Čekajući 2008.

Susretom u Badenu završilo se 120 dana pregovora koje je vodila trojka, ali do sporazuma nije došlo. Dve godine su se timovi Prištine i Beograda sastajali pod pokroviteljstvom različitih izaslanika da bi konačni rezultat bio da se nisu primakli ni za milimetar. Posle završnog susreta u “Dvorcu Vajkersdorf” posrednički tim sve glasnije je ponavljao da su se strane saglasile da se suzdrže od nasilja, upozoravajući da je najvažnije očuvanje mira, ali je izgledalo da ta saglasnost nikome ne zvuči previše uverljivo. “Mir na Balkanu ozbiljno je doveden u pitanje”, izjavio je američki predstavnik u trojci Frenk Vizner, koji se takođe nije pomerio sa svoje početne pozicije ponovivši ono što je govorio od kako je preuzeo ulogu posrednika – “status ljuo na Kosovu je neodrživ i nadam se da će to pitanje biti uskoro rešeno”. Prištinski politički vrh, još u fazi konstituisanja vlade posle nedavnih izbora, tvrdi da je jedini preostali deo posla pronaći pogodan datum kada bi trebalo da se proglasi nova nezavisna država. Biračima je obećano da neće dugo čekati i da će državu dobiti ili 10. decembra pošto trojka izađe sa svojim izveštajem ili za katolički Božić 25. decembra ili “do kraja godine”. Ali kako taj rizični plan ne može biti sproveden bez američke saglasnosti, ovi rokovi se pomeraju za koji mesec. Agim Čeku, koji se zalagao za to da se nezavisnost proglasi još krajem novembra sada je u Badenu, ipak, izjavio da će Kosovo postati nezavisno pre marta iduće godine. Biće da je ova prognoza najbliža, jer je uporedo sa potpirivanjem napetosti i nestrpljenja albanska javnost poslednjih meseci pripremana na još jedno odlaganje objašnjenjima da nema dovoljno vremena da se usvoje svi zakoni neophodni za novu državu i da je eventualno pomeranje rokova uslovljeno samo tehničkim pitanjima prištinske administracije. Plan Martija Ahtisarija je model po kome se prištinski vrh priprema da organizuje novu državu, smatrajući da je to predlog koji je podržala međunarodna zajednica i da je zato najefikasniji način da pokažu svoju kooperativnost. Taj plan može da omogući misiji EU da preuzme ingerencije UNMIKA i da se obezbedi “nadgledana nezavisnost” kako je nazvan period koji treba da prethodi punoj nezavisnosti. Trojka svoj izveštaj predaje tek za desetak dana (pre čega će uslediti još jedna poseta Beogradu i Prištini), a krajem decembra razmatraće ga Savet bezbednosti, ali to, pokazalo se, nije pouzdano mesto na kome mogu da se ostvare snovi kosovske većine. Zato se prištinska politička elita odlučila da oglasi da je, što se njih tiče, stvar završena, ma šta o tome mislili u najvažnijoj međunarodnoj organizaciji. Generalni sekretar UN trebalo bi da na osnovu izveštaja trojke da predlog o tome šta bi valjalo dalje činiti kad je u pitanju Kosovo. On nema mnogo prostora da deluje samostalno u okviru organizacije čiji je prvi čovek, ali nije isključeno da bi njeno komplikovano ustrojstvo ostavilo dovoljno manevarskog prostora u kome bi Ban Ki Mun možda mogao to da čini na način koji bi u većoj meri koristio albanskim saveznicima da bar donekle pokriju nedostatak međunarodnog pravnog akta koji bi potvrdio nezavisnost. Zapadni zagovornici nezavisnosti, očekujući da novostvorena država na srpskoj teritoriji bude priznavana kroz bilateralne sporazume, kad već ne može drugačije, objašnjavaju da je to “najpraktičnija i najrealnija opcija”, nadajući se da je tokom poslednjih neuspelih pregovora to shvatio i onaj deo EU zemalja koji je do sada bio rezervisan. Ova “najrealnija opcija” nije uspela da obezbedi podršku srpske strane, koja nije potpisala praktična rešenja kao što je Ahtisarijev plan, koja su mogla da obezbede da Kosovo postane nezavisno uz srpsku podršku. Priština više ne može da čeka, više puta su podvukli albanski predstavnici, ali nije izvesno da do kraja ove godine mogu svojim građanima da ponude nešto više od objašnjenja da će morati da sačekaju još malo. Možda bi svom nestrpljivom glasačkom telu, koje nije pokazalo previše entuzijazma u izlaznosti na poslednjim izborima, lideri mogli da ponude još jednu deklaraciju o nezavisnosti, kakvih nije manjkalo ni do sada, ali pre nego što zapadni saveznici budu dali signal da su spremni da priznaju najnoviju tvorevinu na Balkanu, to ne bi bilo ništa više od običnog papira. Priznavanje ovom trenutku ne bi moglo da se očekuje ni od najvernijeg saveznika, SAD, tako da će ambicije kosovskih Albanaca izvesno biti prenete u sledeću godinu. U međuvremenu Srbija pokušava da iznađe način na koji bi mogla da odgovori na ono što se očekuje u narednim mesecima, a Priština pokušava da predvidi kako će potezi srpske strane uticati na novu državu. Prvi koraci takve države bili bi znatno otežani već samim zatvaranjem granica ili obustavom isporuka struje. Uprkos tome što su Srbi smatrani krivim i za siromaštvo, nezaposlenost, korupciju, kriminal, nestabilnost kosovskog društva i za sve nevolje koje su pokrajinu snašle od kako je postala međunarodni protektorat, ispostavilo se da bi krhka kosovska ekonomija mogla da trpi ukoliko bi Srbija stvarno prekinula sve veze sa njom. Najveći deo električke energije dolazi iz Srbije (mada ona ne uspeva uvek da stigne i do srpskih potrošača na Kosovu) pošto posle odlaska Srba pre osam godina, današnji KEK (energetska korporacija Kosova) nije uspela da ostvari potreban nivo proizvodnje, što zbog nedostatka kadrova, što zbog afera koje su je pratile tokom poslednjih godina. Ukoliko bi isporuka struje bila obustavljena, to bi drastično pogoršalo život stanovništva, a dolazećoj misiji učinilo gotovo nemogućim. Na Kosovu, na kome cvetaju gradnja i uslužne delatnosti, proizvodnja je gotovo na nuli, a jedan od najvažnijih izvora prihoda je pomoć emigracije. Tako od devedeset odsto, koliko čini uvozna roba, oko sedamdeset odsto dolazi iz Srbije. Što legalnim, što nelegalnim putevima, tek na zadovoljstvo obe strane, multietničnost u raznim oblicima trgovine nikada nije posustajala. Ukoliko bi ta vrsta saradnje bila zaustavljena, deo bi sigurno mogao da opstane tako što bi se potpuno prebacio u zonu crnog tržišta, ali to ne bi bilo dovoljno da pokrije dosadašnje obime. Uzdrmano tržište poslednje je što bi poželela nova država, sazdana na uverenju da nezavisnost u prvom redu donosi bolji i stabilniji život. Prištinski mediji već su pronašli načine da pripreme i ohrabre građane ukoliko ovaj scenario bude deo stvarnosti države u povoju. “Srpski embargo bi imao neke negativne efekte, ali bi to više uticalo na samu Srbiju”, piše Kosova sot. “Sa ekonomske tačke gledišta naša zemlji je potreban takva blokada kako bi se svi uverili da Kosovo može da diše nezavisno od Srbije. Naravno, stvari nisu tako pozitivne, ali to je izazov koji nam je potreban.” Sigurno je, međutim, da taj izazov nije potreban Srbiji (a svakako ni budućoj misiji) kojoj izazovi u narednoj godini neće nedostajati. Nezavisnost svoje južne pokrajine Srbija ne može da prizna, prostor da reaguje na takav razvoj događaja veoma je sužen, a preostalih 100.000 Srba koji žive na Kosovu štiti još samo neobično obećanje albanske većine da će nekadašnji komandanti UČK od samoproglašene nezavisne države načiniti bastion demokratije. Srpska vladajuća politička elita delovala je jedinstveno do sada, ali nije izvesno da li će se to jedinstvo održati i kada na stolu bude pitanje šta je odgovor Beograda na kidanje državne teritorije, ko su srpski saveznici i šta je prioritetni nacionalni interes. Kada nastupi taj period, koji će se u Prištini slaviti kao rađanje nacije, Beograd će polagati ispit političke zrelosti. Podela je izlaz Biću iskren: godinama sam zastupao albansku stranu. Ali ovo što se danas radi srpskoj manjini postaje nepodnošljivo. Postoje enklave u kojima živi najviše petnaest osoba, staraca, dece...a štiti ih i po 200 vojnika KFOR-a. To je ludilo Nasilje je predmet poslednje knjige Slavoja Žižeka. Nevidljivo nasilje je tema kojoj je posvećen ovaj intervju u vodećem italijanskom dnevnom listu Republika. Slovenac ste, predajete na Qubljanskom univerzitetu. Rekli ste jednom da je „Balkan podsvest Evrope”. Čini se da je danas potpuno potisnut. Niko više ne govori o njemu, iako su mnogi problemi nerešeni. - Zavisi o čemu govorite. U Sarajevu su se, recimo, odnosi između Srba i Bošnjaka smirili. Uglavnom zahvaljujući tržištu i ekonomiji, uključujući i sivu. Sarajevo danas predstavlja zapadnu verziju Šangaja. Postalo je majušna prestonica piraterije: od CD-ova i DVD-ova do lažne markirane robe. Na Kosovu, s druge strane, situacija nije tako idilična. Šta je sa srpsko-albanskim sukobom? - Slažu se jedino o pitanju prostitucije. Biću iskren: godinama sam zastupao albansku stranu. Ali ovo što se danas radi srpskoj manjini postaje nepodnošljivo. Postoje enklave u kojima živi najviše 15 osoba, staraca, dece... a štiti ih i po 200 vojnika KFOR-a. To je ludilo. Kako rešiti taj problem? - Po mom mišljenju, samo podelom nadvoje. Vidite, humanost i multikulturalizam nalažu rešenja zasnovana na dijalogu i suživotu. To je, smatram, šarena laža. Istorija nam nudi mnogo primera – kada se dva naroda mrze, treba im dati mogućnost da se razdvoje, uz nadu da će vremenom uspeti da nađu zajednički jezik, da će se približiti jedan drugom i ponovo početi da žive zajedno. Zidovi su nekad poželjni? - Naravno. Medijska dramaturgija nam je poslednje balkanske ratove predstavila kao ponovno buđenje varvarstva u srcu „civilizovane” Evrope... - Ta je priča o mračnom i divljem Balkanu, naravno, kliše. Moje viđenje onoga što se dogodilo odgovara nekom najosnovnijem marksizmu: iza etničke ideologije skrivani su sukobi između aparata i društvena neslaganja. Levičari tvrde da Milošević, iako negativac, nije izazvao raspad Titove države – raspad je, po njihovom mišljenju, pokrenut secesijom Slovenije i Hrvatske. Ja, s druge strane, smatram da je upravo Milošević „ubio” Tita. Upravo je on dokrajčio već krhku ravnotežu u raspodeli moći među igračima i to na jedini mogući način – potpisavši ugovor sa đavolom, udruživši se sa nacionalistima. Neki su u Srbiji davali i kontroverzne izjave po kojima je “diktator”, u stvari, doprineo liberalizaciji situacije. Vi ste se s tim izjavama složili. - Tu je izjavu dao Aleksandar Tijanić i ja se s njom slažem. On je rekao da greše oni koji misle da je Miloševićev nacionalizam ovaplotio krute, cenzorske i represivne vrednosti. Naprotiv, on je Srbima rekao: sad možete da radite šta god hoćete! Sad možete da mrzite, kradete, silujete, napijate se, rešavate probleme oružjem. Pre desetak godina sam u Beogradu sreo srpske ultranacionaliste, Arkanove „tigrove” na primer, i svi su mi potvrdili sledeće: u postmodernom, naizgled permisivnom, društvu oni su videli skup ograničavajućih pravila i zabrana: „Danas se više ništa ne može.” Naprotiv, nacionalizam je ponudio slobodu delovanja. Adorno je taj mehanizam shvatio još tridesetih godina, analizirajući fašističku propagandu: Hitler, objašnjava on, nije nikakva očinska figura. NJegova je poruka lažni poziv na prestup: „Ispunjavaj moja naređenja i za uzvrat ćeš moći da radiš šta god ti je volja: da ubijaš, kradeš, siluješ...” La Republica Prevela sa italijanskog Milana BabiĆ