Zašto Srbi rastu

Pre desetak godina, kroz vrata ordinacije, na drugom spratu Kliničkog centra Srbije, jedva se provukao čovek visok preko dva metra, vodeći sa sobom devojčicu koja nije mogla biti starija od 10-12 godina, ali je već bila visoka oko 170 centimetara. Problem oca i njegove kćeri kao i dečjih lekara u Ivanjici i u Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta na Novom Beogradu, bila je sumnja na gigantizam, što je patološki dijagnostički pojam. Milica i njen otac došli su iz jednog sela u pobrđu, blizu Ivanjice. Zapamtio sam da je selo bilo na preko 600 metara nadmorske visine, da je u njemu retko ko niži od 180 centimetara i da tamo dobro uspevaju krompir i retke sorte jabuka zvanih budimke i kožare. Devojčica je još odmalena rasla mnogo brže od ostale dece, naročito od početka puberteta, ali to nije izazivalo neku veliku brigu, jer su po očevoj liniji svi preci bili izuzetno visoki. Problem je bila škola. U razredu je Milica bila od svih za glavu viša, čak i od učiteljice, a što se tiče cipela, snalazila se noseći muške „najke”. Lekari su sumnjali na poremećaj lučenja hormona rasta iz hipofize, što se najčešće događa kad se u ovoj žlezdi izmeni normalno tkivo i pretvori u tumor, koji po pravilu nema sličnosti sa rakom, ali je po posledicama često zloćudan da ne može biti zloćudniji. Srećom, svi pregledi su nam pokazali da je reč o natprosečnoj visini bez poremećaja hipofize i da ćemo imati, verovatno, još jednu dobru košarkašicu ili odbojkašicu. Milica je danas visoka 192 centimetra. Prestala je rasti u dvadesetoj godini. Genetika. Da je tempo rasta od početka bio brži i da nije spontano prestao, verovatno bismo imali posla sa poremećajem najnižeg dela mozga, zvanog hipotalamus, ili sa tumorom hipofize koji previše i beskonačno luči hormon rasta. Na kraju, ovaj hormon uništava već predimenzionirane organe i telo kao celinu. Tokom kasnijih, čestih kontrola i razgovora sa Milicom i njenim ocem Obradom, moglo se videti da je celo selo još davno naseljeno dinarcima i da je poznato po visokim ljudima koje su oduvek saletale devojke iz okoline Ivanjice, a bogami, i iz udaljenijih mesta. Pre tri meseca, 12. avgusta ove godine, tridesetsedmogodišnji Ukrajinac Leonid Stadnik, inače visok dva i po metra i još 38 milimetara, pobedio je Bao Ksihuna u borbi za zvanje „najvišeg živog čoveka na svetu”. Međutim, Leonid, koji je, inače, veterinar i živi u ukrajinskom selu Podolanci, operisan je u 14. godini zbog tumora hipofize, koja je neobuzdanim lučenjem hormona rasta dovela do gigantizma. Takav čovek je za posmatrače zabavan i zanimljiv, jer odudara od uobičajenih predstava o ljudskim dimenzijama. Ali, gigant, sam sa sobom, nije nimalo srećan. Konstrukcija tela i arhitektura kostiju nisu predviđeni za nošenje tereta koji je oko 200 kg, niti im srce i ostali unutrašnji organi mogu savladati metabolički haos koji nastaje neregularnom sekrecijom hormona rasta. A šta reći o neprilikama sa odevanjem, stanovanjem, prevozom i mnogo čemu drugom? Dva najviša čoveka danas Bao Ksihun i Leonid Stadnik skromne su visine u poređenju sa Robertom Vedloom i njegovom visinom od 2,55 m kome se svet divio između dva svetska rata. Ima ljudi gigantskog rasta, ali ne i giganata, koji su svoj svakodnevni život prilagodili ogromnoj visini, pa, čak, od nje i žive. Međutim, njihova visina je uslovljena genetikom, a ne preteranim lučenjem hormona rasta iz obolele hipofize. Za izrazito visoke košarkaše kao što su Divac, Novicki ili Šekil O' Nil, svi znamo, ali oni ne pripadaju grupi ljudi gigantske visine, a nejakog tela. S druge strane, postoje „granični slučajevi”, kao, recimo, Viktor Zabolotni, bivši ruski košarkaš, a sada zabavljač u jednom poznatom američkom cirkusu. On je visok 2,35 metra i bez ikakvih je smetnji, iako spada u najviše ljude na planeti. Od pre više stotina godina, visina ljudi se računa kao pokazatelj zdravlja nacije; dokaz za to su regruti kojima je do početka prošlog veka merena samo visina, a ne i težina tela. Stotinak godina unazad, stepen smrtnost odojčadi – odnos broja beba koje su umrle pre kraja svoje prve godine u odnosu na preživele – kao i prosečna visina stanovništva, uzimaju se kao mere, ne samo zdravlja nego i ekonomskog i socijalnog funkcionisanja u nekoj zemlji ili regionu. Industrijske zemlje sa stabilnim vladama, poput Švedske, Japana i Singapura, zbog malog broja nezaposlenih i dobrog sistema zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, prave su zvezde u odnosu na ostale, jer gube manje od tri odojčeta na hiljadu živih novorođenih beba. Iako ne postoji standardna visina ljudi, uzima se, u neku ruku, proizvoljna vrednost od 172 cm, što je korisno za simulaciju i statističko računanje. Dinarci su najviši ljudi na svetu, u proseku (186 cm, za muškarce), dok su Holanđani sa svojih 183 cm na drugom mestu. Za Srbe iz Republike Srpske i iz Srbije, poreklom dinarce, kao i za Dance, smatra se da sa 186, odnosno 183 cm predstavljaju ekstremno visoke ljude u Evropi. Prosečna visina ljudi u siromašnom Vijetnamu i još siromašnijoj Severnoj Koreji iznosi 163 cm. Visina stanovništva je u proseku veća u zemljama s jakom ekonomijom, nego tamo gde je bruto društveni doprinos nizak, a ulaganje u zdravlje i zdravstvo nedovoljno. Kad se pogledaju statistike Svetske zdravstvene organizacije, onda je lako videti, ali je malo teže razumeti razloge rasta stepena smrtnosti odojčadi u južnim američkim državama; ona iznosi 11,4 na hiljadu, što je porast od 17 odsto u odnosu na 2005. u kojoj je bila 9,7 na hiljadu. Slično se događa i u Alabami, Luizijani, Severnoj i Južnoj Karolini i Tenesiju, doduše, nešto manje. Na nedavnom predavanju u Minhenu, gde trenutno gostuje kao profesor na jednom od dva univerziteta, profesor Komlos, elegantno odeven čovek, visine od, možda, 170 cm, objašnjavao je zbog čega u Americi, najbogatijoj zemlji na svetu, ljudi stagniraju u telesnom rastu, naročito posle Drugog svetskog rata. Profesor je istakao svima poznatu okolnost da je u Americi dugo trajalo masovno useljavanje onižih ljudi iz Južne Amerike i Azije, koji su smanjili prosečnu nacionalnu visinu, ali je insistirao da američki problem leži u primarnoj zdravstvenoj zaštiti dece i mladih, koja je u poređenju sa evropskim zemljama, pa i onima koje su, poput Srbije, imale teške godine nemaštine, daleko lošija. Ovo tvrđenje profesora dovelo je u vezu povećan stepen smrtnosti odojčadi u južnim američkim državama sa vetom predsednika G. V. Buša, kojim je zaustavljeno proširenje popularnog i uspešnog nacionalnog programa zdravstvenog osiguranja beba i dece. Ovo je pogoršalo opštu sliku američkog programa zaštite narodnog zdravlja, naročito u svetlu 47 miliona Amerikanaca bez zdravstvenog osiguranja, što uključuje i 8,7 miliona dece. Ali, svaka zemlja ima svoj jug i probleme sa endemskim siromaštvom. Po tvrđenju demografskih stručnjaka, ekonomista i lekara, kolebanja konjunkture u ciklusima od po dve godine, značajno utiču na biološke procese u koje spada i rast tela. Ekonomisti, filozofi i demografi lakše od biologa i lekara izvode zaključke o razlozima neprekidnog i univerzalnog porasta telesne visine. Prirodnjaci su uzdržani i još uvek tapkaju u mestu, jer je zagonetka dinamike ljudskog rasta prilično teška. Na poznatoj katedri za biološku antropologiju u Frajburgu, godinama se traži bazična formula brzine ljudskog rasta koja počinje od činjenice da fenotip (bilo koje vidljive odlike tela, kao što su građa, razvoj ili ponašanje) predstavlja kombinaciju genetike i faktora okoline. Drugim rečima, genetički potencijal, plus ishrana i normalan život, minus stresogeni činioci, prestavljaju čarobnu formulu kojom se objašnjava nečija visina. Genetički gledano, visina majke i sina jesu u korelaciji, kao i visina oca i kćeri. To bi značilo da će niske majke imati niske sinove, a visoki očevi visoke kćeri. Kad su uslovi optimalni, potencijal rasta se dovodi do maksimuma. Nekad se dogodi da dođe do iznenadnog rasta koji može biti vrlo upadljiv, što obično znači da je nastalo iznenadno poboljšanje uslova života. Kad se radi o nacionalnom proseku visine stanovništva, nemački biološki antropolozi iz frajburške škole odavno zastupaju tezu o ogromnom uticaju raznovrsne hrane, sunca i kretanja na visinu tela. Među antropolozima se podvlači značaj industrijalizacije na privredni rast, koji je od kraja 19. veka postao razlog boljeg života. Ali, kako objasniti neprekidni porast visine holandskog stanovništva, a da se u isto vreme Francuzi, poznati po dobroj kuhinji i smislu za lagodan život, skoro sto godina ne pomeraju od prosečnih 175 cm? Kad se pogleda fantastičan napredak koji je načinjen na socijalnom planu u Kini, ostaje nejasno zašto Kinezi ne pokazuju tendenciju menjanja visine, koja je mnogo godina ustaljena na 165 cm. Ovo je u potpunoj suprotnosti sa Japancima, koji su poboljšanjem ishrane popravili oblik svog tela, naročito noge, i pri tom dobili u visini više od pet centimetara. Da stvari nisu nimalo proste, bar što se tiče visine Kineza, pokazuju i mnogi slučajevi gigantskog rasta za koje je utvrđeno da nisu rezultat patološkog lučenja hormona hipofize. Taj hormon, od samog rođenja, pa do kraja telesnog razvoja u ranim dvadesetim godinama, diriguje porastom dužine i težine telesne mase. Uzmimo s jedne strane Kineza Bao Ksihunga, koji je svojom visinom od 2,36 metra postao omiljen antropološki primer gigantizma, a sa druge, njegovog zemljaka He Pingoinga koji je zastao na visini od 73 centimetra, pri čemu mu je telo savršeno proporcionalno, bez znakova hondrodistrofije, tj. nedostatka hrskavice na krajevima dugih kostiju ruku i nogu, inače, neophodnih za rast tela. U njihovim slučajevima koji su ekstremni, očigledno je u pitanju igra prirode, tj. genetike, koja ne haje za uticaj okoline, vrstu hrane i ponašanje okoline. Očigledna je važnost uticaja čovekove okoline na visinu ljudi, utoliko što će ona aktivirati genetičke potencijale. Sasvim je izvesno da se genetički “mejkap” Srba, Nemaca ili Šveđana nije bitno promenio u poslednjih stotinak godina, a ipak je došlo do porasta prosečne visine iz nekog razloga. Na gen HMGA2, (tek je otkriven), zadužen za rast tela u visinu, verovatno je delovalo više faktora, s tim što nije jasno koji od njih ima odlučujući značaj. Kad su pregledane arhive na Univerzitetu u Jeni iz 1820. godine, moglo se videti kako je prosečna visina trinaestogodišnjih devojčica u to doba iznosila 145,2 cm i da je posle 120 godina povećana na 158,2 cm. Naravno, način života čini svoje, tako da se pored porasta visine može zapaziti i značajno povećane telesne mase koja je danas u 75 odsto ljudi i 25 odsto žena, između 25 i 69 godina, na granici gojaznosti. U međuvremenu su pale u vodu stare evropske norme za “telesnu masu ljudi” koje su bile garancija da se život neće tako brzo menjati, kao što se menjaju cipele. Ispostavilo se da već 80 odsto ljudi svojim dimenzijama ne odgovara klasičnim konfekcijskim veličinama, naročito merama za pantalone. Kosti ruku i nogu evropskih stanovnika postale su duže, bedra masivnija, struk širi, a grudi daleko veće. Govoreći o porastu telesne mase i bržeg seksualnog sazrevanja savremenog sveta u većini zemalja, stručnjaci koriste izraz “sekularna akceleracija” što samo govori da ne znamo o čemu se tu zapravo radi i zbog čega se povećava telesna visina. U proteklih stotinak godina, otkad se visina ljudi neprekidno povećava, pojavilo se više teorija koje su pokušavale da objasne ovaj prirodni fenomen. Prvo se mislilo da je upotreba mašina otvorila epohu nezaustavljivog porasta visine ljudi, jer su ih mašine oslobodile teških i iscrpljujućih poslova. Nekih desetak godina kasnije, govorilo se o blagotvornom dejstvu sunca i vitamina D, koji se stvara u koži pod dejstvom sunca. Pre dvadesetak godina isticalo se da je usavršeno porodiljstvo olakšalo donošenje na svet velikih beba koje ne bi preživele da nije carskog reza i drugih medicinskih mogućnosti. Na taj način su i genetičke predodređenosti bivale sačuvane, što je doprinelo pojačanom rastu u visinu. Visina tela je, u svakom slučaju, poželjna osobina, tako da se moto modernih ljudi “što je više, to je bolje” može lako razumeti. Visoki muškarci su ženama privlačniji, a na tržištu radne snage uspešniji su kandidati. To je razlog što se već razmišlja i o genetičkoj manipulaciji koja bi roditeljima omogućila da naruče decu natprosečne visine. Ipak, pitanje evolucione prednosti visokih ljudi ostaje otvoreno i verovatno negativno, za razliku od pitanja njihove nadmoći nad nižim konkurentima. Vrlo visoki ljudi su dobrodošli i traženi u profesionalnoj košarci, odbojci i u većini timskih sportova, na primer, ali zato među pilotima, astronautima i tenkistima prednost uživaju ljudi manje visine. Što se tiče mišljenja stručnjaka o visokim ljudima, pada mi na um razgovor sa Tomasom Samarasom na ovogodišnjem Sajmu knjiga, gde je bila izložena njegova obimna monografija “Human Boddž Size and the Lanjs of Scaling” (Veličina ljudskog tela i zakoni razmera), koja je publikovana početkom ove godine. Samaras se poziva na zakone fizike i daje prednost niskim ljudima. U odnosu na visoke, oni imaju brže reakcije, veću sposobnost ubrzavanja pokreta tela, snažnije mišiće u odnosu na težinu, veću izdržljivost i sposobnost brže rotacije tela. Qudi nižeg rasta, kaže on, mnogo ređe doživljavaju prelome kostiju. Zbog tih fizičkih atributa, niže osobe su bolji gimnastičari od visokih, bolji su ronioci, smučari i dugoprugaši. U svojim težinskim kategorijama odlični su rvači, bokseri i dizači tegova. Niži ljudi ređe idu na operaciju kičme zbog diskus hernije, retko im puca kuk pri padu i ređe ginu u saobraćajnim udesima, pogotovu kad su lakši od 75 kg. Tomas Samaras navodi podatke iz jednog biltena Svetske zdravstvene organizacije, još iz 1992, gde se vidi da niži ljudi žive duže. Razlog za to je što visoki ljudi poseduju oko 40 milijardi ćelija više od niskih, tako da je i verovatnoća mutacije i početka neobuzdane deobe ćelija, koja se naziva kancerom, tj. rakom, u visokih ljudi daleko veća. Jedna studija na 300 pacijenata, od pre nekoliko godina (navedena u Samarasovoj knjizi), pokazuje da visoki muškarci i žene imaju od 20 do 60 odsto veću incidencu obolevanja od raka, u poređenju sa ljudima niskog rasta. Ovo je naročito izraženo u slučajevima karcinoma testisa, prostate i dojke. Osim toga, Samaras je pokazao da porast visine za 18 odsto dovodi do povećanja broja oštećenih ćelija za 83 odsto, što je rezultat oksidativnih procesa u telu. Ovi procesi se povećavaju sa porastom visine. Gerontološki je kredo da su oksidativni procesi razlog starenja i umiranja. Epidemiološke studije govore o pozitivnoj korelaciji visine i inteligencije, pri čemu je visina biomarker nutricionog statusa. Ali da to nije tako jednostavno, može se videti na primeru velikog Imanuela Kanta, koji je bio znatno niži od 160 cm. Slavljeni i do božanstva uzdizan Žan-Pol Sartr, sa 153 cm visine, za glavu je bio niži i od izrazito niskih ljudi, a kao što znamo, proslavio se i čitavu epohu obeležio svojim egzistencijalizmom. Primera ima na stotine i, po prilici, svima su poznati. Statistika nam govori da će za stotinak godina na Zemlji stanovati sve sami gorostasi, iako porast visine tela nije evoluciona prednost. Nisam siguran, ali advokata niskog stasa i autora knjige o veličini ljudskog tela i o zakonima razmera, ne pamtim kao visokog čoveka.