Ekscentrična inscenacija

Neizvođen u središtu našeg pozorišnog života još od 1985, sada se, u ekscentričnoj Janežičevoj inscenaciji, u Beogradu konačno ponovo prikazuje Simovićev komad „Putujuće pozorište Šopalović”, ovog puta pred generacijom gledalaca, koji su odrastali i sazrevali tokom tek okončanog građanskog rata u Jugoslaviji, ali i u vremenu toliko nenaklonjenom realističkom teatru. Te dve okolnosti su u suštini i odredile Janežičev pristup Simovićevoj drami, najboljem komadu koji imamo, u kojem je groteska forma koja otkriva tragičnost, apsurdnost čovekove egzistencije. Imajući u vidu promene u iskustvu i ukusu publike, on je u predstavi dramska zbivanja uokvirio video projekcijama užasnih prizora iz Aušvica, težeći da makar na asocijativnom planu poveže ono što se nedavno ovde dešavalo s onim što se događalo u nemačkim koncentracionim logorima pre šezdesetak godina. A tu tendenciju je pojačavao i emitovanjem sa zvučnika iskaza ljudi koji su ovako ili onako stradali u našim ratnim sukobima. S druge strane, Janežič je u Simovićevom opisu stradanja grupe sirotih glumaca u zabitoj srpskoj palanci usred Drugog svetskog rata realističke elemente ili prigušivao ili stilizovao, nastojao je da tu priču, mada je dekor zamenio čitanjem didaskalija, učini što vizuelnijom, obilato koristeći svetlosne efekte, oneobičavanje scenskih rekvizita, duge neme radnje, simboličke slike i pseudoritualne scene. Time je, međutim, malo šta dobijeno, a mnogo štošta izgubljeno. U stvari, Janežič je previđao da je Simovićeva drama naročita vrsta cerebralne, intelektualne groteske, oslonjene na tradiciju italijanskog grotesknog teatra, na ono što je Pirandelo preuzeo iz njega. On zapravo nije koristio Simovićev postupak da se do grotesknog dolazi ugrađivanjem neočekivanog i neredovitog, značajnog i izuzetnog u banalno i svakodnevno, u trivijalno i obično, time što se u realnom otkriva fantastično, a u fantastičnom ispoljava stvarno. U njegovoj predstavi je kostur drame bio očuvan, ali je iz nje, zato što su neke ključne scene ili izostavljene ili drastično modifikovane, recimo prvi susret Dropca i Sofije i Filipova pogibija, isparilo sve što je tragično i metafizičko. Otuda ni glumci, s izuzetkom Borisa Isakovića i Vlastimira Stojiljkovića, u ulogama Dropca i Vasilija Šopalovića, krvnika u kome se u susretu s lepotom iznenada budi ljudskost i obezglavljenog čoveka s nepouzdanim identitetom, nisu mogli da oblikuju uverljive, celovite likove. Tako je naposletku nastala jedna dekorativna, ilustrativna predstava bez prave životne supstance. Na primeru koji pruža ovakvo tumačenje Simovićevog „Putujućeg pozorišta Šopalović” još jednom se pokazalo koliko je štetno što su u modernom pozorištu reditelji postali svemoćni, do čega dolazi kad oni grubo odstupaju od precizno definisane osnovne intonacije komada kojim eksperimentišu.