Amazonke iz Kremne

Posle mnogo godina sreo sam Adama. Sreli smo se za Zadušnice, ali ne u raju Jabučkog rita kod Pančeva, nego u autoservisu „Kulića” ispod Grobljanske. Jedva sam prepoznao Adama, i on je pobeleo, ali plavo oko mu je ostalo plavo. Adam je danas sportski direktor FK “Bežanije”, a koliko juče bio je opasno desno krilo „Radničkog”, a harao je i po nemačkoj Bundes ligi. Sav prozebo od subotnje utakmice na Karaburmi, gde im je Babović zbičio golčinu iz slobodnog udarca, Adam mi, bojažljivo, prilazi da me pita: “Da li me se sećaš sa Novog Beograda?” Jer, silna su prošla vremena, a uspomena, šta je? Začas prne, nestane. I ko se još seća kako je Novi Beograd nastajao i da je tamo Žorž sa Perom Jelušićem carevao? „Ah, kako si ti igrao taj mali fudbal! Bio si kralj!” – kaže mi Adam u auto-servisu kod „Kulića”. I tu se meni nešto steže u grudima, mogao bih da zaplačem, da zaridam. Jer, evo, posle četrdeset godina, stiglo mi je priznanje za kojim sam toliko žudeo. Tako ću, sa velikim zakašnjenjem, primiti i Nobela kada mi više ne bude do toga. Ah, besna novobeogradska mladosti! Sve su mi na Novom priznavali: da sam pametan, lep i pomalo lud. Ali, to da sam kralj malog fudbala, to nikako! Svi su bili ispred mene. Te Debeli Vlada, te Brane iz Paviljona, Dule Pop, braća Šinjeli, braća Majkići, svi su oni bili više na ceni. A ja sam zbog toga duboko patio, patio sam kao Miloš Crnjanski jer ni njemu nisu priznavali da je najbolji po levom krilu. DŽaba ti onda i „Seobe”... Podignemo „sakso” sa servisa, vratimo se u Gročansku... Zavalim se u beržeru kao pravi kralj i uzmem da čitam „Putovanja sa Herodotom” Rišarda Kapušćinskog. I na šta ću, odmah, da naletim? Herodot je rođen u Bodrumu, a otac mu nije bio Grk već Kar. A Kari su bili naše pleme. I deda Aleksandra Velikog zvao se Karan, pa su otud i danas ovi silni Karanovići po Srbiji i Bosni. Kari su bili preko, srdito pleme, da prostite, kurčevito! Samo im ime to kaže. Jer, KARAWE je sinonim za svađanje, a i za onu drugu stidnu radnju. Herodot je, dakle, po ocu „varvarin”. Reč varvarin na „grčkom” označava brbljivog čoveka, brbljivca, onog čiji jezik Grci ne razumeju, to jest, nekog nižeg, lošijeg od njih. Ali, ajde da obrnemo ćurak: šta čuje Srbin kada sluša Grka? Brbljanje, samo nerazumljivo brbljanje brbljivca, nekog nižeg, lošijeg od sebe. Ovde Jung, sedeći na indijskom taburetu, ima potrebu da interveniše: “Herodot je bio otac istorije. Proputovao je ceo poznati svet, sve do Indije. E, sad, i istorija na „grčkom” znači „istraživanje”. Istorija je, dakle, etimološki, ISTRAGA. I Herodot je išao tragovima starih naroda, pa i tragom Tračana koji su ostavili svoj TRAG širom Zemljinog šara.” Onda mi Jung citira Herodota: „Tračani su, posle Inda, najveći narod na svetu. Da su imali jednog poglavara i da su bili složni, oni bi, po mom mišljenju, bili nepobedivi i najjači narod na svetu...” Potom Jung skoči na noge lagane pa mi na Herodotovoj mapi sveta pokazuje: “Odmah do Tračana žive srodni Skiti, tu na obalama Crnog mora. I kada su, kod Termodonta, Grci zarobili u jednom ratu Amazonke, poveli su ih, kao ratni plen, na tri lađe. Nego, one pobiju posadu, ali pošto nisu umele da rukuju krmama, jedrima i veslima, puste da ih nose vetar i talasi, pa su tako dospele do grada KREMNA u Meotskom jezeru. A grad Kremna nalazi se u zemlji slobodnih Skita. Ne tvrdim da su ta Kremna ova današnja kod Zlatibora. Ali, to ne znači da Skiti u nekoj svojoj SKITWI nisu Kremna sa Podunavlja dovukli na Zlatibor među Ere. Uostalom, i H(ERO)DOT može da bude neki – ERA. Ali, taj grad Kremna, svakako, je negde u širom Podunavlju, kao što i grad Turija, u kome je Herodot umro, ne mora da bude ova naša Turija u Bačkoj. Ali, ta Turija Herodotova, svakako je skitska, vaša, srpska.” Tu Jung naglo zaćuti pa daljincem šara po plazmi; čas gleda u guze Šarapove i Hantuhove, a čas haške besede Šešeljeve... Nego Amazonke, kada su se kod Kremne iskrcale sa lađa, oprezne su bile. Herodot piše: “Od prve ergele na koju su naišle, otele su konje i jašući pljačkale su skitska naselja.” Nego Skiti odluče da ne ubijaju Amazonke pa im pošalju mlade Skite „u broju koji odgovara broju Amazonki da u njihovoj blizini razapnu šatore. A „to su Skiti odlučili zbog toga što su hteli da im one rode decu.” Kada su Amazonke iz Kremna videle da mladići nisu došli sa rđavim namerama, logori skitski i amazonski počeli su da se jedan drugome približavaju, iz dana u dan. Herodot ide u detalje: “A oko podne, Amazonke su imale ovaj običaj: razišle bi se po jedna, po dve, a podalje jedna od druge, da vrše nuždu. Skiti to primete i urade isto. A jedan od njih pokuša da uhvati jednu i ona se nije opirala nego mu se, čak, podala...” Sutradan je dovela svoju drugaricu, a mladi Skit svog druga. Tako su se Skiti sa Amazonkama spojili i grdnu rasnu decu izrodili. I zato smo, mi Srbi, i danas lepi i besni. Besni do neba. E, sad, možete li da zamislite kako mi je bilo kada sam u „Politici” pročitao intervju Umberta Eka povodom njegove nove knjige „Istorija ružnoće”! I, šta će Eko da mi javi? „Lepota ima kanonska ograničenja”, dok „ružnoća ima neograničene mogućnosti”!? Pa dalje: „nakon kratkog opisa usta, očiju, kose i lica, malo toga ostaje što može da se doda u opisu lepe žene”. Nasuprot tome, elaborira Eko, “prilikom opisa strašnog i odvratnog, umetnikova fantazija može da se razvija u galopu.“(!?) I šta ispada? Lepota je dozlaboga sterilna i dosadna, a ružnoća je, do neba, inspirativna i primamljiva!? Drugim rečima, samo nemaštovita budala i gluperda bez ukusa može satima da blene u Mikelanđelove Mojsija i Davida, jer u toj „kanonizovanoj lepoti” nema, šatro, šta da se vidi! Dok, pred Brojgelovim rugobama ima da stojiš danima, moj bajo, i da uživaš u njinoj ružnoći, sic! Mogu da razumem Umberta Eka: mali je rastom, ima ženska ramena i kukove, ali gde je tu moja arijevska, amazonska krivica? Ali, to ti je globalizacija, neoliberalizam. Prvo ti objasne da pederi i lezbijke nisu bolesni, već da su superiorni u odnosu na tebe, a onda ti jave da to što si lep samo znači da si hendikepiran u ovom ružnom svetu i da bi ti bolje bilo da se pokriješ ušima. Kad, na Eurosportu, Svetsko prvenstvo u malom fudbalu na pesku Kopakabane u Brazilu! I svi igraju mali fudbal, samo Brazilci „plešu” nešto sasvim drugo, nešto što smo i mi „plesali” na Novom Beogradu. I tako, blažen, zadremam u beržeri, a moja Crna iz Vrčina, ovako mi tepa: “O moj lepi kralju malog fudbala! Mani se Umberta Eka jer, eno, čeka te između Avale i Meseca veliko stado arijevskih duša, čeka te da ih povedeš put Sirijusa. Zapamti, do Sirijusa, ne do Isusa.”