Srbin kojem se veruje

Vest da se patrijarh Pavle, zbog opšteg zdravstvenog stanja, nalazi u bolnici mnoge je onespokojila. U posetu NJegovoj svetosti na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu pošli su predsednik države Boris Tadić, predsednik Vlade Srbije dr Vojislav Koštunica, princ Aleksandar Karađorđević, reis-ul-ulema Srbije Adem Zilkić, vodeći srpski pisci Dobrica Ćosić i Matija Bećković... U Patrijaršiji telefoni neprestano zvone; naglo se umnožila pošta koja pristiže... Sa svih strana zovu ljudi zabrinuti za patrijarhovo zdravlje; stižu hrpe pisama i telegrama sa željama za ozdravljenje... Vernici se mole za patrijarhovo zdravlje. Mnogi, nažalost, na svoju ruku, bez najave u Patrijaršiji, pokušavaju da dođu do patrijarha u bolnici, i tako prave problem svima... Informativna služba SPC redovno saopštava vesti o patrijarhovom zdravstvenom stanju. Ali i napominje: „S obzirom na njegove godine, NJegova svetost dostojanstveno i trpeljivo nosi svoje staračke tegobe, uz nesebično staranje lekara i medicinskog osoblja i dvojice monaha koji su stalno uz njegovo uzglavlje. Po svom dugogodišnjem običaju, svaki dan se pričešćujući, on upućuje svoj patrijaraški blagoslov svima koji pitaju za njegovo zdravlje i blagodari na njihovim molitvama za ozdravljenje.” Medicinsko osoblje VMA s posebnom radošću brine o pacijentu koji ih „leči” svojim blagoslovom, i svojom svetošću, kojom obasjava prostor u kojem rade. Priliku da brinu o zdravlju Božjeg čoveka kakav je patrijarh Pavle doživljavaju, kako sami kažu, kao posebnu Božju blagodat. A srpski prvojerarh ponaša se skromnije i trpeljivije od bilo koga drugog ko je u bolesničkoj postelji, nastojeći da ni jednog trena ne klone duhom. Na pitanje lekara: „Kako je, Vaša svetosti?”, odgovara duhovito: „Kad bi bilo bolje, ne bi bilo zgore!” Pre polaska na VMA, patrijarh se ispovedio u Patrijaršiji. Ispovedio ga je njegov stari ispovednik, inače školski drug, tek nešto malo stariji od njega, prota Miodrag Milovanović. Moli se patrijarh Pavle i u bolesničkoj postelji. Jer, on ne može bez molitve. To je njegov život. Prilikom posete reis-ul-uleme Adema Zilkića, patrijarh je rekao: „Molimo se za sve ljude, molimo se i za muslimane, da i među njima zavlada mir.” Upoznat je sa zbivanjima u svetu, i o sukobima unutar islamske zajednice u Srbiji. Poziva srpski patrijarh Pavle i sve druge na molitvu. NJegova poslednja poruka, izrečena ovih dana, pred najbližim saradnicima, glasi: „Treba da se molimo za sve ljude. Pre svega, za ljude dobre volje. Ali, i za ljude zle volje, da bi i njihova volja postala dobra, jer je i njima potrebno spasenje!” Zbog takvog svog jevanđeljskog života poštovan je u svom narodu, ali i u svim drugim narodima širom sveta. Kada je u leto 2004. godine novi predsednik Srbije Boris Tadić trebalo da položi zakletvu, u Skupštini Srbije, gde su mnogi visoki gosti iščekivali taj svečani čin, čuo se veliki žagor. Među brojnim zvanicama bili su i poglavari najvećih verskih zajednica u Srbiji. Pojavom patrijarha Pavla na vratima skupštinske sale, svi su zaćutali. Bez reči, na nogama, svi su propratili njegov dolazak. Nešto slično dogodilo se i deceniju ranije, u kanadskom parlamentu. Patrijarh Pavle bio je pozvan na zasedanje najvišeg predstavničkog tela Kanade, na sednicu koja je bila posvećena tadašnjoj situaciji u Jugoslaviji. Zasedanje je bilo u toku, a kada se srpski duhovni poglavar pojavio, rasprava je prekinuta, svi poslanici su ustali i aplauzom pozdravili gosta, kojeg je predsedavajući predstavio kao svetog čoveka iz Srbije... Još na početku građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, srpski patrijarh dobiće epitet junaka mira, i to od američkog državnog sekretara Lorensa Iglbergera. Tražio je patrijarh Pavle da Amerika bude nepristrasna, da se postavi isto prema svim zaraćenim stranama u Jugoslaviji; ono što je tražio za Srbe, tražio je i za Hrvate, za Muslimane... Ništa više, ali ni manje. Zato će Iglberger, oduševljen stavom koji je izneo srpski patrijarh, nazvati ga junakom, junakom mira. A prilikom pozdrava, na ispraćaju, potapša ga po ruci i reče: „Vaša svetosti, kad bi na ovom svetu bio još jedan čovek kao što ste vi, na zemlji ne bi bilo rata, vladao bi mir!” Isti stav srpski prvojerarh iznosio je u razgovoru i sa svima drugima koji su imali uticaja na zbivanja u tadašnjoj Jugoslaviji. Tako i u sedištu Ujedinjenih nacija, prilikom susreta sa tadašnjim generalnim sekretarom ove svetske organizacije dr Butrosom Butrosom Galijem... Srpskom duhovnom poglavaru se veruje. Zato u to vreme ratnih godina, kada je srpski narod bio pod međunarodnim sankcijama, predsednik Evropske komisije Romano Prodi traži da se sastane baš sa patrijarhom Pavlom, da bi od njega lično čuo šta je to što je najneophodnije za pomoć najugroženijima... Patrijarh odlazi na sastanak sa njim u Beč i moli pomoć, ističe da je najveći problem što nema goriva, pa usled toga ni hrane, ako je ima, ne može da se dopremi do nemoćnih, upozorava da nema ni lekova... Ali da, ipak, nepravda najviše boli! I sam pomen patrijarha Pavla mnoga vrata je otvarao, i otvara, pogotovo u vremenu kada su, voljom moćnika, Srbi bili uveliko izopšteni iz sveta. U to se uverio i episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije, dok je, u proleće 2005. godine, predvodio jednu crkvenu delegaciju u Americi. Domaćini su im, kako svedoči, govorili: „Mi znamo da je vaš patrijarh svet i da je čestit, moralan čovek koji je u svakom istorijskom trenutku osuđivao zločine, ma sa koje strane da su dolazili.” A pre nego što će ova delegacija krenuti u Ameriku, patrijarh ih je ispratio rečima: „Idite tamo i nemojte govoriti da smo mi bolji od drugih, ali nemojte reći ni da smo najgori...” Zbog takvog ugleda patrijarha Pavla u svetu, i moći molitve kojoj je predat, povodom 15-godišnjice od njegovog ustoličenja u patrijaraški tron, vladika Lavrentije će reći: „Da nas on nije zaklanjao svojim molitvama pred živim Nebesima, kroz poslednjih teških 15 godina, Bog zna šta bi od nas bilo.” Veliku ulogu 44. srpskog patrijarha u zaštiti Srpske crkve i srpske države, ali i značaj koji on ima u pravoslavnom svetu uopšte, ističe i ruski patrijarh Aleksij II, koji patrijarhu Pavlu, ovog leta, u čestitki povodom 50-godišnjice njegove arhijerejske službe, piše: „Za vreme Vaše poluvekovne arhijerejske službe celom pravoslavnom svetu postali ste poznati kao revnosni arhipastir, učen bogoslov, koji je sve te osobine sjedinio ličnom pobožnošću.” Potom napominje: „Vaša dugogodišnja arhijerejska, a zatim i patrijaraška služba prohodila je u vreme kada je srpski narod bio u teškim uslovima. Oblasti koje su pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, a koje su nekada sačinjavale jednu državu, krenule su putem državne nezavisnosti. Ipak, zahvaljujući Vašoj prvosvetiteljskoj mudrosti, crkveno jedinstvo je sačuvano, kao jedinstvo duha u savezu mira (Ef. 4,3). I sada je Vaše služenje usmereno na to da se, po rečima apostola Pavla, ne dele nego da budu utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli (1. Kor. 1,10).” NJegova svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij II više puta, u različitim prilikama, napomenuo je da Srbi imaju sveca u svom patrijarhu. A jerusalimski patrijarh Teofilo, u razgovoru sa srpskim vernicima koje je primio za Vaskrs 2006. godine, ističe da je Bog u Srbiji postavio jednog svetog čoveka – patrijarha Pavla. S istim, velikim uvažavanjem odnose se i svi drugi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava. Prilikom učešća na brojnim značajnim godišnjicama i drugim velikim događajima iz života Pravoslavne crkve, patrijarhu Pavlu se daje prvenstvo i ukazuje najveće poštovanje. On se predstavlja kao duhovno svetilo pravoslavlja u ovom vremenu i u ovom svetu... Mnogi su vladiku Pavla kao takvog upoznali i znatno ranije, još dok je bio episkop raško-prizrenski. Tako, čuveni srpski slikar Milić od Mačve, posle posete, sa svojim ocem, episkopu Pavlu u Prizrenu, 1974. godine, zapisuje: „Ovaj vladika je pravi svetac i sva ponižavanja podnosi hrišćanski...” Veliki odjek reči patrijarha Pavla je i u državnim poslovima. Za dobro naroda, zauzimao se i kod domaćih i kod stranih političara. Često se ističe njegova presudna uloga u sklapanju sporazuma između političkih predstavnika SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) i Republike Srpske, u leto 1995. godine, pred odlazak na mirovne pregovore u Dejton, kojim je formalno završen rat u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Tim povodom, tadašnji predsednik Crne Gore mr Momir Bulatović piše: „Patrijarh Pavle, na to ne treba trošiti reči, nije čovek od političkog delovanja. Ali, u sudbinskim trenucima koji su nadolazili, nije bilo druge osobe koja bi mogla objediniti sve strane i napraviti presudan politički iskorak. NJegov poziv i molbu na slogu nije mogao niko da odbije, a da se ne suoči s mnogim neprijatnostima. Uz sve, ustupci koji su morali biti učinjeni u objedinjavanju tako različitih stavova, najlakše su mogli biti opravdani izlaskom u susret molbi NJegove svetosti, nego ustupkom 'drugoj' političkoj strani.” I u potonjem vremenu patrijarh Pavle je bio prinuđen da posreduje između političara sa suprotstavljenim političkim stavovima. A njegovo jedino merilo u tim prilikama bio je interes naroda. Ili, kako kaže vladika Lavrentije: „NJegovo opredeljenje je etika, a ne politika. Sve što govori i radi je isključivo na hrišćanskoj i pravoslavnoj duhovnosti.” Zato i jeste postao duhovni stožer ne samo Crkve, nego i države, koje su preko njega, posle poluvekovne ateizacije, u mnogo čemu zajedničke niti našle. MILORAD EKMEČIĆ Visok obelisk nerukotvoreni Jednom sam, u razgovoru sa predsednikom Konferencije nemačkih katoličkih biskupa, čuo da se žali da u svojoj crkvi nemaju „tako svetog čoveka kao što je vaš patrijarh”. Do danas se osećam posramljenim što smo, jednom – kada su i mene pozivali u grupu intelektualaca koje je Sveti sinod s vremena na vreme voleo da čuje – ostali sami, a ja se bojao da mu priđem bliže, i on se primakao meni. Patrijarh Pavle će u istoriji Srpske crkve ostati puškinski visok obelisk nerukotvoreni. Crkvu moraju poštovati svi, koji veruju i koji ne veruju, jer je starija od nas. Još sam svojim studentima u Sarajevu, pre sloma države 1991, govorio da se čovek može odreći samo tuđe crkve. Ona je starija od pradedova koliko god ih možemo nanizati u prošlosti. U jednom zasudnom vremenu patrijarh Pavle je obnovio Srpsku crkvu, svetošću i ćutanjem više nego bi celi institut matematičara mogao smisliti kako treba da se radi. Vratio joj je narod i zbio ga oko oltara, pa mu sada veruje više nego ijednom filozofu i političaru. Ne treba decu učiti da ga pamte. Znaće za njega i oni koji neće. A on sam će u duši poneti epitaf koji je pre mnogo vekova jedan Dalmatinac ostavio na mramoru – „Laudo Tibi Domine ljuod fui” (Hvala ti Gospode što sam postojao). Neki ne umiru i kad umiru. DRAGOLJUB ŽIVOJINOVIĆ Sveti čovek On je ličnost dostojna svog položaja i načina na koji obavlja svoje dužnosti. Veoma je blizak narodu, i sve što radi, radi za njega i u njegovo ime. NJegove reči i izjave o različitim pitanjima su iskazane jasno, razumljivo, ali i dostojanstveno. NJegovo razumevanje problema o kojima govori i piše u svojim porukama otkrivaju umnog i razumnog čoveka. On otvoreno govori o stradanjima naroda, s jedne strane, i istovremeno poziva na pomirenje, zajednički život, toleranciju. On je mnogo naučio kao vladika raško-prizrenski, on je otkrio zločine koji se čine nad narodom srpskim i Crkvom, i upozorio sve, počev od Svetog sinoda, ministara i javnosti. On je retka ličnost u istoriji srpskog naroda koji je u vremenu kroz koje je prolazio doživeo mnogo toga, mahom neprijatnog, mučnog i bolnog. Meni će ostati u svesti kao čovek koji je po mom poimanju najbliži svetom čoveku. MATIJA BEĆKOVIĆ Najubedljivija ličnost našeg vremena Patrijarh Pavle živi kao da će mu svaki dan biti sudnji, i govori kao da će mu svaka reč biti poslednja. U tmušama novije istorije srpski narod u patrijarhu Pavlu ima najpouzdaniji oslonac, primer i putokaz. Živeći na oba sveta i ponavljajući Budimo ljudi i Izdržimo do kraja – patrijarh Pavle je postao ne samo ponos monaha i Hristove crkve, nego i najubedljivija ličnost našeg vremena. RADOMIR NAUMOV Duhovni svetionik Uzdignut visoko iznad misije samo verskog poglavara, celim životom i delovanjem, patrijarh Pavle je naš duhovni svetionik, putokaz našeg spasenja i izbavljenja. U ovom vremenu velikih državnih i nacionalnih iskušenja, patrijarh nam donosi sve ono neophodno što nam nedostaje: ljubav, spokoj, nadu, poštenje, čovečnost. Da li smo spremni da ove darove primimo? RADOSLAV BRATIĆ Moje nije moje Dok sam pravio knjigu intervjua i beseda NJegove svetosti patrijarha Pavla „Molitve i molbe”, odlazio sam često u Patrijaršiju kod njega. Kad je knjiga izašla, izdavač je poslao pedeset primeraka da patrijarh razdeli u crkvi. On je skupio pare i kada sam došao, izbrojao je tačno koliko koštaju knjige. Ja sam mu rekao da su to autorski primerci i da se ne plaćaju. Patrijarh je odgovorio: „Nema ništa besplatno!” Jedva sam ga ubedio da ne treba da plaća svoje knjige!