Za nove vrednosti

Postoji neistražena tema koja se odnosi na rad Vlade Srbije, u prošlom, ali jednako i u ovom mandatu. Naime, ispada da je ministru najteže da progura zakon na Vladi, a potom da stigne na dnevni red sednice Skupštine Srbije. Od čega zavisi hoće li spreman zakon čekati mesec, dva ili šest meseci da bude usvojen, teško je precizno reći, mnogo je lakše spekulisati. Za ovu priliku to je bitno, da Zakon o kulturi ne bi bezrazložno čekao na usvajanje. U ovom trenutku, završena je javna rasprava o Nacrtu zakona o kulturi koji je počeo da se radi 2001. godine u vreme vlade premijera Zorana Đinđića, kada je ministar kulture bio Branislav Lečić. Institut za uporedno pravo je tada predložio neka rešenja, ali dalje se nije radilo. U vreme vlade Vojislava Koštunice, kada je ministar kulture bio Dragan Kojadinović, nastavljeno je da se radi na ovom zakonu, ali tek je ekipa ministra Vojislava – Voje Brajovića – državni sekretar Ivana Stefanović i pomoćnici ministra Branislav Dimitrijević, Ivana Dimić, Dragan Janjić i Miomir Korać, te sekretar Ministarstva Novica Antić i savetnici poput Milene Dragićević-Šešić i Daše Kovačević – u rekordnom vremenu završila ovaj veliki i značajan posao. Treba reći da je sada važeći Zakon o kulturi donet 1992. Poslednja, od desetak javnih rasprava održana je u ponedeljak 5. novembra, a prisutni su bili predstavnici samostalnih udruženja, rukovodioci nacionalnih ustanova kulture, predstavnik Ministarstva vera... Šta je osnovni utisak kada se pročita tridesetak štampanih stranica na kojima su smeštena 122 člana predloženog Nacrta? Nema sumnje da je reč o evropski ustrojenom zakonu koji odražava vidljiv trud da oblast kulturne delatnosti maksimalno počiva na visokorazvijenim kulturnim vrednostima kakve je Srbija dostigla u svojoj dugoj istoriji. S druge strane, jasan je i zahtev da ovaj zakon bude odraz promenjenih uslova života u kojima rade umetnici i kulturni delatnici, pa su tako njime obuhvaćene i brojne promene kad je reč o njihovom statusu. “Novi zakon o kulturi”, rekao je između ostalog u svom obraćanju kulturnim radnicima prošlog ponedeljka Voja Brajović, “rađen je sa namerom da se postavi sistem vrednosti u kojem kultura ima odgovarajuću poziciju u društvu. Pozitivne novine koje ovaj zakon treba da unese pre svega odnose se na pitanje privatizacije u kulturi, kao i na regulisanje socijalnog statusa slobodnih umetnika uvođenjem posebnih mesečnih priznanja u visini od 50.000 dinara. Među rešenjima za koja smatram da su dobra, izdvojio bih i ugovore na period od tri godine, koji na najbolji način stimulišu one koji hoće da rade.” Za širu kulturnu javnost, pre svega, posebno je zanimljiva novina koju sadrži član 19, u kome piše: Vlada obrazuje Nacionalni savet za kulturu kao stručno-savetodavno telo, radi obezbeđivanja stalne stručne podrške u očuvanju, razvoju i širenju kulture. Potom, u članu 20 se kaže da se Savet sastoji od 17 članova, uglednih i afirmisanih stručnih i naučnih radnika i stvaralaca u kulturi. Članove Saveta imenuje vlada iz svih oblasti kulture, na predlog Ministarstva kulture. Članovi Saveta imenuju se na period od četiri godine i biraju predsednika iz svojih redova većinom glasova. Voja Brajović je obavestio prisutne, na pomenutom skupu u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, da je najvažnija izmena koja je prihvaćena u postojećem Nacrtu zakona, sam način formiranja Nacionalnog saveta za kulturu. Umesto, kako je predloženo, da ga formira Vlada Srbije, formiraće ga Skupština Srbije. Šta su poslovi i zadaci ovako postavljenog Saveta, koji su nabrojani u 10 tačaka? Savet daje sugestije u kreiranju kulturne politike; daje predloge za razvoj i unapređenje kulturnih delatnosti; prati i ocenjuje stanje u kulturi Republike Srbije; daje sugestije prilikom izrade predloga Programa kulturnog razvoja i daje godišnju ocenu njegovog izvršavanja; razmatra nacrte zakona i drugih propisa u kulturi, kao i predloge drugih zakona i propisa koji se tiču kulture i o njima daje mišljenje; prati i analizira rad fondova za kulturu; daje mišljenje Ministarstvu o sticanju ili oduzimanju statusa ustanove od nacionalnog značaja; daje mišljenje Ministarstvu o sticanju statusa reprezentativnog umetničkog udruženja za teritoriju Republike Srbije; prati rad stručnih komisija Ministarstva i daje mišljenje o njihovom radu; daje sugestije i predloge za uređenje drugih pitanja u oblasti kulture i međuresorne saradnje (nauka, obrazovanje, urbanizam, međunarodna saradnja, itd). Konačno, Savet iznosi stavove i mišljenja kada određena aktivnost u kulturi zagovara nasilje, šund, pornografiju, rasnu, versku, nacionalnu ili polnu netrpeljivost. Sekretar Ministarstva kulture Novica Antić istakao je važnost postavljanja pravnog osnova za postupak registrovanja privatnih ustanova kulture, čime će se one izjednačiti sa javnim ustanovama kulture, moći će da ostvaruju profit, ali će istovremeno ta sredstva morati da troše u svrhu razvitka kulturne delatnosti. Bitno je, takođe, i uvođenje četvorogodišnjeg plana kulturnog razvoja iz kojeg će proisteći posebni programi kulturnog razvoja sa precizno definisanim budžetom. Ovaj program donosi Skupština Srbije na predlog vlade, a ministar kulture donosi godišnji kulturni program kojim utvrđuje način i obim realizacije programa kulturnog razvoja u okviru sredstava predviđenih u budžetu Republike Srbije. Ovaj zakon predviđa sistem konkursa kojim će se dolaziti na rukovodeća mesta u ustanove kulture, što bi trebalo da znači favorizovanje stručnjaka koji nude najbolji program, a ne partijsku knjižicu neke od stranaka u vladajućoj koaliciji. Uz veru da ovaj zakon svojom jasnom definisanošću neće ostavljati prostor za nedoumice, Milivoje Mlađenović, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, poželeo je da ovo važno slovo sačuva i maksimalnu natpolitičnost, da bude izvan svakodnevne politike, jer je težnja, po njegovim rečima, veoma čitljiva. A Gorica Mojović, pomoćnik gradonačelnika Beograda, sve primedbe na zakon je shvatila kao doterivanje jednog dobrog zakona na koji se dugo čekalo. Međutim, ona je upozorila na jedan bitan faktor u realizaciji kulturne politike: “Qudi iz kulture dugo nisu razumevali koliko na njihovu delatnost utiču brojni zakoni iz drugih oblasti: finansija, poreske politike, penzionog osiguranja, socijalne politike i radnog odnosa... Stoga ubuduće ne bismo smeli da dozvolimo da propustimo donošenje tih propisa i tih zakona, a da se mi koji se bavimo kulturom ne pozabavimo njima i vidimo kako na najbolji način možemo da odbranimo svoj interes.” I kad je reč o drugim zakonima koji veoma loše utiču na oblast kulture, Radoslav – Rale Zelenović je to ilustrovao na primeru Kinoteke. Milena Šešić-Dragićević je taj problem nazvala ozbiljnim političkim problemom i saopštila: “Mi se nalazimo u situaciji da se brojne institucije kulture odriču donacija jer nisu u stanju da plate porez. I sama sam bila prinuđena da nekoliko puta odbijem donaciju jer moj fakultet nije imao para za porez. Ovo je i te kako ozbiljno kulturno-političko pitanje, budući postoji zakon koji to reguliše, ali sva je prilika da će on morati da se menja.” Usledilo je objašnjenje Novice Antića da zakon kojim je to regulisano zapravo spada u domen finansijske i poreske kontrole, što je pravo svake države, a da su ti visoki porezi na donacije usledili nakon perioda u kome se ova vrsta pomoći drastično zloupotrebljavala. Najviše primedbi i najživlje interesovanje kulturnih poslenika tokom javne rasprave izazvao je položaj samostalnih umetnika u predloženom Nacrtu, odnosno položaj njihovih udruženja. Ovoj problematici u zakonu posvećeno je devetnaest članova – od 70. zaključno sa 78. Ako je suditi po onome što izjavljuju nadležni, brojne primedbe samostalnih umetnika će biti prihvaćene. Novina u ovom delu zakonske regulative odnosi se na formiranje takozvanih reprezentativnih umetničkih udruženja za teritoriju republike Srbije, na predlog odgovarajuće stručne komisije. Ovaj status u jednoj oblasti kulturne delatnosti mogu imati najviše dva udruženja na teritoriji cele Republike. Recimo, na kraju, i to da ministar Brajović smatra kako je veliki napredak i predlog iz ovog Nacrta u kome piše: “Radni odnos sa licima koja obavljaju umetničke ili programske (stručne) poslove u javnoj ustanovi kulture, može se zasnovati ugovorom o radu na određeno vreme, na period od tri godine, sa mogućnošću ponovnog zaključivanja.” Dakle, trogodišnji ugovori za sve buduće stvaraoce u oblasti kulture koji zasnivaju radni odnos. Dejan Savić, upravnik Narodnog pozorišta Mi idemo i dalje “Moram veoma da pohvalim inicijativu Ministarstva i smatram da su ovo pravi potezi za Ministarstvo, i da na ovom strateškom, visokom planu, koji odgovara radu Ministarstva, i inače, s obzirom na svoj dugi staž u kulturi – ovakav pristup nisam video. Bez želje da mnogo hvalim rad Ministarstva i pričam pozitivne stvari, želim da skrenem pažnju da je ovako dobro, ozbiljno zamišljen zakon o kulturi dužan da reši mnogo osetljivih tema koje se kriju u samom zakonu, a koje se dobrim pristupom, dobrim odnosom prema zakonu mogu prevazići. Narodno pozorište je uputilo svoje sugestije i predloge i očekujemo da će oni biti uvaženi. Drago mi je što smo na nivou Narodnog pozorišta, gde u poslednje vreme imamo veoma, veoma dobru situaciju, to vrlo kvalitetno uradili zajedno sa sindikatima sa kojima imamo dobru saradnju. Mi smo otišli i korak dalje i oformili smo tim koji će raditi na primeni ovog zakona, a koji razmišlja o strateškom razvoju Narodnog pozorišta, tako da blagovremeno budemo spremni na sve druge pravne norme koje nas očekuju kada uđemo, bože zdravlja, u Evropsku uniju, i mislim da je to najbolji znak da smo ovakav zakon očekivali i da ga podržavamo.” Radoslav – Rale Zelenović, direktor Kinoteke Muke s donacijama “S obzirom na vreme u kome živimo, na period tranzicije koji će potrajati, ovakav zakon bi morao da reguliše i pitanje donacija. Jer, kad dobijete donaciju, vi ste potpuno nezaštićeni. Šetaju nas sleva nadesno, od mila do nedraga, i sve je to jedan veliki problem. Samo ću vam reći primer da je Kinoteka dobila od Japana montažni sto za koji nam je traženo da platimo porez 960 dinara. Tri nedelje smo se raspravljali, da bismo posle silnih peripetija bili oslobođeni poreza. Zar nije normalno i prirodno da to bude regulisano zakonom o kulturi?! Jer, mi smo u situaciji da nam donacija mnogo znači, ali zakonska regulativa u zemlji je učinila sve da je ta donacija povoljnija u svetu nego u sopstvenoj zemlji. Mislim da mora da postoji jedan član koji će to regulisati.”