Implikacija ovog neobičnog poretka stvari sasvim je jasna: u društvu je još uvek važnija nekakva potvrda o znanju, operativno izvedena kroz priznavanje zvanja, negoli samo znanje i stručna sprema koji iza tog papira treba da stoje. Prevaga potvrde nad onim što se tom hartijom overava siguran je znak duboke društvene boljke koje smo odavno uglavnom prestali da budemo svesni. Trebalo je očekivati i sasvim je prirodno da se klasifikacija zvanja i pratećih akademskih rangova u novom sistemu ne podudara sa onom koja je važila u starom sistemu; ovo je važno područje na kome ono što se napušta sigurno ne može da bude identično onome što se prihvata kao novo, navodno superiorno rešenje. Zakonodavac i oni kojih se novo rešenje tiče postavili su sebi više nego težak, valjda i nerešiv zadatak da se za stara zvanja nađu zadovoljavajući ekvivalenti u novoj kategorizaciji a da pri tom ne upadnu ni u kakvu protivrečnost i ne izlože se riziku nedoslednosti. Ne našavši zadovoljavajuće rešenje i upavši u situaciju sličnu onoj u grčkoj tragediji – za kakav god ishod da se opredelite, on se pokazuje kao tragičan – pozvani učesnici u raspravi i odlučivanju sve to su toliko iskomplikovali da je jedan deo silno narasle argumentacije postao gotovo nemoguć za razumevanje i koliko-toliko pouzdano praćenje. To što se dokazivalo i obrazlagalo ne jednom je dozivalo u sećanje patetični vapaj velikog pesnika: „Tu se i mudrački mozgovi mute...” Nije se dalo, ili ne bar lako, razabrati da je neko sugerisao najjednostavnije a verovatno i najispravnije moguće rešenje: stara zvanja ne treba ni prevoditi na novu nomenklaturu, jer to što se steklo po ranijim, znatno drukčijim pravilima ne može ni da se uklopi u lepezu zvanja koja odražava novi oblik organizacije visokoškolskog obrazovanja. Neka svako zadrži ono što je prema pravilima iz vremena sopstvenog studiranja uredno i lege artis stekao. Zašto na silu boga dokazivati da je A ekvivalentno nekom B kad to ono očigledno nije? Na sve to nadograđuje se bizarnost koja je problematična ne samo sa logičkog nego i sa moralnog stanovišta. Kad preovlada vreme čuda i apsurda, svet se na te pokore postepeno navikne i ogugla; javnost u odnosu na njih gubi sposobnost percepcije i prihvata ih kao nešto očekivano i normalno. Najnoviji slučaj pokora jeste masovna najava fakulteta, i to državnih i privatnih, da tu dezinformaciju, to prodavanje slame za otavu, zaista skupo i naplate! Najavljene su paprene cene. Primera radi, jedne dnevne novine javljaju 19. oktobra 2007. da će „diplomirani” iz starog sistema za preimenovanje u master morati da plate „administrativnu taksu”, ali se odmah dodaje da će o visini te takse „odlučivati fakulteti”. Kupus je poveren na čuvanje izgladnelim kozama. U istim novinama se za jedan fakultet najavljuje da će „administrativnu taksu” naplaćivati u visini od „oko 1.000 evra”! Povodom najavljenog surovog nameta na „diplomirane”, koji u novoj situaciji neće moći da ignorišu prinudu da budu proizvedeni u mastere, može se reći da ovo masovno nasilje nad onima koji su ranije – a većina njih baš i poodavno – stekli fakultetske diplome, zasigurno nema ne samo ekonomsko nego ni moralno opravdanje. Iza te „usluge” – prostog prekvalifikovanja „diplomiranog” u mastera ne stoji nikakva novostvorena vrednost. Novoproizvedeni master očito neće tim proglašenjem, tj. zamenom diplome, steći nikakva nova znanja, nikakvu profesionalnu promociju. Sa stanovišta njegove stručne kompetentnosti ova operacija je bukvalno bezvredna. Da stvar bude gora, deo tog nameta već je naplaćen. Neki kandidati su se, naime, upisali na dopunsku nastavu jer je izgledalo da je to uslov da bi se došlo do mastera kao nove titule. Sad je najavljeno da će titule, uz popriličnu ali po fakultetima izvariranu, naknadu, biti dodeljivane bez dopunskog školovanja. Sasvim je jasno da su zanemarljive šanse da novac povrate oni koji su unapred platili dopunsku obuku iako se ispostavlja da ona nije potrebna za svrhu koja se u javnosti nedvosmisleno razotkrila: dobijanje zvanja a ne znanja. Operacija, s druge strane, nije povezana ni sa kakvim većim troškovima. Preciznije, ti troškovi su baš na nivou koji odgovara terminu „administrativna taksa”. Stručnjaci će moći precizno da ih kvantifikuju, ali je verovatno da ne mogu znatnije premašiti 1.000 dinara – troškovi papira plus nešto malo vremena službenika na fakultetima. Neki fakulteti će sebe staviti u položaj da – ni orali, ni kopali – naplate stotine hiljada evra. Važna je i očigledna činjenica da cena za tu vrstu operacije ne treba da bude izdiferencirana po fakultetima. Ako su troškovi nastave na raznim fakultetima iz jasnih i svima poznatih razloga poprilično izdiferencirani, očevidno je da će ova operacija na svim fakultetima jednako koštati. Zato bi najbolje bilo da fakulteti tu naknadu niti ne određuju. Ona jedinstveno treba da se odredi na nivou države. Verovatno postoji način da se za to ovlasti neka institucija koja je sasvim izvan sistema visokog obrazovanja.