Deca se vraćaju kući

Kada okrenete određene telefone u Americi, dobijete, otprilike, ovakav odgovor: Mi smo AYUSA, mi dovodimo i šaljemo decu u svet da bismo se bolje upoznali i da bi bilo više mira! Reč je o američkoj organizaciji za kulturnu i obrazovnu razmenu učenika i studenata AYUSA – što zapravo znači akademska školska godina u Americi, nastaloj pre 35 godina, otprilike u vreme kada je u upotrebu ušao izraz public diplomacy, i kada je trebalo denfovati hladnoratovsku političku atmosferu. Svetska supersila je tada otvorila vrata domova svojih građana širom Amerike koji su ponudili mladima sa ostalih kontinenata da završe poslednju godinu srednje škole u SAD. Upućeni kažu da su sedmorica ministara bivše vlade britanskog premijera Tonija Blera bili upravo đaci ove organizacije, kao i aktuelni ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić, na primer. Ova organizacija funkcioniše na prostoru bivše Jugoslavije više od osamnaest godina i petnaestak hiljada mladih ljudi je prošlo kroz njen program. To znači da svoje delovanje prostire na petnaestak zemalja, pre svega onih sa prostora bivše SFRJ, a potom u zemljama susedima Srbije, kao i u Rusiji i drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. Nedavno je iz ovog programa izašla Albanija, jer je mnogo mladih Albanaca posle završenog programa ostajalo u Americi. Tako će južni crnogorski sused morati da sačeka neka bolja vremena u kojima njihovi đaci i studenti neće koristiti prvu priliku da beže iz svoje zemlje. Na čelu AYUSE u Beogradu nalazi se Milena-Nena Krstić, koja je, posle raspada SFRJ, izvršni direktor za centralnu i istočnu Evropu. Na pitanje kakvo je iskustvo sa decom iz Srbije u ovom programu, ovaj iskusni stručnjak sa velikim ugledom u ovoj organizaciji, za NIN kaže: “Pre sedam-osam godina veliki broj đaka iz zemalja jugoistočne Evrope je ostajao posle završnog razreda u Americi, uključiv i naše đake. Tada je najmanje ostajalo Mađara. Danas je situacija sasvim promenjena. Naša deca se u 99 odsto slučajeva vraćaju u Srbiju. Od njih oko 600 koji odu godišnje na nekoliko programa, ostane dvoje-troje, najviše. Ovaj program oni vide kao odličnu dopunu osnovnog znanja i obrazovanja koje su ovde stekli, a dobro naučen jezik pruža im mogućnost većeg izbora za budući posao.” Program za srednjoškolce košta roditelje, ukupno sa yeparcem, oko sedam hiljada dolara i on je prvi koji je AYUSA ponudila pa samim tim i najstariji, a tokom godina otvarane su nove mogućnosti za odlazak u Ameriku na rad, odnosno učenje. Posebno je značajno da učenici koji se vrate iz Amerike imaju rok u avgustu za upis na fakultet, jer se odlukom Ministarstva prosvete uvek odvoji postotak slobodnih mesta upravo za đake koji se vraćaju sa raznih programa ili iz privatnih razloga dolaze iz inostranstva. Gospođa Krstić u svom poslu je posebno posvećena pripremi naših đaka za odlazak u Ameriku, jer smatra da je od presudne važnosti to da budu upoznati sa svim što ih tamo očekuje. I kada je pitamo šta njeno dugogodišnje iskustvo govori, koje su prednosti, a šta su mane ovakvog programa, ona objašnjava: “Najpre je to znanje jezika, potom činjenica da se deca vrate mnogo sigurnija u sebe nego što su bila, mnogo su zreliji i svesni da su se dokazali u novoj sredini. Uspeh ljude obeleži i tako tim mladim ljudima daje dodatnu dozu samopouzdanja. Ono što posebno vidim kod tih mladića i devojaka je da su oslobođeni predrasuda i na svet gledaju drugim očima. Gde god krenu, oni se osećaju kao kod kuće. Više nema strahova i dilema kako će se snaći u nekom drugom svetu, jer imaju sposobnosti da prihvate takmičenje u nekom, da kažem uslovno, velikom svetu. Jer, američko društvo je u suštini kompetitivno društvo gde decu od obdaništa uče da treba da se takmiče, bore, da se dokažu. Naša deca nauče da budu okrenuti sebi, razvijaju svest o tome da su sami odgovorni za svoj uspeh, i neuspeh, naravno.” Neophodnost snalaženja u velikim školama gde biraju predmete koje će slušati, podrazumeva da naši đaci moraju da nauče od kolike je važnosti biti tačan, koristiti racionalno vreme, jer ako to ne nauče i ne poštuju, biće na izvestan način kažnjeni i to će se odraziti na njihov uspeh. Đaci na završnoj godini srednje škole raspoređuju se u svim državama SAD, ali ne idu u velike gradove. Drugim rečima, oni vide i upoznaju onu Ameriku koju uglavnom ne gledaju na filmu i koja nije američki san. Naša sagovornica objašnjava zbog čega je to tako: “To je pre svega iz razloga sigurnosti a i zbog toga što u velikim gradovima niko nikoga ne vidi pa bi bili užasno usamljeni. S druge strane, u velikom gradu ti njihovi američki roditelji bi potrošili pola dana da ih servisiraju ako treba. Baš zbog činjenice da sva deca očekuju da vide i žive taj američki san, a dočeka ih jedan sasvim drugačiji život, mi sa njima prolazimo ozbiljnu pripremu i ona je u suštini naš najveći zadatak. Da ih dobro edukujemo, da ih upozorimo na kulturne razlike, da im kažemo šta su karakteristike i vrednosti američke kulture. U suštini, deca shvataju, kad se te dve tabele života ovde i tamo porede, mi i nismo toliko različiti. Hoću reći, kao ljudi nismo toliko različiti.” Jedna zanimljiva priča veoma ilustrativno govori kako su deca ponekad mnogo spremnija od roditelja da prihvate taj život koji im se ponudi u Americi. Naime, devojka iz dobre zagrebačke porodice bila je smeštena u farmersku kuću i njeni roditelji su mislili da će devojka iz centra Zagreba biti očajna. Kada ju je mama zvala telefonom da vidi da li joj dete pati na farmi, kći joj je kazala da nema mnogo vremena za priču pošto se na farmi radi, a upravo mora da pomaže jer se krava teli. Majka je bila zgranuta, ali i srećna što je shvatila da je njena jedinica prihvatila jedan drugi život kao realnost u kojoj se brzo i dobro snašla. Ipak, Nevena Krstić ukazuje na probleme koji su realni i koje deca moraju da prevazilaze: “Reč je najpre o ograničenjima koja sadrži ovaj program, na primer o izlascima. Nema diskoteka, nema kasnih izlazaka u kafiće. Ide se samo na školske programe ili kućne proslave rođendana i život se sastoji od škole, kuće, domaćih zadataka i sporta. Deca to doživljavaju kao veliko oduzimanje slobode, jer u Srbiji, u Beogradu naročito, oni su veoma komotni i samostalni. Šta ih spasava od drastično nove situacije? Shvataju neminovnost da se maksimalno uključe u vanškolske aktivnosti. Time se spasavaju i od nostalgije koja se prirodno javlja u svakom uzrastu, a ima dece koja jednostavno nisu sposobna da se na godinu dana odvoje od svoje kuće, od roditelja i prijatelja. Ali, i tu postoje razrađeni programi koji služe da bi im se u tome maksimalno pomoglo.” Mnoga deca po povratku pričaju kako su se teško izborila sa običajem da sa svojom novom porodicom moraju da idu u crkvu jer je to obavezni deo života u manjim sredinama. Ponekad bi se žalili i na poneku verski zatucanu porodicu. Iskustvo naše dece posle jednogodišnjeg boravka u Americi govori da postoji jedna predrasuda kad je reč o obrazovanju, a to je da je naš sistem školovanja fantastičan, a američki nikakav. To nije tačno jer iskustvo govori da naša škola više nije onakva kakva je nekada bila, a mi jednostavno ne poznajemo prednosti i mane američkog sistema školovanja. On je poslednjih godina modifikovan tako da bude pristupačan svima. Ako si prosečan đak, možeš da ga savladaš bez problema. Ako si ambiciozan, nude ti se velike mogućnosti i svi će da ti pomognu, da rade zajedno sa tobom da te pospeše u tvojoj ambiciji. Naša deca koja odlaze u Ameriku to vrlo brzo shvate i koriste sve prednosti tog sistema. Nena Krstić nas upoznaje i sa drugim programima organizacije AYUSA koji su poslednjih godina veoma privlačni za naše mlade ljude. Jedan od njih košta 485 dolara za šta se dobije avionska karta, četiri dana seminara u NJujorku, stan i hrana, plus yeparac: “Devojke koje studiraju ili rade, mogu da provedu godinu dana u Americi, sa mogućnošću da produže još godinu dana, kao bebisiterke u američkim porodicama. Taj program je veoma dobro strukturiran i svake godine je pod nadzorom američke vlade, kao svi drugi programi koje imamo. Moraju da se poštuju vrlo stroga pravila koja se odnose na broj sati. Devojke rade 45 sati nedeljno, porodica od njih može samo da očekuje negu dece i nikakave druge bedinerske poslove po kući, porodica mora da plati 500 dolara kurs jezika za devojke koje dolaze na program, da im plati godišnji odmor od dve nedelje i da se pridržava svih tačaka iz ugovora. Devojke koje dolaze iz raznih krajeva sveta, naše takođe, imaju tretman guvernanti, jer one donose jednu drugačiju kulturu, one su sve obrazovane, manje-više su studentkinje.” Od svih programa, poslednjih godina najpopularniji je njork and travel koji podrazumeva četvoromesečni rad tokom raspusta za studente u nekoj od američkih kompanija, u servisnim delatnostima i slično. Veliki broj naših studenata ide zaredom nekoliko puta, rade ne samo jedan, već više programa i uspevaju da zarade veoma pristojnu sumu novca. Vrlo zanimljiv podatak nam otkriva naša sagovornica: “Aljaska je među tim našim studentima postala veoma popularna jer je tamo vrlo visok standard i velika mogućnost zarade. Tamo nema vrućine ni vlage tokom ta četiri letnja meseca kao u Atlanti. Ti mladi ljudi su dobro plaćeni, a praktično nemaju gde da potroše novac. Još kada rade dva-tri posla dnevno, što je uobičajeno, oni zaista veoma dobro zarade. Često se događa da čim završe svoj program, otputuju na Havaje, odu na Floridu, kupe neke potrebne tehničke stvari pa se tek posle vrate u Srbiju. Sa zaradom, naravno.” “Jedini probleme koji naši mladi ljudi imaju tamo, čak i kad su najbolji i najvredniji, jeste pušenje. Zbog pušenja mogu odmah da ostanu bez posla i da se vrate u Srbiju. Našoj deci to postaje jasno tek kada odu i vide da je to postao smrtni greh. Zato ih ovde na to uporno upozoravamo.”