Demokratija istorije

Sama etimologija reči ne ostavlja sumnju da je demokratija vlast naroda. Radi se zapravo o složenici viših društvenih slojeva da označe “naročitu vlast” (“kratos”) onih koji je nemaju (“demos”). To je eminentno levičarska ideja kada joj vreme nije bilo. Jer se pojam demokratije javio u staroj Grčkoj, u robovlasničkom sistemu. Tako da se može pretpostaviti da je demokratija, koja je vlast naroda, bila privilegija slobodnih građana, kasnije raznih patricija, nekom vrstom plemića pre pojave plemstva. Otuda u novije vreme sumnja u autentičnost ovog stava; naime, u grčkom političkom jeziku rimske ere uočava se relativno retka, ali zanimljiva upotreba reči “demokratia” i izvedenice “demokrator”, koje, ako se pravilno shvati kontekst, jasno označavaju “vlast nad narodom” (L. Kanfora). Onda se tokom srednjeg veka na demokratiju zaboravilo. Nešto od nje krilo se jedino u Šervudskoj šumi. Demokratija se na proscenijum društvenih zbivanja vraća tek u osamnaestom veku, u vreme revolucija, stvaranja građanske klase i nacionalnih država. Levica je bila prirodni saputnik tog procesa, prihvatajući pojam demokratije kao univerzalni lek protiv svih društvenih boljki. Tamo gde su, kasnije, potomci francuskih sankilota, levičari zvani boljševici ili fašisti, došli na vlast, demokratija se najbolje potvrđivala suspenzijom demokratije, to jest tezom da je demokratija već ostvarena u prošlosti, ali da će se, zbog složene međunarodne situacije, uživati tek u budućnosti, znači nikad. Kao i obrnuto: demokratija je vremenom počistila levičarske ekstremiste sa istorijske pozornice. Ovo znači da demokratija, koja je vlast naroda, nije savršena već po svojoj definiciji. Povod mnogim revolucijama, demokratija je produkt obrnutog procesa, kontinuiteta evolucije. Wu stalno valja popravljati, uz uverenje da je savršenstvo nedostižno. Otuda ni u demokratiji ne teku samo med i mleko. I u demokratskim sistemima se štrajkuje, policija razbija sindikalističke skupove, žene su često bez prava glasa, a maloletna deca, umesto da idu u školu, rmbače po 16 sati u fabričkim skalamerijama za bedne nadnice. Naš veliki pisac Borislav Pekić, koji je veći deo života (to jest, kada nije boravio u zatvoru) proveo pod okriljem britanskog parlamentarizma, a pačao se i u ovdašnju politiku, pa umro, imao je običaj da kaže kako demokratski sistem svakako nije savršen, ali da ništa bolje od njega još nije izmišljeno. Međutim, izgleda da jeste kada je tu levičarsku ideju prisvojila liberalna desnica. Reč je o prosvećenoj demokratiji nekih zapadnjačkih zemalja, to jest o iluziji da je demokratija, tako prosvećeno uređena, idealna osnova funkcionalnog života, a da je sve izvan toga ekstremistički sindrom koji valja istrebiti ognjem i mačem. Iz takve pozicije rodila se teza da se u današnjem svetu, koji uvažava samo jednu demokratiju, onu prosvećenu, originalna ideja demokratije izrodila u novu tiraniju. Ali je – ako tako smem da kažem – demokratija živo biće koje se kloni svake pomisli na smirenje egzistencije. Tako ona, takvom mehanikom stvari, tom svojom biološkom esencijom, sledi aksiom da je jedino kretanje večno, da je samo promena stalna, pa često zna da i najbolje namere iskoristi kao materijal kojim će popločati put u pakao. Prosvećene demokrate nisu uvek spremne da prihvate ovu zakonitost istorije. Jer je, manje hegelijanski, više fukujamski, istorija za njih završena onog časa kada je tržišni neoliberalizam nadvladao komunističku utopiju koja je proizvodila užasnu stvarnost. Kada im, pak, mast ode u propast, oni kažu da, eto, demokratski sistem nije savršen, da se i u njemu greške događaju, ali da će one biti ispravljene u najskorijoj budućnosti. Ova vrsta perpetuum mobile je sine ljua non evoluističkoj prirodi demokratije. To je tako i drugačije ne može biti. E, sada, Srbija je, uz mnoge druge zemlje u okruženju, zašla u proces tranzicije, koji je neka vrsta pleonazma za njihov nužni prelaz iz totalitarizma u demokratiju, što je mukotrpan proces koji nadgleda birokratska klasa nove Evrope. Nemam ništa protiv toga. S tim da se, uglavnom pod uticajem birokratske nove klase, pojam demokratije u nas, kao i drugde, ne shvata u svom prirodnom obliku, kao mukotrpan proces evolucije, kao hod po trnju, već se, sistemom zdravo-za-gotovo, uzima u obliku one prosvećene demokratije, koja je, najzad očišćena od levičarskih natruha, postala baza neoliberalnog kapitalizma kao konačne tiranije vremena posle istorije. Kao što ranije rekoh, pretvaranje utopije u zakon mehanike uzrokuje povremene fedinge na trasi, a tvorci novog svetskog poretka su dovoljno pošteni da priznaju kako je to neminovna logika stvari u još nedovršenom evolucionom poslu stvaranja demokratskog apsolutizma. Zašto se u nas tako nešto teško shvata? Pogrešno. Shvata se više nego dobro. Majstori neizbežne tranzicije, svesni nesavršenosti koncepta vladavine naroda, lako se upuštaju u razne sumnjive radnje i nepoćudne postupke, unapred svesni da će, kada ih uhvate sa prstima u tegli pekmeza, reći kako je to neminovnost u metastabilnosti demokratskog principa. Uzrok i posledica menjaju mesta. Prosto: demokratija u nas nije cilj, ona je alibi večnog održanja na vlasti. A to je takođe tiranija. Prosto: mi živimo u zemlji “dem