Hvala Moskvo, i pomalo Beograde!

Dabogda ti se ništa /ne/ dogodilo! Ova vasojevićka kletva dugo se protezala na skoro deset generacija, koje osim ratova i blokada ništa nisu videle iz kaveza zvanog SR Jugoslavija. Pa i u potonjoj Srbiji malo je ko mario za njihovo usavršavanje i osvajanje međunarodne scene. Dok smo mi imali redovne susrete sa reprezentacijama SSSR-a, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Bavarske, mečeve gradova: Beograd-Prag, Moskva, Sofija, oni su u sveopštoj bedi imali vikend-turnire od Obrenovca do Svrljiga. A štampa, tapšala ih velikim naslovima, trijumf ovoga ili onoga – komedija bez smeha. Malo se prikupe pred olimpijadu i opet kuknjava, nesreća, pehovi i tome slično. Još nikome ne pada na pamet da se reprezentacija uzgaja kao cveće i da postoje rigorozna pravila o koja ne smeju da se ogluše ni rukovodstvo ni igrači. Ali to je tema za buduću besedu. Pa ipak se kreće... Ova godina se može nazvati prelomnom jer je blagodareći inventivnom tandemu Marković-Baralić, šah prvi put uveden u škole. Opet zahvaljujući ideji vaterpoliste Perišića i podršci Olimpijskog komiteta, Vlada Srbije odlučuje da se makar u poznim godinama preživelim nosiocima olimpijskih medalja dostojno oduži. Ima tu i “padobranaca” koji ne spadaju u naše društvo, ali to ćemo prepustiti ozbiljnoj reviziji koja će da pročisti polufalsifikate. Ja napokon dobih priznanje grada Beograda za životno delo, u osmoj deceniji, kao da je do 60. nisam zaslužila. Bora Ivkov je posle osvajanja veteranskog prvenstva Evrope prvi put izdao knjigu – “60 godina u šahu”. Sve je to verovatno bio povod velemajstoru Smaginu da predloži proslavu 50 godina od prvog meča SSSR-Jugoslavija. Trebalo je da se taj susret odigra prošle godine, ali zbog nesporazuma sa Ruskom šahovskom federacijom, jubilej je proslavljen sa malim zakašnjenjem. Mali je to propust u odnosu na anegdotu Radio Jerevana 1968. godine: Slušalac pita Radio Jerevan: “Da li je tačno da je bratska Čehoslovačka pozvala u pomoć našu armiju?” Radio Jerevan odgovara: “U principu da. Samo su oni tu pomoć zatražili 1938. ali vi znate kakva je naša administracija...” A i za naše prilike može se citirati Jovan Cvijić: “Bože, čuvaj me hrvatske kulture, bugarskog bratstva i srpske administracije.” Valjalo je napraviti dve ekipe od preživelih veterana. Parma je odmah otkazao, jer Slovenci valjda odmah dobijaju alergiju na sam pomen Jugoslavije. Ivanović je dugo oklevao i otkazao u poslednji čas jer bi se tim činom možda uvredila i crnogorska samostalnost. Jedino je Mario Bertok prenebregao euforiju nacionalnih država, ali ga je nemilosrdni “Aeroflot” zaustavio na aerodromu u Beogradu, iako Hrvatima nije potrebna viza za Rusiju. Matulović nije hteo da leti avionom, Đurašević se razboleo, a Ćirić još nije ozdravio. Tako smo prepolovljeni poleteli u susret Moskvi, no ni tamo nije bilo SSSR-a, već čista Rusija, budući da je u Gruziji vanredno stanje, a ostale nisu mnogo ni tražili. Iz stare garde za tablu su seli: Gligorić-Korčnoj, Ivkov-Vasjukov, Matanović-Tajmanov, Velimirović-Balašov, Karaklajić-Zajcev, Lazarević-Fatalibekova, Kovanović Blagojević-Zajceva. Ostale table popunili su aktivni amateri: bivši prvak Kosova Svetozar Vlahović, bivši prvak bivše policije Andrija Savić i biznismen Spasojević. U tako šaroliko društvo i domaćini su uključili “pomoćno osoblje” pa nije čudo da nas predsednik Ruske šahovske federacije nije udostojio svojim prisustvom ni na otvaranju ni na zatvaranju meča. Pa ipak, vratimo se vasojevićkoj kletvi. Jeste da je na neki način sve bilo haotično, ali dobro je da se nešto dogodilo, i da se blagovremeno vidi putokaz kako to treba da izgleda. Bezuslovno, moraju da se uključe šahovski savezi Srbije i Rusije jer ovo je bila kompeticija između grada Beograda i delova Rusije. Ta neslaganja između Grada i Republike osećala su se i tamo. Igralo se od 11 časova pre podne, po našem u 9 u Centralnom domu Šahovskog saveza Rusije, a svi protesti naših igrača zaustavljeni su energičnim odbijanjem da se program ne može menjati. Na kraju se videlo da nije bilo ozbiljnog razloga za takav uranak, osim da se partije završe kad i radno vreme šahovske administracije Rusije. Za ostali deo organizatori iz Moskve su se pobrinuli da sve prođe u duhu prijateljstva i topline najbližih rođaka. Čak je i naša ambasada, prvi put od kad pamtim, priredila ručak za obe ekipe. Svi smo prisustvovali svečanom otvaranju Drugog memorijala Mihaila Talja, a to je bila predstava o kojoj naši savremeni organizatori mogu samo da maštaju. Napokon je prispeo i glavni organizator šahovskog života iz Sočija, sa predlogom da se sledeći meč održi u budućem olimpijskom gradu. Tu sad treba stati i osmisliti prvi revanš na našem terenu. Beograd i Srbija morali bi da nađu zajednički jezik i sredstva za planiranje međunarodnog programa. Na završnoj večeri Korčnoj je izjavio da više neće učestvovati na ovakvim događajima, jer ne vidi smisao u banalnom ponavljanju. Pa naravno da bi to bilo dosadno za obrazovanu publiku, tim pre što prestareli seniori ne mogu da kreiraju nešto novo. Ali kao zaštitni znak starog vremena i stare slave, četvorica, recimo, mogli bi da povuku i šest mlađih igrača, koji bi vremenom preuzeli svih 10 mesta. To bi bila sjajna škola za naše, pa i njihove, učili bi jedni od drugih i upoznavali se, kao mi nekada. To bi bio značajan podsticaj za razvoj najmlađih, koji bi praktično prvi put videli šta je to ozbiljan rad i odgovornost prema reprezentaciji i potpora države. Eto zbog čega neizbežno treba nastaviti ove susrete, do poslednjeg živog seniora, kao maskote, a kad naši ojačaju, neće im biti potrebna vizit-karta za visoko društvo. Iza dve nepostojeće velesile SSSR-Jugoslavija ostale su partije za dohranu kompjutera, i dve nove-stare države Rusija i Srbija. Rusija se otrgla iz šahovske krize tek kad je dobila moćnog predsednika Aleksandra Žukova. Srbija još nema ni granice zemlje, a za moga vakta ovo će biti sedma... No, osim partija, mlađima treba dočarati i kako se komuniciralo na starinski način. Pa evo i nekoliko ilustracija. Igra se meč na Kolarcu 1961. Mario Bertok šeta po sceni i šapće nam: “Šta mi mere? Ne mere mi niš'.” A Geler grize onaj kazbek. Obe ruke na kolenima (a to znači opasnost). I posle 20 minuta puče žrtva jedinog lovca na g6 – raspade se pozicija Marija kao kuća od karata. U Lavovu 1962. Mario igra belima protiv Bronštajna i skromne Filidorove odbrane – izgubi u 24. potezu. U vozu pitam ga: “Mario, kako si mogao tako brzo da izgubiš u takvom penzionerskom otvaranju?” “Izgubio sam još pre otvaranja. Čim je David došao za sto, ja sam osetio da me nešto guši. Nemam vazduha. Kao da mi sve vreme drži ruke oko vrata.” U Kijevu 1959. igrali smo u Nacionalnom pozorištu. Gligorić pobedi Smislova, a ja trostruku prvakinju SSSR-a Vojpertovu. Na balkonu su demonstrirali te dve partije. Iako je bio mesec jul, sala prepuna, i ogroman trg ispred pozorišta. Tad je krenulo skandiranje: “Gligorič, Lazarevič!!!” iz grla nekoliko hiljada ljudi. Morali smo da izađemo na balkon da bi nas oni videli. To se kod nas nigde ne bi moglo dogoditi. Jedino kad su Keres i Matanović sa četiri dame jurili kraljeve, a Matanovićeve su bile brže, slična eksplozija bila je ispred Kolarca, naravno za našeg igrača. Gligorić je negde dobio izgubljenu poziciju protiv Polugajevskog. Ovaj se tek oženio, prekinuo medeni mesec, i doleteo u Lavov, samo da se revanšira, pa ponovo produžio na medeni mesec. U tom Lavovu sam prvi put videla Beogradsku ulicu, ne znam da li još postoji. Tu su se proslavile šuplje jugo-analize. Bata Minić je prekinuo partiju sa Tajmanovom sa dva rubna pešaka u topovskoj završnici. Naši mudraci pojma nisu imali da postoje slike teoretskog remija, i tako smo poklonili pola poena. U Rijeci smo mi žene igrale 6:6 i tako smanjile sveukupni poraz na 42 procenta. A cinični Vladimir Vuković umesto pohvale: “Pa, poznato je da su guske spasile Rim.” Nisam ni ja bila mekša: “A jeste li vi to lično utvrdili da su sve guske bile ženskog pola?” Elem, posle Rijeke došao je Lenjingrad. Korčnoj, Spaski, Geler, dočekali su nas na železničkoj stanici (naši grosovi nisu patili od takve pažnje). Ja sam se izbezobrazila, pošto sam u Rijeci pobedila prvakinju sveta sa 2:0, u Lenjingradu nekorektno žrtvujem figuru za dva pešaka. Nona se odbranila, i čeka me jadna završnica. Tog dana Bela Korčnoj pozvala me na večeru. Kažem Viktoru: “Ne mogu da idem zbog prekida.” A Viktor: “Pogledaćemo.” I dok su nam prinosili predjelo, Korčnoj se zadubio u džepni šah. Pokaza neki osmi potez gde kraljem idem u apcug. Kaže: “To je verovatno izgubljeno, ali oni to neće naći.” Vratim se u “laboratoriju” gde su naši analizirali. “Možeš da predaš – totalno si izgubljena. Nema smisla preko posrednika predavati prvakinji sveta, trebalo bi lično da joj čestitaš.” “Probudite vi mene sutra u 9.” U nastavku sve je išlo munjevito do osmog – Korčnojevog poteza. Zacrvene se Nona, razmišlja 20 minuta, ali rešenje nije našla. Partija se završi remijem. Trči naš kapiten da me izljubi: “Pa ti si genije!” A ja ćutim, da pravi genije ne bi imao velike neprijatnosti. S Korčnojem moram da ispričam i scenu iz Vajk an Zea. Izgubi on od filozofa, intermajstora Reja, i dolazi mračan na večeru. “Sve sam mu rekao.” “Šta si mu rekao?” – pita Petrosjan. Rekao sam mu: “Vi ste dobili partiju, ali ne protiv Korčnoja, jer ja u ovoj partiji nisam povukao nijedan velemajstorski potez.” Čekam čitav sat da u tom istom Lenjingradu dođemo do kafe, a za ručak najmanje dva. Iznervirana kažem Spaskom: “Slušajte, kod vas sve tako sporo rade, da kad bih ja tu živela, ja bih za tri meseca s uma sišla.” “Ne, vi biste polako i s uma silazili.” Na prvom meču 1956. još smo mi bili polusirotinja, a njihove šahiste su pored publike najviše oduševljavali parkići gotovo na svakom ćošku. O Kalemegdanu da i ne govorimo. Samo Paul Keres ćuti. Ne znam njegovu prirodu ni probleme, i pitam: “Maestro, kako ste vi izjavili ljubav vašoj ženi, kada stalno ćutite?” Po običaju, Keres pocrvene, svi se smeju, a Estonac me zbuni: “Pa to se, Milunka, ne izjavljuje. To se podrazumeva”... Petrosjan se u mlađim godinama dosta ograđivao od druženja sa “revizionistima”. Jedne godine spremio je brdo novca da mu kupim neke lekove. “Ne treba, Tigrane, novac za to. Moj lekar će mi dati recept. Kod nas su lekovi besplatni.” Petrosjan zgranuto: “Vi ste mnogo smešna zemlja. Besplatni lekovi? Pa to se kod nas plaća, Milunka.” “Pa mi smo, Tigrane, već u komunizmu, a vi ste tek u socijalizmu.” Godine 1969. stiže ekipa Sovjetskog Saveza, a meč će se igrati u Skoplju. Sačekujemo ih na aerodromu. Mene Štajn ne prepoznaje. Kaže: “Milunka, po ukrajinskom verovanju, to znači da ćete se vi za tri godine obogatiti.” Međutim, slagala ga ukrajinska bajka. Nisam se obogatila. Onda ja Gufeljda ne prepoznajem, jer to je u Kijevu bio neki vitak mladić. Sada je preda mnom bio neki ugojeni čovek, proćelav. On mi prilazi i kaže: “Milunka, upoznali smo se pre 40 kilograma.” “Nekad smo voleli mnogo, ali su, bogme, voleli i nas.” Još jednom, hvala Moskvi i pomalo Beogradu, što nas nisu baš sasvim zaboravili.