Silikonska dolina

Da sam nešto prespavao poslednjih pola veka i da su me probudili u ulici u kojoj sam u Beogradu proveo mladost, siguran sam da je ne bih prepoznao. Umesto trošnih, prizemnih kuća, ili onih sa jednim spratom, kočopere se višespratnice od crvene cigle sa satelitskim antenama i klima-uređajima, kao Marsovcima, po fasadama. Umesto jednog, sirotog “Granapa”, u kojem bi vam za sve što zatražite odgovarali sa: “Nema”, bleštavo osvetljeni dragstori rade po celu noć. Deca su morala da budu kod kuće najkasnije do deset uveče, upravo u ono vreme kada danas izlaze iz kuća. U ulici su bila samo dva automobila i mogli smo se igrati na goliće i sankati do mile volje. Danas se jedva provlačim između parkiranih kola, i sve to za samo pola veka! Jedino što se zaista nije promenilo, to je stara pekara u Braničevskoj, u koju sam 1947. odlazio sa “tačkicama” za snabdevanje i velikim makazama da kupim hleb. Pekara je, naime, mrzelo da sam seče kupone pa je zato svako sa sobom vukao makaze, često i one ogromne, krojačke. Topli okrajak bih pojeo već u hodu do kuće na uglu Hadži Melentijeve, baš kao i danas, kada je pekar mlad i lep i zovemo ga Peki. Kad sam bio dečak, izlazila su samo dva lista – “Borba” i “Politika”. Pored svakog kioska stajao je izjutra lokalni cinkaroš i zapisivao ko kupuje jedne, a ko druge novine. Govorilo se da je život borba, a da “Borba” košta jedan dinar. U to vreme život je često znao da bude i jeftiniji. I jedan i drugi list pisali su uglavnom isto o svemu, sem što je “Politika” imala rubriku “Da li znate?” I čitulje. Izlazio je još jedan list – Grolova “Demokratija”, koju su napredni omladinci spontano, čim izađe, otimali od kolportera, polivali benzinom i palili na licu mesta, često i sa rukama onih koji su je prodavali. Danas imamo mnoštvo dnevnih novina i ko zna koliko šarenih, nedeljnih, a reč “nema” odavno je izašla iz upotrebe, sem kada se govori o parama. Kako odlučiti koje novine čitati, ipak je mnogo lakše nego za koje pisati! Usput, progoni me jedno pitanje: Kako smo se, uopšte, nalazili jedni s drugima u vreme kad niko od nas nije imao telefon? Možete li, uopšte, da zamislite život bez telefona, kada se niko nije najavljivao pre nego što vas poseti i kada se izlazilo iz kuće pošto se začuje zvižduk kruga kome ste pripadali. Naime, svaki kraj Beograda, svaka ulica i svako društvo imali su svoj poseban zvižduk koji se razlikovao od drugih. I dan-danas, taj zvižduk mi odzvanja u ušima: “Ponekad u osam i sad prođem ulicom tvojom”... I svako je dobro znao gde će pronaći one koje traži: u kojoj kapiji, u kom parkiću, u kojoj kafani, na kom uglu i na kojoj igranci. To je, inače, bilo lakše nego danas, kada su telefoni onih koje tražite uvek zauzeti, jer neko satima sedi na Internetu, a i kad dobijete vezu, slušalicu dižu uvek ista mrzovoljna deca čije očeve i majke tražite, ljuta što prekidate njihove veoma važne razgovore o tome gde su bili sinoć i ko je bio tamo. Mrzim telefone iz dna duše i uglavnom, nisam dostupan, najviše zbog toga što sam jedan od retkih Srba koji uopšte nema mobilni telefon, a često isključujem i stabilni, jer me uglavnom zovu oni kojima nešto treba; onima koji trebaju meni, i ne znam telefonske brojeve. Budući da su po poreklu, a i po duhovnom ustrojstvu, suštinski provincijalci, Beograđani, pored ljubavi prema mobilnim telefonima, boluju i od opsesije elegancijom. Nema toga šta neće učiniti, niti koliko daleko otići, samo da bi se što lepše odenuli i u novom, stranom perju, približili sopstvenoj predstavi o sebi kao o ličnostima sa filma. U mojoj mladosti, Beogradom su ponosno šetale replike Klerka Gebla, Stjuarta Grendžera, Montgomerija Klifta, Žerara Filipa, a nešto kasnije, i Yemsa Dina. Poznavao sam lično najmanje pet dvojnica Merilin Monro i Elizabet Tejlor, a sa jednom Odri Hepbern sam se čak i zabavljao. Film je, u to vreme, bio jedini azil u koji se bežalo od svakodnevnog sivila i siromaštva. Zbog čega? Zbog toga što svaki kraj, svaka ulica, čitav komšiluk, drže jedni druge neprestano na oku. Neispeglane pantalone i neočišćene cipele ujutru, govore komšiluku, po teoriji Makluana, da je odeća “produženo opštilo”, da njihov vlasnik nije u dobrim odnosima sa ženom kad ga je tako pustila napolje, a izgužvana košulja i uflekani sako, da više nema novca za kućnu pomoćnicu, koja bi to sredila. Ukratko, da mu ne ide najbolje u životu. Beogradske kuće su tajne tvrđave iz kojih njihovi stanovnici izlaze poput turskih konjanika – sve što poseduju, na njima je! To se naročito odnosi na lepotice ovog grada koje stanuju po najudaljenijim periferijama, u devojačkim sobicama ili u kujnama, gde spavaju na kauču na razvlačenje, takoreći, u jednoiposobnom dimnjaku, ali kada se pojave u Ulici Strahinjića Bana ili u nekoj diskoteci, stranac bi se zakleo da su ispale pravo iz obojenih stranica najnovijeg “Voga”. U tome je i tajna njihove veze sa partnerom koji ih je izveo na neko uzbudljivo i otmeno mesto, a koji više liči na orangutana nego na dostojnog pratioca takve lepote. (Jedna rasna, raskošna plavuša rekla je svom pratiocu da je njihova veza nemoguća jer je mnogo niži rastom od nje. “Varaš se” – odvratio je on – “kad stanem na svoj novčanik, viši sam za glavu od tebe!”) Ako ne prihvati bilo čiji poziv, pre kojeg lepotica satima pilji u telefon čekajući da zazvoni, ostaje joj da u kuhinji, koja bazdi na zapršku, provede veče gledajući televiziju u porodici penzionisanog zastavnika prve klase sa ubrađenom bakom i majkom u večitom šlafroku i uz oca u trenerci koji pije toplo pivo ravno iz boce. Ko zna zbog čega, televizor se obično nalazi na vrhu kredenca, a preko ekrana visi šustikla iliti milje, dok su na njemu, obično, staklena roda, koja stoji na jednoj nozi, i mali ciganski bakrač na nogarama. Zbog svega toga, ona, nada i tajno oružje porodice, navlači na sebe najskuplje komade odeće (jedino što poseduje), koju su kreirali čuveni magovi te umetnosti, Armani, Versače, Dolče i Gabana ili Kelvin Klajn i kreće, prepunim autobusom, u osvajački pohod u kome će se, možda, dogoditi čudo što će je zauvek izbaviti iz plesnive kujne i baciti u zagrljaj princa u skupim kolima. Što se tiče vlasnika tih, inače ko zna kako nabavljenih, polovnih kola, on živi od danas do sutra, a sve što je stekao, uložio je u taj svoj pokretni san. Sa laktom proturenim kroz prozor i radiom otvorenim do daske, on obilazi grad u potrazi za devojkom iz snova, koja će biti bogata, posedovati kuću na Dedinju i izvući ga iz lažnog života bez pokrića. I gle, te dve ljupke prevare sreću se u Ulici Strahinjića Bana u kafiću koji je trenutno u modi i gde svako, do poslednjeg daha, glumi ono što, u stvari, nije. Stranci su zapanjeni inflacijom ženske lepote u ovoj ulici, koja takođe glumi nešto što u stvari nije – Veliki Svet. U njoj su, jedan do drugoga, lažni italijanski restorani sa kuvarima sa Čubure i Dorćola, tu se jede japanski suši pripremljen po receptima iz novina i pije crno irsko pivo proizvedeno u Apatinu; “londonski pabovi” puni su mirisa kiselog kupusa iz buradi u obližnjem podrumu, a u francuskim restoranima “soupe a lžoignon” (supa od luka), radi otmenosti, kuva se bez luka. Pravo je čudo kako je ova sveopšta, živopisna laž, koju još nazivaju “Dolinom nojeva”, zbog toga što svi istežu vratove da bi videli nekog važnog, zaposela baš ovu mirnu, do juče tihu beogradsku senovitu ulicu, u kojoj je do pre nekoliko godina postojao samo jedan osamljeni bife. U njoj sede uglavnom oni mladi koji nikada nisu videli Via Veneto u Rimu, bulevar Sen Mišel u Parizu, Soho u Londonu ili Medison aveniju u Wujorku, oni koji najčešće nemaju čak ni pasoš. Ulica Strahinjića Bana zbog toga je ulica snova – predstava o zabranjenom, velikom svetu; najslikovitiji dokaz da je Beograd grad opsenara i sanjalica.