Predizborne akcije

Lepo je saznati kako država brine o svojim građanima. Ovo se naročito odnosi na nezaposlene. Ali, ni zaposleni nisu prepušteni sami sebi. Eto, na primer, administrativni službenici u pravosudnim organima stupili su u štrajk, tražeći povećanje svojih prinadležnosti u stoprocentnom iznosu. A koliko inače primaju? Sedam-osam hiljada dinara, tako nekako. S tim parama teško je izdržavati porodicu. Zapravo je nemoguće. NJihov posao je inače rudarski: uglavnom sede po podrumima, iza nekakvih šaltera, besomučno lupaju pečate na razne papire, potrebne i nepotrebne, a gužva je nepodnošljiva. Pa su, je li, odlučili da obustave rad, verujući da vlast obično popušta pred sindikalističkim pritiskom. Kad tamo, međutim, nadležni ministar izjavljuje da je svestan kako su primanja mizerna, ali se istovremeno pita da li je i crkavica koju primaju realno zarađena. Tome dodaje da javni sektor mora solidarno deliti sudbinu društva, da se mora racionalizovati. Šta bi to moglo da znači? Znači da vlast pristaje da se plate administrativaca usaglase sa prosekom primanja u privredi i tako dalje, pod uslovom da bude otpušteno 2.000 prekobrojnih. Valjda se veruje da ti koji će ostati bez posla i neće osetiti neku veliku razliku. Ono što je najčudnije u čitavoj aferi jeste da građani, mada dobro znaju da su pravosudne službe u štrajku, ipak svakodnevno opsedaju podrumske prostorije u Palati pravde, koškajući se sa obezbeđenjem, ljuti što opet neće moći da overe svoje prepise. Jedan posebno gnevni pojedinac izjavljuje za neku televiziju da je štrajk antidruštvena rabota: ako neće da rade, neka se pokupe i odu jer ima toliko onih koji su željni bilo kakvog posla. Ako je neko željan da crnački šljaka za sedam-osam hiljada mesečno, a takvih sigurno ima, onda je jasno dokle smo došli. Ali, nije sve tako crno kao što se na prvi pogled čini. Baš u vreme ovog štrajka mediji su objavili da će Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja do kraja nedelje uputiti vladi na razmatranje Nacrt zakona o besplatnoj podeli akcija javnih preduzeća građanima. Zakon se odnosi na one punoletne građane koji takve papire nisu ranije dobili po drugoj osnovi. Elem, građanima će se, u smislu kupovanja socijalnog mira, podeliti 15 odsto akcija u NIS-u, JAT-u, EPS-u, Telekomu, Aerodromu Nikola Tesla i fabrici lekova Galenika. Lično ne posedujem nikakve akcije. Nekako preživljavam od pisanja. I ja ću, dakle, biti obuhvaćen raspodelom. Ali, pitam se, po kom osnovu meni pripadaju akcije NIS-a kada je moja višegodišnja potrošnja benzina ograničena potrebama zipo upaljača? No, svejedno, uzeću ih. Kolika je, preračunato u čvrstu valutu, vrednost tih akcija? Procene se razlikuju: Branko Pavlović kaže da će svaki građanin, u proseku, zaraditi 35-40 evra, dok, s druge strane, Dinkić tvrdi kako će prihod biti limitiran na hiljadu evra po glavi punoletnog. Najzad da se svi, makar formalno, obogatimo. Pod uslovom da se odreknemo kafanskog života. Jer sa 35-40 evra ne može se večerati u iole pristojnijem restoranu. Ni ona hiljadarka ne pokriva sedam dana letovanja. Sve ovo su, pak, teoretska razglabanja. Naime, oni koji dobiju akcije, dakle svi mi, od Bože Đelića do Žike Obretkovića, neće smeti da ih otuđuju izvesno vreme, recimo pet godina. Ovo iz razloga što bi mnogi građanin odmah unovčio te papire, prodajući ih mešetarima ispod njihove realne cene, čime bi lično bio oštećen za 10 ili 20 procenata njihove realne vrednosti. Koliko je 10 ili 20 odsto od 35-40 evra? Ne umem da izračunam, ali je sigurno mnogo. Neka velika para je u pitanju. Kako bih se sačuvao od tolikog gubitka, moraću da se strpim sve dok se promet ovim akcijama ne ozvaniči, to jest dopusti. Kada će to biti? Ovlašćeni funkcioner nadležnog ministarstva, gospodin Ćirić, doslovce precizira da će usvajanje zakona dati građanima pravo na akcije, ali da će oni moći da ih prodaju na berzi tek nakon prodaje većinskog udela ili završetka inicijalne javne ponude za pojedinačna preduzeća, zavisno od modela privatizacije. Citat završen. Šta je gospodin hteo da kaže? On je rekao da akcije koje će biti dodeljene građanima zapravo ništa ne vrede pre prodaje većinskog udela i tako dalje. To će zavisiti od modela privatizacije, dakle mimo berzanske ponude i potražnje. Ekonomista Kovačević, savetnik za strana ulaganja, kaže da je to voluntarističko presipanje iz šupljeg u prazno: vrednost neke akcije može se utvrditi samo prometom na berzi. Dok toga nema, one su samo bezvredan papir. Što će, po svemu sudeći, i ostati. Jedno je bar savršeno jasno: ušli smo u predizbornu kampanju!