Dogovorena nevinost

Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, ne odgovara neposredno na pitanje: “Opšta je tvrdnja da takozvanom demokratskom bloku odgovaraju izbori pre odluke o statusu Kosmeta, a da radikalima odgovaraju izbori posle odluke”. Nikolić propitkuje šta je to demokratski blok, a onda se pretvara u političkog analitičara objašnjavajući šta odgovara Vojislavu Koštunici i šta je po volji Borisu Tadiću, a mobilni telefon mu zasvira himnu Rusije uvek kada ga neko pozove. Kada bi na postavljeno pitanje odgovorio sa “da”, Nikolić bi priznao da i on sluti da će na jedan ili drugi način biti proglašena nezavisnost Kosmeta. Neće, možda biti te reči “nezavisnost” ali će nezavisnosti biti. Doduše, on to kaže na sebi svojstven način: „Moji izvori iz Brisela kažu da tamo Koštunici i Tadiću jasno stavljaju do znanja da je nezavisnost jedino rešenje.” Potom bi zamenik Vojislava Šešelja morao da odgovara na novo pitanje koje bi više ličilo na optužbu nego na zainteresovanost: “Kako se osećate što radikalima odgovara da Srbiji bude što gore?” Zamka je i što bi odgovorom “da” Nikolić rekao da nema šanse da pobedi na izborima koji će biti održani pre odluke o statusu. Svaki ozbiljan istraživač javnog mnjenja, politički analitičar ili vođa savetničkog tima predsedničkih kandidata mora da prizna da je nemoguće izračunati izborne rezultate pre i posle odluke o statusu Kosmeta. Ta vrsta političke matematike u ovom trenutku još ne postoji. Zato se tvrdnja – dobro za Borisa, loše za Tomislava – dokazuje posredno, pre svega poređenjem odgovora na pitanja “Da li bi na referendumu glasali za ulazak Srbije u Evropsku uniju?” i “Ako bi Kosovo postalo nezavisno, a potom bio referendum za priključenje EU, šta biste vi učinili?” Od januara 2005. godine do oktobra 2007. godine u anketama “Strateškog marketinga” između 55 i 66 odsto građana kaže da bi na referendumu glasali za ulazak u Evropu, što je više od 70 odsto onih koji bi stvarno izašli na glasanje. Ali, ako se ulazak u EU nudi posle proglašenja nezavisnosti Kosmeta, samo 40 odsto građana i dalje hoće da za svoju drugu prestonicu ima Brisel. Međutim, čak ni analitičari na zadatku dežurnih glasnogovornika Koštuničinog DSS-a, nisu iskoristili ovaj podatak da bi dokazivali kako bi posle nezavisnosti Kosmeta proevropski Tadić dobio 20 odsto manje glasova. Bio bi intelektualni bezobrazluk i moralna nakaznost izvoditi takvu tvrdnju. Zato je, bar za sada, niko i nije izrekao. Teza – dobro za Tomislava, loše za Borisa – dokazivala se osećajem političara i predviđanjem ponašanja glasača zasnovanim na logici reakcije biračkog tela na otimanje 15 odsto teritorije države. Tim putem je i Koštunica zaključio da mu je bolje da ima izbore pre nego što Marti Ahtisari ponudi svoje rešenje za Kosmet, a još bolje da ih ima posle donošenja ustava. Kampanja za njegovo donošenje bila je vođena tako da je veliki deo biračkog tela poverovao da je problem Kosmeta rešen pošto je u Ustav upisano da je on sastavni deo Srbije. Nije Koštunica izmislio Kosmet kao ključno izborno pitanje, učinio je to još 1987. godine Slobodan Milošević. Lider DSS-a je krajem 2006. pokušao da dobije izbore iskazanom brigom za “svetu srpsku zemlju” a u jesen 2007. godine pokušao da odloži predsedničke izbore neizvesnošću sudbine Dečana, Gračanice, Qeviške... Pošto autori teze da bi predsednički izbori loše uticali na odluku o statusu Kosmeta nisu izneli nijedan argument, a izrečeno je bar četiri-pet valjanih protivrazloga, tom nametnutom temom se više ne treba baviti. Wu je u drugi plan gurnuo i dogovor Tadića i Koštunice o vremenu održavanja predsedničkih izbora, a oni će biti u januaru 2008 pre odluke o statusu Kosmeta, uveren je i Tomislav Nikolić. Ako predsednički izbori budu održani 13, 20. ili 27. januara, a do tada ne bude doneta odluka o statusu, postoji nekoliko načina da Kosmet ipak bude njihova najvažnija tema. Prvi je da pregovarački tim Srbije ponudi podelu Kosmeta. U jednom trenutku se učinilo da to može da bude način rešavanja nacionalnih pitanja Srba i Albanaca. Sugerisala je to zajednička medijska akcija državne televizije i “Politike”, a njeni promoteri su bili Noam Čomski i Dobrica Ćosić. Pisac “Grešnika”, “Otpadnika” i “Vernika” u pomoć je pozvao i Zorana Đinđića, svodeći nekoliko njegovih načina rešavanja kosmetskog problema na samo jedan – podelu. Akcija je bila kratkog daha iako se u vrhovima vlasti nezvanično moglo čuti da bi podela bila ravna pobedi i da bi lako mogla tako da bude predstavljena u medijima i doživljena od birača. Međutim, član Vlade Srbije je ovom novinaru u nezvaničnom razgovoru rekao “Mi ne možemo da ponudimo takvu stvar”, što je moglo da se tumači, mada nije rečeno, da bi ona mogla da bude predmet razmatranja, možda i dogovora. Otuda je teško poverovati da bi u predvečerje predsedničkih izbora Tadić i Koštunica sa Hongkonga i Olandskih ostrva prešli na podelu, iako bi moskovski Vladimir Veliki podržao i taj dogovor. Konačno, nuditi novo rešenje dva meseca pred izbore, kada je 45 odsto građana protiv podele, jeste rizik u koji se Tadić i Koštunica neće upustiti. Drugi način da Kosmet bude izborna tema broj jedan jeste da Albanci sa Kosmeta pre Amerike ili Evropske unije proglase nezavisnost Kosmeta. U ovom trenutku lideri kosmetskih Albanaca imaju jednostavan cilj: da komšiji crkne krava. To su pokazali još na izborima 1992. godine. Već tada su učešćem na izborima za Skupštinu Srbije mogli da sruše Slobodana Miloševića. Ali da su to učinili, danas ne bi mogli da očekuju nezavisnost. Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj jesu bili najbolji izgovor Albancima za traženje nezavisnosti Kosmeta. I sada njima najviše odgovara da na predsedničkim izborima pobedi Tomislav Nikolić, koji će odmah biti proglašen Miloševićem većim od Miloševića. Pošto svetsko javno mnjenje ima sasvim različitu predstavu od prosečnog građanina Srbije o Miloševiću, Albanci bi na Kosmetu najviše za sebe uradili promocijom Nikolića u dvojnika Miloševića. Drugi izbor Prištine jeste da u Srbiji ostane trenutno stanje, sa Koštunicom kao glavnim dirigentom političkog ritma Srbije. Premijerov ugled na Zapadu je daleko od onih vremena kada ga se pompezno dočekivalo u Bijaricu i dodeljivalo nagrade u Vašingtonu. Štaviše, njegovo protivljenje ulasku Srbije u NATO svrstalo ga je u istomišljenike Nikolića i protivnike Zapada. Kosmetski Albanci bi rado da tom crvenom maramom mašu pred očima Zapada, pa još i da naglašavaju rusofiliju SRS-a i DSS-a u uslovima kada Rusija ne može da spreči ostvarivanje dogovora Amerike i EU o Kosmetu. Najmanje dobro rešenje za Hašima Tačija kao i Vetona Suroija jeste da Tadić ostane predsednik Srbije, što će mu biti lakše pre saopštavanja odluke o nezavisnosti Kosmeta. Tadić, plaše se Albanci, može na Zapadu da izdejstvuje ustupke na koje Priština ne bi pristala, ali će morati da pristane. Ipak, izvesnije je da će Beograd dobiti nove mostove preko Save i Dunava nego da će komandant “Zmija” proglasiti nezavisnost Kosmeta pre nego što to učine Amerika i Evropska unija. Toliko je malo verovatno i ponavljanje pogroma nad Srbima na Kosmetu posle 10. decembra poput počinjenog 17. marta 2004. godine. Evropskoj uniji takav rasplet ne treba, i teško da će Amerika dozvoliti šenlučenje svojih štićenika na Kosmetu, čiji je izbor samo jedan: moraju da slušaju Vašington, inače ih – nema! Isti je razlog zašto ne bi trebalo očekivati da Albanci iz Preševa i Bujanovca nemirima pokušaju da odlože predsedničke izbore u Srbiji koje po Ustavnom zakonu treba raspisati do kraja godine. Reakcija policije i vojske Srbije u tom slučaju mogla bi biti, kako je svojevremeno Zoran Đinđić tražio da bude, „Oštro, od kuće do kuće”. Priština ima još jedan način da Kosmet postane remetilački faktor u izbornom kalendaru Srbije. Beogradom već duže kruži tvrdnja da bi, pošto “trojka” 10. decembra kaže da nema dogovora, Tači i ekipa posle nekoliko dana na Skupštini Kosova mogli da usvoje Ahtisarijev plan kao osnovu za rešenje statusa Kosmeta. Za primenu tog plana potrebno je nekoliko meseci, tako da niko ne bi ni morao da pominje reč „nezavisnost” što, naravno, ne treba očekivati od političara iz Prištine. Pitanje je da li će taj očekivani potez Koštunica da iskoristi i da kaže da je njime ugrožena teritorijalna celovitost Srbije, što je po dogovoru sa Borisom Tadićem dovoljan razlog za neodržavanje izbora. Gledano sa pozicije očuvanja položaja najmoćnijeg političara Srbije, premijeru bi odgovaralo da izbora za predsednika ne bude do kraja postojećeg Tadićevog mandata, dakle do leta 2009. godine. Koštunica, međutim, više nije jedini koji odgovara na ovo pitanje. Očigledno je Tadić već uverio Koštunicu u sopstvenu odlučnost da izbora ne bude samo u slučaju ozbiljnih nemira na Kosmetu ili u Preševu. Sve ostalo neće smatrati valjanim razlogom da odloži svoj drugi duel sa Tomislavom Nikolićem. S druge strane, Koštunici je jasno da bi on bio jedini gubitnik mogućeg bojkota predsedničkih izbora, jer njih neće bojkotovati ni DS ni SRS, bez obzira na to što radikali tvrde da ništa unapred ne mogu da tvrde. Koštunici i Tadiću u slučaju nesporazuma oko datuma izbora na raspolaganju je još jedan međupotez. Premijerova garancija da će promenom Ustavnog zakona predsednik ostati to do kraja mandata, a u opravdanju za ovaj potez Kosmet bi bila najčešće upotrebljavana reč. Konačno, eto nas i na izborima – 13, 20. ili 27. januara. Kosmet uopšte ne mora da bude ključna tema oko koje će se krviti Tadić i Nikolić. Radikal je već ponudio džentlmenski dogovor, tvrdnjom da ova garnitura političara u Srbiji ne treba da se uzajamno optužuje po principu „ti si izgubio” ili „ti si prodao” Kosmet. To spasava belaja i radikale i demokrate. Radikalima se može pripisati da su se pristajanjem na „Sporazum o misiji OEBS za verifikaciju na Kosovu” oktobra 1998. godine odrekli suvereniteta i integriteta Srbije nad Kosmetom. Dobrica Ćosić je taj sporazum nazvao „dobrovoljnim prihvatanjem okupacije” kojim je Vojska Jugoslavije „de facto postala ono što je bila 'Poljska straža' generala Nedića” i „izgubila smisao svog postojanja”. Naravno, i vlada socijalista i radikala je izgubila rat za Kosmet pa je onda i Rezoluciju 1244 proglasila za akt kapitulacije. Dakle, po njihovom mišljenju, tada je izgubljen Kosmet. Ali, i Tadić neće morati da objašnjava kako su se i zašto neki lideri DOS-a odricali Kosmeta, nudili ga u ruke Amerikancima. Obojica će govoriti da nikada neće pristati na nezavisno Kosovo a Nikolić neće propustiti priliku da Tadiću spočitava kako mu saveznici sa Zapada otimaju Kosmet i propitivaće ga šta će da uradi na dan kada bude proglašena nezavisnost Prištine, što je pitanje koje će u javnom mnjenju gubiti na značaju pošto je jasan trend da se stalno povećava broj ljudi koji ne sumnjaju da će Kosmet jednoga dana biti nezavisan. Ključna razlika među njima neće biti Kosmet, već pitanja NATO-a i Evropske unije, Srbija na Istoku, Srbija na Zapadu ili Srbija Nigde. Intervju: Tomislav NikoliĆ, zamenik predsednika SRS-a EU – linija razdvajanja Blizu smo odluci da kažemo „Nikada u EU” Boris Tadić bi izbore odmah, pre odluke o statusu Kosmeta. Vojislav Koštunica, po sistemu „Ja je neću, drugom je ne dam”, voleo bi da izbora ne bude. Ili bi sačekao da preko Kosmeta oslabi Tadića, kako bi se i Koštunica pojavio sa nekim kandidatom sa kojim ima šanse da bude drugi na izborima iza kandidata SRS-a. Ne odgovara mu pobeda bilo radikala, bilo demokrate, a najgore mu je da istovremeno budu pokrajinski izbori. Ukratko, to je analiza želja i nadanja političkog vrha Srbije viđena očima Tomislava Nikolića, zamenika predsednika SRS-a. Reklo bi se da Koštunica i Tadić imaju dogovor o predsedničkim izborima u januaru? - Ali, uslovno, ako zemlja nije u opasnosti. Pošto je zemlja u opasnosti već 17 godina, ta opasnost neće biti manja u januaru nego u decembru u kome je Koštunica rekao da zbog opasnosti nema izbora. Predviđam da će u decembru, kada treba raspisati izbore, Koštunica da govori o opasnosti a Tadić o poštovanju Ustavnog zakona. U tom slučaju Tadić kaže Koštunici „Ja raspisujem izbore, a ti vidi šta ćeš”? - Ja to očekujem. Onda se postavlja pitanje da li Koštunica ima bar jedan period u životu kada reaguje blagovremeno. Da li čeka dva-tri meseca na potez kojim se ruši vlada ili odmah reaguje. Očekujete da on raspusti vladu i zatraži opšte izbore? - Ili traži način da formira neku drugu vladu. Ipak, očekujem raspisivanje izbora za januar. Čak i ako ih raspisuje Tadić bez podrške Koštunice, radikali će izaći na te izbore? - Pa šanse su 55 odsto prema 45 odsto. Ili 80 prema 20 odsto? - Ne branim da imate svoje procene. Ne znam kolika će hajka biti u medijima, da li će Koštunica da kaže da je izdajnik onaj koji učestvuje u izborima. Naravno, na opštim izborima bismo učestvovali. Da utvrdimo gradivo: izbori su u januaru? - Tadić može da ih raspiše i da se poziva i na Ustavni zakon i da kaže da neće više da bude predsednik koji nije izabran po novom Ustavu i nije položio zakletvu po tom Ustavu. Što je u redu? - To može da se ispostavi da je u redu, da je rezon ispravan, iako znam da mu je Koštunica nudio da ostane do kraja sadašnjeg mandata. Da li biste vi ostali da ste na Tadićevom mestu? - Naravno da ne bih. Ali ja to ne bih ni ponudio. Pa, ljudi, to se ne nudi. Vaša i Tadićeva kampanja oko Kosmeta se neće razlikovati? - Sve što sam govorio i zbog čega su me Tadićevi mediji napadali sve dotle da izazivam rat, sada prihvataju i Tadić i Koštunica. U kampanji o nezavisnom Kosovu govorimo skoro isto: ne možemo da sprečimo, nećemo da se složimo, nije po Ustavu Srbije, niko ne potpisuje. Ali, šta je sledeći korak... Da li će Nikolić da kaže u kampanji „Ako nam uzmete Kosovo, mi ćemo da uradimo..”. pa krene da nabraja šta će da uradi? - Mislim da to nije moguće u kampanji. Svakako da ćete od mene čuti više nego od Tadića. Kosmet ne mora da bude ključ vaše kampanje? - Ključ moje kampanje će biti da Srbiji pokažem da ima samo jedan put. Kada nam uzmu Kosovo, moramo da kažemo da sarađujemo samo sa zemljama koje nezavisnost ne priznaju. Ali kampanja je pre odluke o nezavisnosti? - Da, ali to mora da se nagovesti. Da kažemo da neće biti osnova za saradnju sa Amerikom i EU ako priznaju nezavisnost Kosmeta. Koštunica je stigao do toga da neće sa NATO-om, a pre godinu su njegovi poslanici u Skupštini Srbije i Crne Gore glasali da NATO prolazi ovuda kada hoće i kako hoće. Potpuno sam uveren da će nam EU institucionalno uzeti Kosmet. To onda više nije organizacija kojoj mi treba da težimo i stremimo. To će biti linija razdvajanja između Tadića i mene. Blizu sam uverenja da će SRS moći da kaže „nikada” za EU, kao što je rekao i „nikada” za NATO. Ali, ako EU prestane da podržava nezavisnost, tvrdim da će imati pouzdanog partnera u Srbiji. Da vidimo i šta bi bilo da izbori budu posle odluke o nezavisnom Kosovu? - Pa već toliko pričam o tom danu posle. Tog dana ću da izvedem građane na ulice. Wihov bes će se okrenuti protiv onih koji su krivi što je Kosovo nezavisno. Očekujem da se tom protestu priključe svi političari. Tada je bes naroda okrenut protiv onih koji su proglasili i prihvatili nezavisnost. Ako su svi političari tu, ako kažu – povlačimo ambasadore iz zemalja koje su priznale nezavisnost, naš imperativ nisu NATO i EU... I onda idemo na izbore, a Kosovo nije kamen spoticanja. Niti će Tadić meni da kaže izgubili ste Kosovo 1999, niti ja njemu da ga je izgubio 2001. godine. Kakav je odnos u trouglu Nikolić-Tadić-Koštunica? - Ako je Koštunica ikada bio na raskrsnici na kojoj je morao da odluči kuda će, onda će to biti za deset-petnaest dana. Tada ćemo znati sve. Procentualno, šta mu više odgovara, predsednik Nikolić ili predsednik Tadić? - Zavisi šta hoće od života. Nestabilnu vladu, da guta ili on ili njegov partner... Pa i sa vama bi tek onoliko gutao, vi biste kolo vodili, ne bi on? - Šta znači da mi vodimo ako ćemo svi iz jednog bloka biti u jednoj stranci, a iz drugog bloka u drugoj. Palo vam je na pamet da ponudite Tadiću da pravite vladu? - Pa ne mogu, objektivno. Da mu kažem, neću u NATO, neću u EU. Sve liči da je takav dogovor moguć sa Koštunicom, ali on ide sa Tadićem. Znači, Koštunica mora da se profiliše. Tadić i radikali su se profilisali. Ostaje Koštunica. I biće haosa u zemlji dok se Koštunica ne profiliše.