Alajbeg ponovo među Srbima

U poslednje vreme širi se iz ovdašnjeg političkog direktorijuma unekoliko neočekivan haber. Najavljeno je još jedno prilično galantno čašćavanje širokih narodnih (svakako i glasačkih) masa tako što će im biti podeljeno 15 posto utrška od prodaje državnih preduzeća. Za besplatnu podelu kao strategiju privatizacije može se slobodno reći da je izgubila onu auru originalnosti, onu neodoljivu lakoću prihvatanja kakva je u postsocijalističkom svetu zavladala ranih devedesetih godina, kada su procesi vlasničke transformacije u stvari i započeti. Nakon što je okolni svet od ove strategije digao ruke i ocenio je kao manje-više prolazno iskliznuće koje valja zaboraviti, kod nas se ovaj pristup privatizaciji ponovo oživljava. I oni kojima pamćenje nije najjača strana setiće se kako je narod darivan društvenim stanovima, odnosno kako su oni prodavani u bescenje. Mnogi su za po nekoliko stotina maraka dobijali čitave, i to pristojne stanove. Taj populistički potez verovatno je najveći promašaj koji je u poslednjih pola veka načinjen na ovim prostorima: jedna jako prezadužena zemlja bacila je u vetar imovinu koja je predstavljala značajan deo raspoloživog društvenog bogatstva. Posledice tog promašaja pratiće nas ne godinama nego decenijama. To bezobzirno i nerasudno poklanjanje donelo je ondašnjem režimu lepe političke poene i možda pruža deo odgovora na pitanje zašto je taj režim, koji je celu zajednicu povukao u katastrofu, imao toliku, iz ove perspektive teško shvatljivu političku podršku. Ideja o besplatnoj podeli dela državnog kapitala, za koju još ne postoji pravni osnov, priziva u sećanje ta minula vremena i sigurno ne sluti dobru. Prvi zavodljivi, te tako i pogrešan, utisak jeste kao da je naš politički komesarijat (ili jedan njegov deo) na putu da nas, eto, velikodušno počasti. No, ovi politički delatnici mogu da nas časte jedino onim što nama ionako pripada. Poklanjajući tuđe, oni za sebe, i to u vidu uvećane glasačke podrške, prisvajaju koristi. Pri tom će ono što gubimo kao kolektiv biti daleko više od onoga što dobijamo kao pojedinci. Ne treba zaboraviti da naša zajednica ima svoje kolektivne potrebe, kolektivne obaveze i kolektivne rizike kojima je bremenita naša uočljivo hazardna budućnost. Baš kao i u periodu od pre 2000. godine, ovo olako zamišljeno razdavanje kolektivne imovine izmetnuće se u čin pogubnog pustošenja javnog sektora, osetnog slabljenja finansijske pozicije države i nepotrebnog potkopavanja izgleda da se uspešno suočimo sa budućim, nipošto bezazlenim izazovima i hazardima. U narodu je za ovakve operacije skovana fantastična izreka: klanje vola za kilu mesa. Vo je metafora za veliki društveni trošak, odnosno štetu koju bi ova operacija nanela; meso će već prisvojiti izvesni političari u vidu dodatnih glasova koje bi ovo darivanje moglo da donese. Motivacija za ovaj narodnjački iskorak dobro se vidi iz činjenice koju su otkrili u Ekonomist magazinu: vrednost državnog kapitala na koji se računa dovoljna je da pokrije tek četvrtinu od one hiljade evra koja je javnosti obećana. Jedna od najčešće citiranih po(r)uka u ekonomiji jeste da ne postoji besplatan ručak. Stvari koje se na prvi pogled doimaju kao besplatne – imaju svoj skriveni, zbog te nevidljivosti po pravilu i uvećan, ekonomski trošak. U ovom slučaju to bi bilo finansijsko slabljenje države zarad nekakvih pojedinačno ućarenih mrvica koje bi pritiskom na privrednu stabilnost izazvale dodatne štete. Mora se naglasiti da ni u domaćoj profesionalnoj javnosti nisu u punoj meri sagledani rizici koje na planu makroekonomske stabilnosti produkuje naglo prodavanje dela imovine i preusmeravanje njenog novčanog ekvivalenta u tekuću tražnju, skoro isključivo u ličnu potrošnju. Ovde valja podsetiti da ne bi izostali ozbiljni i dalekosežni makroekonomski hazardi čak i da se sva besplatno dobijena sredstva usmere na investicije. Kao što makroekonomisti dobro znaju, i investicije su sastavni deo tekuće tražnje, a budući da tako naglo uvećanoj tražnji odgovara manje-više nepromenjen kapacitet na strani ponude, krupan raskorak između ukupne tražnje i ponude prosto je neminovan. Ishod ove napetosti je ili ubrzavanje inflacije ili opasna neravnoteža u platnom bilansu. Ili neugodna kombinacija ova dva poremećaja sa već poznatim sinergetskim efektima. Među elementarna i uvek aktuelna načela u ekonomiji spada i uvid da ograničeni a ekonomski relevantni resursi, moraju, da imaju svoju cenu. Kad se kaže ekonomski relevantni, misli se na njihovu sposobnost da doprinesu zadovoljavanju nekih društvenih potreba – bilo direktno u potrošnji, bilo posredno, time što omogućavaju dodatnu proizvodnju pa preko nje opet (uvećanu) potrošnju. Logički je ustanovljeno da nultu cenu mogu da imaju, tj. da se koriste kao besplatni, samo oni resursi koje karakteriše neograničena ponuda. Ponuda nijednog resursa nije, naravno, neograničena u doslovnom smislu; atribut neograničen je prosto metafora za označavanje statusa resursa kojih ima dovoljno da podmire sve moguće i pri datoj tehnologiji zamislive potrebe, pa da još i preteknu u odnosu na tu konceptualnu granicu. Imovina i kapital ograničeni su u svakoj zemlji i svakoj privredi, a utoliko su oskudniji pa stoga i dragoceniji ukoliko je privreda manje razvijena. U našoj tradicionalno nerazvijenoj, a u poslednjih deceniju-dve i doslovno ispošćenoj privredi, kapital je ne samo ograničen i krajnje oskudan, nego se nameće kao kritično nedostajući resurs koji sputava naš ne samo privredni nego, šire od toga, svekoliki društveni razvitak. Ideja besplatne podele u suprotnosti je sa duboko usađenim instinktom, moglo bi se reći uslovnim refleksom, svakog školovanog ekonomiste; ona je u principijelnoj opreci sa osnovnim, univerzalno važećim ekonomskim načelima. Ne sudara se ona samo sa naučnom istinom nego i sa najobičnijim zdravim razumom. Treba se nadati da ta ideja neće proći, a svrha ovog teksta – i to više nego bilo šta drugo – jeste da se onemogući njena realizacija.