Neću da tražim amnestiju od Tadića

Na Božić, 7. januara 1992. godine, iz Mađarske je izvršen upad dva helikoptera. Posle upozorenja da su neprijavljene letelice ušle u prostor tada suverene SFRJ, poslata su u presretanje dva aviona. U jednom je bio poručnik Emir Šišić. Avioni su uzleteli s aerodroma “Bihać” u letelicama MiG-21, naoružani sa po dve rakete. Po borbenim pravilima i međunarodnom pravu, helikopteri nisu smeli da izvrše prelet u drugu državu bez dozvole, bez obzira na to da li su bile naoružane ili nisu. Piloti JNA su ispalili hitac upozorenja. Jedan helikopter odazvao se na upozorenje, a drugi je oboren, jer se oglušio. U helikopteru Evropske zajednice poginulo je pet stranih diplomata (četvorica Italijana i Francuz). Sve ovo dešava se na nebu iznad opštine Varaždin, u severnoj Hrvatskoj, u izuzetno teškoj političkoj situaciji u SFRJ, jer je, podsetimo, građanski rat već počeo. Na osnovu izjave, odnosno izdaje, njegovog tadašnjeg kolege pilota koji je prebegao u Hrvatsku sa MiG-om 21, kao i izjave dotadašnjih kolega iz kontrole leta koji su posle izbijanja rata u Hrvatskoj otišli u tu republiku, Šišić je identifikovan kao vinovnik događaja. Tada Hrvatska za Emirom Šišićem raspisuje poternicu koju prosleđuje Interpolu. On je uhapšen na granici sa Mađarskom gde je pošao po lekove s obzirom na to da ima karcinom limfnih žlezda. Šišić u mađarskom zatvoru provodi godinu dana, a zatim je izručen Italiji. U Rimu je, 2003. godine, osuđen na doživotnu robiju. Apelacioni sud u Italiji mu je 2005. godine smanjio kaznu na 15, a zatim na 12 godina zatvora. Suđenje je pokazalo da su posade helikoptera namerno provocirale ovaj događaj, računajući na nespremnost JNA da reaguje. Šišić je početkom novembra prošle godine prebačen u Srbiju; tačnije, u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Pošto je odslužio polovinu kazne, on je po našem zakonu stekao pravo na uslovno puštanje na slobodu. Međutim, odlukom Okružnog suda u Novom Sadu i dalje je u zatvoru. Emir Šišić i njegov advokat Milorad Panjević podneli su žalbu Vrhovnom sudu Srbije. Odgovor se još uvek čeka. Ovaj razgovor vođen je u Novom Sadu, u stanu koji je porodica Šišić dobila od Gradske skupštine. Šišić je, naime, koristio slobodan vikend koji mu sleduje jednom mesečno. Koji događaj je promenio vaš život? - Događaj koji je promenio život moje porodice je hapšenje – 9. maj 2001. godine na prelazu Horgoš na mađarskoj granici, oko 8,30 časova ujutru. Bila je sreda. U kolima moja žena, prijatelj i ja. Rutinski pregled pasoša, a onda mi kažu da pomerim automobil sa strane. Vrše pretres, i, sledi hapšenje. Odjednom, ne znaš šta te je snašlo. Tek, vidiš lisice na rukama i da si se našao iza rešetkastih vrata. Kroz rešetke vidim moju suprugu Vesnu. Ona i moj prijatelj su na parkingu, niko ne zna šta se dešava. U početku mislimo da je greška. Onda su počeli da mi donose neke papire, naravno, na mađarskom. Ništa nisam hteo da potpišem jer mađarski ne razumem. Dolazi prva noć u zatvoru. Nema kreveta u ćeliji. Zadužio sam dušek, jedno ćebe i jastuk. Baciš to na pod i to je krevet. Da li ste očekivali da će reagovati naša država na hapšenje, s obzirom na to da ste vi u to vreme bili aktivno vojno lice, a poternica Interpola, za koju niste znali da postoji, raspisana je na osnovu događaja kojim ste štitili vazdušni prostor svoje zemlje? - Preko radija i novina koje sam dobijao, odmah sam saznao reakcije tadašnjeg načelnika Generalštaba, predsednika vlade, predsednika Republike, raznih ministara, i, očekivao sam pozitivne rezultate. Po mađarskom zakonu, 40 dana je rok u kome zatvorenik treba da se izruči državi koja je raspisala poternicu za njim. Pošto u tom periodu nisam bio isporučen Hrvatskoj, mađarski sudija mi je produžio pritvor za još šest meseci, a ukoliko se ne izvrši ekstradicija u tom periodu, sud ima pravo da produži pritvor na još šest meseci. Sve sam to odležao, i na kraju, zahvaljujući pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću koji je sklopio dogovor sa Orbanom Viktorom, tadašnjim predsednikom mađarske vlade, nisam izručen u Hrvatsku. Tada se pojavio zahtev za ekstradiciju od strane Italije... Kako provodite dane u italijanskom zatvoru? - Na italijanskom aerodromu sačekao me je naš konzul Matić. Wegova podrška mi je, u tom momentu, mnogo značila. Zajedno odlazimo u rimski zatvor Rebibija. Prve dane sam jako teško podneo. Bio sam potpuno sam. Smestili su me u samicu. Znači, bio sam potpuno izolovan. Još na sve to, u početku, imao sam zdravstvenih problema. Krenuo mi je kamen iz bubrega. Strašne bolove sam pretrpeo i tek kada sam počeo da povraćam, odveli su me do lekara koji su mi pružili medicinsku pomoć. Italijanski mediji su posvetili veliku pažnju vašoj ekstradiciji? - Da, pisali su o meni izuzetno neprijateljski. U zatvoru je bilo i puno Albanaca. Oni su objavili da će me ubiti ako me vide na šetnji. To je i bio razlog što me je zatvorsko osoblje u potpunoj izolaciji držalo čitava tri meseca. Da li su vam dozvoljavali porodične posete? - Tek posle mesec dana zatvora dozvolili su mi prvu posetu. Došla mi je supruga Vesna sa ćerkama Adom i Irenom. Decu nisam video 14 meseci. Nisam hteo da mi dolaze u posetu dok sam bio u Mađarskoj. Tamo su posete dozvoljene samo sat vremena mesečno i to kroz neprobojno staklo. Strašno bi mi bilo da me ćerke tako gledaju. Uvek ću se sećati te prve posete u rimskom zatvoru. Snažne emocije. Plakanje, ljubljenje, grljenje. tri sata prođoše za tren. I ponovo vraćanje u moju zatvorsku realnost. Nisam znao ni reč italijanskog, a oni sa kojima sam mogao u prolazu reč da razmenim, nisu znali ni ruski ni engleski. Bio sam u delu zatvora koji je imao pojačani nadzor. Nije bilo mrdanja 22 sata dnevno. Posle izolacije u samici, smestili su me u sobu sa teškim kriminalcima, teroristima i ubicama. Molio sam upravnicu zatvora da me vrati u samicu ili da me premesti u neku drugu prostoriju. Ona se pravdala govoreći da je sve puno. Tek nakon posete bivšeg ministra pravde Vladana Batića, premešten sam u jednokrevetnu sobu. U Italiji je javnost bila izuzetno zainteresovana za vaše suđenje, s obzirom na to da su američki piloti koji su ubili nekoliko italijanskih državljana u srušenoj žičari - Černiš, posle ekstradicije u SAD amnestirani. Neko je morao da “plati tu cenu”... - Da, tu cenu trebalo je da platim ja. U maju 2003. posle samo dva suđenja koja se održavaju u roku od sedam dana, izrečena je stravična presuda; doživotna robija uz tri godine izolacije! Kako se čovek oseća kada mu saopštava sudija da je osuđen na doživotnu robiju? - Teško je to opisati. Teško, zaista. Reč, doživotna robija, na italijanskom jeziku je mnogo ružna reč. Izgovara se ergastolo. Asocira na gasnu komoru... Šta se posle presude događa? - Tri i po godine sam proveo u rimskom zatvoru. U međuvremenu, prebacuju me u zatvor Vogera gde provodim šest meseci. U njemu se nalazilo 40 osuđenika na doživotnu robiju. Tu sam upoznao sam najvećeg serijskog ubicu u Italiji Mikela Profetu. Upoznao sam i najvećeg italijanskog bandita, koga je predsednik Čampi pomilovao posle 42 godine zatvora. U ćeliji sam bio sa teroristom iz “Crvenih brigada” koji je u tom istom zatvoru već 26 godina. Dva meseca sam u sobi bio i sa bosom sicilijanske mafije. Tek tada sam shvatio kakvi sve ljudi postoje u ovom svetu. Kako su se ti ovejani robijaši ponašali prema vama, a kakav je bio vaš odnos prema njima? - Prema njima sam se ponašao kao i prema svim ostalim ljudima, ali nisam pitao ništa. U zatvoru se ne pita ko je zbog čega tu. To vam osuđenici ili kažu ili saznate od drugih. Oni su prema meni zaista imali korektan odnos. Bio sam im interesantan za razgovor i druženje. Jer, oni nikad nisu imali priliku da sede i razgovaraju sa pilotom supersoničnog aviona. Zanimljiv sam bio i osoblju zatvora, a ne samo osuđenicima. Mnogo puta me je i komandir zatvora zvao u svoju sobu da mu pričam o avionima i letenju. Svima sam bio interesantan. O čemu ste razmišljali uveče kada legnete u krevet? - Ležeš sa željom da sutra saznaš nešto više. U rimskom zatvoru bio sam u delu sa zatvorenicima koji su tu, sa mnom, ali na poleđini njihove kartice piše tačan datum izlaska. A na mojoj piše: fine pena mai. Ili, kraj kazne nikad! Kako vam italijanski sud smanjuje kaznu? - Apelacioni sud u Rimu posle deset meseci od izricanja doživotne robije menja presudu i izriče mi 15 godina zatvora. Kakva je, takva je. Prihvatio sam je kao takvu. Mislio sam da kazna može da se smanji na kasacionom sudu; međutim, žalba je odbijena. U to vreme su i počele pripreme za moj transfer u Srbiju. Moram reći da je ministar Rasim Qajić najzaslužniji za moj prelazak u Srbiju. Zaista je mnogo za mene učinio. Koliko je trajao sam proces vašeg transfera za Srbiju? - Gotovo dve godine. Sećam se, došli su mi u posetu članovi srpske ambasade i kažu mi: “Šile, u četvrtak te vode na aerodrom i ideš za Beograd.” Kakva je to sreća bila! Pakovanje, spremanje, razduživanje. Kako je obavljen transfer za Srbiju? - Kada je došao i taj dan, sproveli su me iz zatvora na aerodrom. Na aerodromu sam video dvojicu naših i dvojicu italijanskih agenata. Bili su veoma korektni. Do Beograda su me sproveli bez vezivanja i lisica. Sam ulazak u Jatov avion bio je veselje za mene! A tek kada sam čuo stjuardesu koja izgovara “dobar dan i dobro došli…”, mojoj sreći nije bilo kraja! Posle pet godina čuo sam srpski jezik! A već sam počeo da hvatam sebe kako razmišljam na italijanskom. U avionu posmatram oko sebe i razmišljam da li se ja, zaista, vraćam za Srbiju, Beograd…. Čujem stjuardesu koja kaže: “Mi vas moramo izljubiti”, a ja joj odgovaram “ljubite…” Jedva iščekujem da stignemo na Surčin. Sa aerodroma “Nikola Tesla” odmah me uvode u “maricu” i sprovode u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Kako vas dočekuju zatvorenici i zatvorsko osoblje u Sremskoj Mitrovici? - Dočekali su me kao narodnog heroja. I zatvorsko osoblje i zatvorenici. Nisam se tome nadao ni u snu. Bio je to jedan vrlo lep osećaj. Posle dolaska u Srbiju, ništa se ne menja. Postoje li ikakvi nagoveštaji o smanjenju, odnosno ukidanju kazne, pošto po našem zakonu uslovni otpust može da se dobije posle polovine odležane robije? - Meni su mnogi političari prilikom posete ukazivali da je blizu sloboda. Ja to još iščekujem. Po dolasku u Srbiju dogovorio sam se sa mojim advokatom Miloradom Panjevićem da ne tražim od predsednika Srbije pomilovanje sve dok ne iskoristimo sve pravne lekove koje koriste i ostali zatvorenici u našoj zemlji. Zašto bih od predsednika Srbije Borisa Tadića tražio odmah pomilovanje? Zašto bih čoveka stavljao u neprijatnu poziciju da donosi neke političke odluke kada ispunjavam sve pravne činjenice za uslovni otpust. Na moju sreću, amnestijom u Italiji meni je smanjena kazna na 12 godina zatvora, pa sam još u junu ove godine stekao uslove za otpust. Po našem zakonu, posle polovine odležane kazne moguće je tražiti uslovnu slobodu. Prilikom pisanja molbe za otpust neophodna su i stručna mišljenja zatvorskog osoblja kao i stručnih lica iz drugih oblasti. Sve ocene su mi maksimalne. Kako prihvatate odluku novosadskog Okružnog suda koji vam osporava pravo na uslovnu slobodu? - Moja porodica, prijatelji i ja bili smo ubeđeni da će odluka novosadskog Okružnog suda imati pozitivan ishod. Nadanja su bila ogromna, naročito posle svih onih tapšanja po ramenu od raznih političara, ministara koji su mi dolazili u posetu. Veliko sam razočaranje doživeo, zaista. Šta ćete dalje preduzeti? - Advokat i ja smo napisali žalbu Vrhovnom sudu. Želja mi je da što pre saznam odluku Vrhovnog suda. Bez obzira da li je pozitivna ili negativna, želim da znam na čemu sam. Da li se za ovih šest godina vaš pogled na život izmenio? - Sistem vrednosti za mene je ostao isti. Porodica mi je najvrednija, zdravlje, pa sloboda. Samo sam uvideo da je čoveku mnogo teško kada mu nedostaju sitnice. Koje su to sitnice? - U Italiji sam, četiri i po godine, iz zatvorske ćelije mogao da vidim samo jedan deo zvezdanog neba. Kad sam imao priliku da prvi put vidim celo zvezdano nebo, bio sam van sebe od radosti! Zatim, u Italiji sam jeo samo iz plastike. Kad jedete kašikom, to je za vas obična svakodnevica, nemate nikakav osećaj šta to znači. A kada, danima, jedete plastičnom kašikom i viljuškom, onda shvatite da sitnice život znače. Eto, to se promenilo u mom životu. I, još se menja... Intervju sa Vesnom Šišić, suprugom majora Emira Šišića Bila sam kao muva bez glave Odlazak u zatvor Emira Šišića predstavlja tragediju za čitavu porodicu. Kako ste vi, kao supruga, sve to preživeli? - Iz početka sam bila kao muva bez glave. Iz jedne idealne celine neko vam kida deo, ostajem sa malim ćerkama. Ada u to vreme ima 14, a Irena 9 godina. Postavljale su mi i teška pitanja na koja sam morala da nađem odgovor. One su sada izrasle u zdrave, prave i poštene devojke koje se ponose svojim ocem. To smatram najvećim uspehom. Teško mi je bilo, kao i svakoj ženi koja se nađe u ovako teškoj situaciji. Stizali su mi i stižu sa raznih strana dijametralno suprotni saveti. Nisam znala koga da slušam i kome da verujem. Ali, išla sam nekako slušajući samu sebe. Neprestano sam osluškivala ko može da nam pomogne, da mi pruži pravu informaciju. Dešavalo mi se da razgovaram sa ministrima, a posle razgovora ni sama ne mogu da se setim kako sam uspela do njih da dođem. To je neka ženska snaga. Ima puno časnih i poštenih ljudi u ovoj zemlji. Nama je bila dovoljna i pismena podrška da se osećamo lepo. Bila nam je potrebna obična ljudska reč i prijatan osmeh na ulici. Mada, bilo je i onih koji su nam i novčano pomogli. Pogotovo kada nam je bio potreban svaki dinar. Moja porodica beskrajno je zahvalna Igoru Miroviću, direktoru Zavoda za izgradnju Novog Sada. Od njega smo dobili stan prošle godine. Želim da istaknem njegovo ime jer niko iz Zavoda, pa ni iz Skupštine grada, dodelu ovog stana nije iskoristio u političke svrhe. Koliko se promenila porodica Šišić u poslednjih šest godina? - Puno se promenilo. Jer, Emir je, svih tih godina, živeo na jedan način, a ja sa ćerkama, na sasvim drugi. Ipak nas drži to što znamo da će sigurno doći dan kada ćemo ponovo biti jedna celina, kompletna porodica. Na kraju, mogu da kažem da se, među nama, ništa nije promenilo. Jer, osećanja i ljubav niko nije mogao da nam oduzme, bez obzira što smo toliko dugo razdvojeni…. Ipak, vreme nosi svoje? - Da, svi smo se pomalo izmenili, ali ne razmišljam o tome kao o problemu. Jer, svi se trudimo da nađemo kompromis od kada se češće viđamo. Recimo, tata Emir mora da shvati da su ćerke sada devojke, da žele da izađu, da imaju momke… On je dosta toga u njihovom odrastanju propustio, što je njemu najteže palo... Zoran Stojković, bivši ministar pravde Šišić je zaslužio slobodu Izjava bivšeg ministra pravde Zorana Stojkovića povodom “sporazuma” koji je potpisan sa Italijom, a u vezi sa izručenjem majora Šišića, na osnovu kojeg je Okružni sud u Novom Sadu doneo odluku o nastavku zatvorske kazne. - Nikakav sporazum nije potpisan, niti je mogao da se potpiše sporazum sa Italijom u vezi sa izručenjem majora Emira Šišića, kojim se ne bi na istog odnosili naši propisi i prava koja on crpi iz našeg zakonodavstva. U odnosu na majora Šišića mogu da se koriste sve one privilegije koje su predviđene našim zakonodavstvom. Mislim na uslovni otpust, na eventualno pomilovanje i amnestiju. Mi smo jedna od retkih zemalja u okruženju koja nije usvojila amnestiju. Iskreno mi je žao što ona nije prošla u Skupštini jer bi ona imala pozitivan efekat na majora Šišića i na sve one naše građane koji su osuđeni u Hrvatskoj, a sada ovde izdržavaju kaznu. Ja sam začuđen uopšte takvim pričama da je bilo ko mogao da potpiše bilo kakav sporazum kojim se ne bi primenjivalo naše pravo. Jedino je postojala molba od strane Italije da se onog trenutka kada Šišić dođe u zemlju, ne prave farsa i pompe zbog oštećenih porodica koje bi negativno reagovale. I to je zaista ispoštovano. Major Šišić je došao u zemlju, nije pravljen nikakav poseban doček i o tome je izveštena samo njegova porodica, odnosno njegova supruga. Odluka Okružnog suda u Novom Sadu je protivna našem zakonodavstvu. Nijedna zemlja u svetu nikada nije tražila dozvolu druge države za puštanje na slobodu svog državljanina, a ne da se traži mišljenje drugih. Jer, logično je da će druga država dati negativan odgovor.