„Predizborna pjena” s Kaptola

Antihrist opet hara Hrvatskom, a bezbožnici se spremaju na pomore nevine dečice i nemoćnih staraca. Mlade će naterati na drogiranje do smrti, a njihove roditelje na samoubistva. Ovako monstruozne prognoze proizlaze iz predizborne kampanje visokog klera Katoličke crkve u Hrvatskoj koji otvoreno agituje za vladajuću Hrvatsku demokratsku zajednicu i aktuelnog premijera Ivu Sanadera, a bez ustezanja optužuje opozicione socijaldemokrate Zorana Milanovića za zločine masovnih razmera. Od pobačaja preko dekriminalizovanja droge, do legalizacije eutanazije i izbacivanja veronauke iz škola. Zagrebački Kaptol politički je aktivniji nego ikada. A ima i zašto. Na njegove račune je od leta stiglo najmanje 70 miliona kuna iz državnog budžeta koje su „iza zatvorenih vrata” vladinog kabineta uplaćivale vladajuća partija i administracija premijera Sanadera. Astronomske svote su iz Zagreba tajno uplaćivane i na crkvene račune u Bosni i Hercegovini. Tim parama Crkva je obnovila navodno natrule krovove svojih biskupija u Hrvatskoj i uplatila kratak kurs egzorcizma za sve naivne sveštenike koji još ne vide da kozja satanska bradica i crvene vatre pakla kucaju na vrata Hrvatskog državnog sabora ni dve nedelje uoči parlamentarnih izbora u zemlji, 25. novembra ove godine. Da crkveno prokazivanje nebrojenih „Juda u našim redovima” nije zastrašujuće, njihova priviđenja bila bi smešna. I upadljivo slična bizarnom događaju uoči parlamentarnih izbora 2000. godine na kojima je pobedila opozicija. U izlozima brojnih kafića Dalmatinske zagore i u staklima novinskih kioska hrvatske metropole užasnuti katolici su tada prepoznavali trouglasto đavolovo lice, za koje su neki tvrdili da je „isti Mesić”, a drugi da je sličniji pokojnom lideru Socijaldemokratske partije i bivšem premijeru Ivici Račanu. Priču o Armagedonu, kako hrvatski rimokatolički kler doživljava predstojeće izbore, koji u svim demokratskim zemljama povremeno vode i smeni vlasti, načeo je vojni ordinarijus Juraj Jezerinac. Vojnicima i oficirima Hrvatske vojske govorio je da ne glasaju za ljude koji obezvređuju njihove žrtve u proteklom hrvatsko-srpskom ratu i vraćaju zemlju u crveni totalitarizam. Pominjala su se ognjišta i grobovi, majke palih heroja koje blate komunistički egzekutori, siročad kojoj diktatori žele da oduzmu i ono malo životne radosti koju navodno nudi konfesionalna katolička veronauka u hrvatskim školama. Osim po ekstremno tvrdim stavovima koji bi postideli i najrigidnijeg desnog političara, vojni ordinarijus Jezerinac poznat je po generalskoj plati, ali i po raskošnoj rezidenciji na elitnom zagrebačkom Ksaveru, u kojoj su domaći paparaci pronašli džakuzi kade u kupatilima veličine rimskih termi i panoramske liftove unutar privatnih odaja ispovednika hrvatskih vojnika. Do danas nije otkriveno koliko je novca u ovu rezidenciju podno zelenih padina zagrebačkog Sljemena otišlo iz državnog budžeta, koliko iz neformalnih „crkvenih poreza”, a koliko iz čiste ljubavi vernika prema Juraju Jezerincu. Zato i ne čudi što je Kaptol u panici odlučio da stane iza svog problematičnog tribuna u navodnom sukobu sa državnim vrhom na Pantovčaku. Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić odavno je trn u oku desnice Katoličke crkve. Kad je u predizbornoj kampanji pre sedam godina izjavio da nije vernik, ali se uzda u fizičke zakone koji upravljaju kretanjem svemira, a usput nema ništa protiv muškaraca koji nose „konjski rep”, postalo je jasno da se treba okrenuti premijeru Ivi Sanaderu. Šef vladajuće Hrvatske demokratske zajednice uvek ponosno ističe da je vernik i rimokatolik, a koliko god da je galantan i pragmatičan, još se nije predstavio kao premijer koji radi za dobrobit svih građana. Upravo to je bilo geslo predsednika Mesića kad je od papinskog nuncija Franciska Ksavijera Lozana u Zagrebu zatražio da se Jezerinac ukloni iz predizborne kampanje. Sastanak koji je svojim ugledom u diplomatskom svetu pomogao i Mesićev savetnik i bivši ministar spoljnih poslova u vladi Ante Markovića Budimir Lončar, završio se načelnim slaganjem da nije na crkvenim velikodostojnicima da vole ili mrze određene političare, nego da rade za dobro svih. Svega dan kasnije Kaptol je demantovao da se u bilo čemu složio s Mesićem, koji je odjednom postao „persona non grata” u sopstvenoj zemlji kojom sve više upravlja crkvena oligarhija, a sve manje svetovne demokratske institucije poput vlade, parlamenta i predsednika. Crkva je usput ismejala „predsjednika-građanina” koji je poručio dr Jezerincu da kao vojni ordinarijus odgovara i predsedniku države kao vrhovnom komandantu vojske. Sveštenik sa platne liste hrvatskog Ministarstva odbrane poručio je Stjepanu Mesiću da odgovara samo papi Benediktu Šesnaestom i dragom Bogu u visinama. Sveta stolica odlučila je da ignoriše interne svađe svojih popova sa političarima u Hrvatskoj, a Bog je, očekivano, bio zauzet kosmičkim, a ne političkim intervencijama u maloj zemlji „zapadnog Dejtonlenda”. Opasne istupe svog vojnog pastira odmah su podržali i zagrebački nadbiskup Josip Bozanić (nekad zvan i „crveni pop”), kao i predsednik hrvatske biskupske konferencije Marin Srakić. Kardinal Josip Bozanić se posle dugog, toplog leta ugrejao i na „novčanoj poslanici” aktuelne vlasti Hrvatske demokratske zajednice, pa je u zagrebačkim crkvama održao niz vatrenih govora protiv opozicije. Najsporniji delovi njegovih izjava svode se na tvrdnje da o vođstvu „Crkve u Hrvata” govore oni koji joj ne pripadaju. Još niži udarci stigli su kad je nekada liberalni i socijalnoj problematici naklonjeni Bozanić počeo da prebrojava žrtve proteklog rata i koristi stradale kako bi pridobio glasove hrvatske emigracije u Evropi i susednoj Bosni i Hercegovini za opstanak sadašnje vlasti. Crkva u Hrvatskoj je do te mere izgubila duhovni, a prihvatila se problematičnog političkog kompasa, da je samu sebe dovela u situaciju da je i nekadašnji poštovaoci smatraju licemernom i korumpiranom. Pa su lucidniji posmatrači nedostojnog debakla koji je izazvao lov na nepostojeće izborne veštice podsetili Kaptol da se i sam bavi temama koje ne proizlaze iz životnih iskustava njegovog klera. Crkva, recimo, prečesto govori o siromašnima, a ubedljivo je najbogatija institucija i deoničarsko društvo u Hrvatskoj istovremeno. Kao što njeni popovi nadahnuto analiziraju bračne odnose, a nikada nisu živeli u bračnoj zajednici, uče o beskrajnoj milosti Device Marije i podučavaju katoličke žene kako da trpe zlostavljanja svojih katoličkih muževa. Usput osnivaju domove za siročad, a žive u celibatu koji ulazi u viceve najnižeg nivoa. Strpljivo ignorišući „izbornu pjenu s Kaptola” predsednik Stjepan Mesić pozivao se na Ustav i već poznati „hod kroz institucije” civilnog društva u Hrvatskoj. Kad je više od pedeset odsto anketiranih rimokatolika zaključilo da Mesić kao predsednik nema šta da traži u izbornoj kampanji, a Juraj Jezerinac kao vojni ordinarijus ima pravo da brani zemlju od bezbožnika i izdajnika, šef države poslao je poslednju poruku domaćem katoličkom kleru. Pošto Juraj Jezerinac ne odgovara vrhovnom vojnom zapovedniku, nego Bogu u visinama i papi u Svetoj stolici, „predsjednik svih građana Hrvatske” preporučio je vojnom ordinarijusu da više ne ulazi u vojne objekte u vreme predizborne kampanje. Bilo bi bolje da me ne dovodi u situaciju da ga u tome sam sprečim kao vrhovni vojni komandant zemlje, poručio je Stjepan Mesić. A ostatku katoličkog klera željnog politike širom Hrvatske i Bosne i Hercegovine poručio je da se ostave tajnih donacija iz budžeta poreskih obveznika u Hrvatskoj koji niti su svi vernici, niti su svi katolici. Umesto toga, predložio im je da dopišu svoja imena na izborne liste i uzdaju se u Božju pomoć.