Bljuzgavica

Ako mi išta dođe glave, to će biti beogradska bljuzgavica! A što moram, i po bljuzgi, u klompama? Kako, što!? Klompe za mene nisu samo obuća, klompe su moja suština, one su mi ostale draga uspomena od panonskih Skita. Najzad, u cipelama bio bih samo utvara, jadni dvonožac, prikovan za tlo kao i svaki zemaljski stvor. A tako to počne; prvo, pristaneš na cipele, onda na kamašne i kaljače, zatim, pristaneš na kišobran i šešir, pre toga na sako i kravatu, i, očas postaneš građanin, gospodin, a, u stvari – NIKO! Egzistencijalna nula! Uprkos grdnim nulama na švajcarskim računima. I, zaista, zaista vam kažem, Srbi moji; isto je biti oblak u pantalonama i oblak u klompama. Svi smo mi pošli, kojekude, odavde, sa Dunava. Pošli smo po nekoj bljuzgavici, po nekoj stranputici... Okovan bljuzgavicom, evo me, spremam se da prespavam zimu. Herodot je pisao o plemenu Neura ispod Karpata koji su spavali po šest meseci, „pretvarajući se jednom godišnje u vukove”. I, da li vam je jasno, Srbi moji, da ste vi taj vučji čopor koji su progonili i ondašnji i današnji Rimljani. I, nisu nam doakali, i, daće naši stari arijevski bogovi, zube će na nama, pored Dunava, polomiti, a kosti će, na Kosovu, ostaviti! Ah, kako će im se krv u žilama lediti kada čuju vučja zavijanja na mesečini, naša vučja dozivanja na poledici na kojoj smo vični ratovati... Nego, naš vojskovođa Ponoš, naš ponos i dika, umesto put Kosova, eno ga gde jezdi put Senjaka. A, evo, stižu i dobre vesti! Amerikanci prestali da rastu, stagniraju i, iz godine u godinu, sve su niži i niži. A Srbi!? Srbi, brale, đikljaju, najviši su u Evropi! Nije zajebancija, to tvrdi Svetska zdravstvena organizacija! Elem, u proseku, Srbin ti je visok 187 santimetara, pa onda dođe Holanđanin sa 180 santimetara, a zatim sva ostala evropska sitna boranija, mislim, ovi malečki narodi koji o nama, kao, nešto odlučuju. Zato nas i mrze, ti patuljci iz Brisela, zato hoće i da nam uzmu Kosovo. Pogledaj, recimo, onog patuljka Solanu i njegovu bratiju, i sve će ti biti jasno, moj bajo! Ah, patuljci, zli evropski patuljci! Šta li će biti sa vama kada srpskom Guliveru dozlogrdite, kada u njemu probudite vidovdanske sile, kada na vas krenu i srpske vile?! Dremuckam u beržeri, seirim nad jadima evropskih patuljaka, kad, tiruli, tiruli. Moma! Ali, ne Kapor, nego doktor Moma. I što zove? „Poslaću ti imejlom nešto o Aleksandru Makedonskom!” Đipim iz beržere, pa cupkam pored laptopa, a na zavejanom terenu FK “Obilić” čopor pasa lutalica ganja jato crnih gavrana, a oni nose crne vesti sa Kosova, iz Brisela, iz Belgije koja se raspada na Flamance i Valonce. Stiglo i njih i tek će da ih stiže... Olja mi pali kompjutersku mašinu, jer tu operaciju još nisam savladao. Kad, tamo, već stigla Momina pošta. “Koliko je bio visok Aleksandar Veliki?” Tu Jung poskoči sa indijskog tabureta, uspravi se švajcarska ljudeskara od sto i devedeset santimetara pa će da se goropadi, da srbuje: “Opa, bato, evropski kepeci, brže-bolje, uzvraćaju udarac! Sada kada im je i Svetska zdravstvena organizacija naučno dokazala da su Srbi najviši u Evropi, opet će, mučenici, da dokazuju kako je Aleksandar Veliki bio mali rastom. Ali, zašto onda vajaju Aleksandra „mišićavog sa dobrom dužinom nogu, i, donekle, zdepastog”? Jung mi lovi pitanje u letu iako nije na Internetu. “Makedonci su bili viši od Grka, iz prostog razloga, što su bili brđani, govedari sa bogatim pašnjacima, te se i bolje hranili. Jer, od maslina i ribe se ne raste, već od mesišta i čistog planinskog vazduha. Sa planina je sišao makedonski falangista, moj Srbine, i stigao je, čak, do Indije.” Eee, ali kepeci ne miruju! Mašu nam ispred nosa sa ratničkim oklopom nađenim u grobnici, u Vergini u današnjoj Grčkoj. Kao, šatro, oklop bi mogao da bude Aleksandrov ili Filipov. A taj oklop „odgovara osobi od 5,2 stope”, što će reći, da vlasnik oklopa ne bi mogao da bude viši od 167 santimetara! Ovde se Jung grohotom nasmeje: A taj oklop iz Vergine pripadao je Arhideusovoj ženi koja je bila vaspitavana da bude – ratnik!” Gledam sa prozora bljuzgavicu u Gročanskoj, ali pomno slušam Junga. Da li me i on prži? Švajcarac tera svoje: “Razmisli malo! Aleksandar je bio izuzetan ratnik, borac bez mane i straha! I to ne samo na konju, već i kao pešak na suvom, ali i na bljuzgavici. Koliko puta se popeo na zidine tvrđava koje je osvajao i sam prihvatao boj sa desetinom neprijateljskih ratnika. Da je bio nizak, to bi mu bio veliki nedostatak u borbi prsa u prsa. Pre svega, zbog POLUGE MAČA I ŠTITA! Toliko o tome...” Ovde je Jung napravio dramsku pauzu, i hteo još nešto da kaže, kad, tiruli, tiruli! „Vlasta milicajac iz Belu Palanku.” Ali, ne zove „iz Palanku nego iz Ujevac”, sa severnih padina Svrljiških planina gde čuva ovce pošto je, odskora, u penziji. I što zove? Traži mi Martina Hajdegera!!? Oj, Srbijo, šta mi to radiš u ova bljuzgava vremena!? Eeej, Vlasta traži Hajdegera! A ovako počinje: „Eve, dotera ovce iz pašu, pa mi dosadno. El, sa ljuđi nemaš više kvo da vreviš, a ni sa ovce, ni one ič ne razbiraju, pa bi te molio da mi pošalješ žBiće i vremež od Martina Hajdegera, el posle njeg nemaš pametnijeg čoveka, i, nemoj se ljutiš, za ovo poslednje!” Tu, sportski, pređem preko uvrede da je Hajdeger pametniji od mene i rešim da Vlasti poklonim moje, studentsko, ižvrljano „Biće i vreme”. Jer, ko danas da štampa Hajdegera u ova globalistička vremena? Ah, Hajdeger! Koliko je apsolvenata popadalo zbog njega na „bljuzgavici” kod Životića u Kapetan Mišinom zdanju! Veliko je to apsolventsko groblje, pravi genocid, Srbi moji! A i mi što smo Hajdegera preživeli, nismo se mnogo ovajdili. Dugo, dugo smo kunjali, ni živi ni mrtvi, sa ništavilom u pleksusu, sa dahom smrti na čelu... Uveče, ipak, izađemo na bljuzgavicu, da prošetamo po Gročanskoj, po kraju, da plaknemo malo pluća povetarcem sa Avale. Gacam po bljuzgi u klompama i psujem onog Alimpića što je rušio kioske Vuka Bojovića umesto da čisti ulice južnog Vračara. Psuje i Olja, onako, banaćanski, a onda će kazžti:“Kupićemo, konačno, steper da ne zavisimo od ove bljuzgave vlasti!” Te noći moja Crna iz Vrčina u san mi je dolazila i ovako mi je govorila: “Dobro je što kupujete steper. Ali, pazi da ti steper ne postane reper u životu! Jer, bljuzgavica i poledica, to ide uz pravog Skita. I, šta ćeš ako, već, sutra kosovske trube zatrube? Da li ćeš odustati zbog bljuzgavice?”