Neobična izložba

Ako želite da vidite jednu neobičnu umetničku izložbu, onda posetite luksuzni prostor „Eurocentra” u Makedonskoj ulici, i u njemu galeriju „Pariski krug”. Naziv izložbe je „Gistavu Morou u čast”. Umetnik o kome je reč bio je vodeći predstavnik simbolizma, pravca u francuskom slikarstvu s kraja XIX veka kojim je pozni romantizam ušao u period dekadencije. Ideja za ovu izložbu potekla je od slikara Qube Popovića kome se pridružila grupa njegovih kolega sklonih fantastici i ezoterizmu, svojstvenim delu Moroa. Treba reći da Petar Omčikus, Qubodrag Janković Jale, Milan Miletić, Vladimir Dunjić, Vasa Dolovački i sam Quba Popović nisu slikari čiji autorski svetovi su u svom stilskom izrazu i ikonografskoj strukturi podudarni sa delom čuvenog francuskog simboliste. Ono što ih veže za Moroa jedino je „pravo na snove”. Wihovu bližu vezu sa Moroom, za ovu priliku, čine parafraze nekih od njegovih tema, kao što su Orfej, Lilit, Saloma, Euridika. Ono što im je stvarno zajedničko jeste pridavanje simboličnog značenja slikarskoj temi. Po atmosferi slikanog prizora, najbliži Morou je Dolovački, dok po istom svojstvu najdalje od njega stoji Omčikus. Jedino što je „isto” kod ove dvojice je motiv Orfejeve lire, koji beše tako drag Gistavu Morou. U onirički misticizam Moroovih slikarskih vizija najdublje je zaronio Quba Popović. Posetilac galerije „Pariski krug” koji prati tokove našeg stvaralaštva u domenu vizuelnih umetnosti, može da se upita otkud to da nam se desi ovakva izložba? Koji je razlog za sećanje na delo jednog slikara iz XIX veka, kad je pred nama ono što rade Trejsi Emin i Tanja Ostojić? Šta znači Moro danas, kada se smatra arhaičnim sve što se u umetnosti dešavalo „pre Dišana”? Čemu to pokazivanje simpatije prema jednom slikarskom dekadentu koji se mogao smatrati anahronim već u svoje vreme? Treba li ukazivati na površnu brzopletost ovakvih pitanja? Zar se ne sećamo da je „dekadentni” simbolizam nastao upravo u otporu prema kulturi buržoaskog društva iz vremena nazvanog „lepa epoha” koju pisac teksta za katalog ove izložbe, Milan Komnenić, sa razlogom naziva „oholom i tupom” – baš kako bi se moglo nazvati i stvaralaštvo podobno ukusu razvijenom u kulturi savremenog neokapitalističkog ambijenta „liberalne opcije”, kao nove „lepe epohe? Ono što se danas naziva umetnošću, navodno, oponira establišmentu „društva obilja” i „slobodne preduzimljivosti”, dok u isto vreme čini sve da se integriše u taj establišment. Ta umetnost svojim deklamatorskim kriticizmom i „praksom” prestupničkog ponašanja, konvenira strategiji „meke represije” vladajućeg sistema kao luksuzna i bezopasna opozicija. Prirodni efekat sinteze takvih protivrečnosti jeste dekadencija. Ona se, čak, ukazuje kao poslednja solucija, u kojoj jača potreba da kultura potraži mogući izlaz iz postojećeg stanja. Nisu li upravo simbolizam i dekadencija, snagom zakona dejstva povratne sprege, stimulisali pojavu moderne umetnosti? Takva mogućnost baca drugačije svetlo na izložbu kao što je ova, priređena Gistavu Morou. Ona čuvenom simbolisti i „dekadentu” odaje samo počast, a svoj smisao, posredovan izloženim delima, iskazuje idejom bez neposredne zavisnosti od njihove vrednosti.