Šta čeka tužilaštvo

Miroslav Mišković optužio je Čedomira Jovanovića da je umešan u njegovu otmicu, aprila 2001. godine. Tužilaštvo je najavilo detaljnu istragu; detaljne istrage najavljivali su i ranije. I nikom ništa. Nekoliko je primera tužilačke ažurnosti, aktuelizovanih ovih dana – odustajanje od kvalifikovanja Radeta Terzića, bivšeg okružnog tužioca, kao člana zemunskog klana; pismo Slobodana Resimića, “krunskog svedoka” u istrazi ubistva generala Boška Buhe, u kome on priznaje da su organizatori ovog ubistva zapravo bili Dušan Spasojević i njegova banda; najzad, i član te bande Aleksandar Simović, koji je pred Specijalnim sudom govorio o ubistvu Buhe, ali i o Šljukinom i drugim ubistvima na koje je bacio drugačije svetlo... Nijedna od ovih afera nije do kraja razjašnjena. Tako, ni danas ne znamo ko je sve učestvovao u Miškovićevoj otmici i kako su podeljene pare, kako su Spasojević i društvo izašli iz CZ-a, ko je zapravo ubio generala Boška Buhu i ko je nekoliko meseci kasnije učestvovao u podmetanju ovog ubistva tzv. Makinoj grupi. Akteri svih ovih priča uglavnom su isti – Dušan Spasojević i zemunski klan, Qubiša Buha Čume uz njih. Ali i, kolateralno, Čedomir Jovanović, čije su ime u izjavama policiji i svedočenjima pred sudom spominjali mnogi učesnici i svedoci spomenutih, nerazrešenih događaja. Da li je on, zaista, bio mirođija u svakoj čorbi, ili je ovde reč o širokoj zaveri koja za cilj ima da ukalja ime lidera stranke koja mnogima predstavlja trn u oku? Postoji, čak, i tvrdnja da je tokom akcije “Sablja”, pokrenute posle ubistva premijera Zorana Đinđića, razmišljano o hapšenju Jovanovića, ali se od toga navodno odustalo na intervenciju jednog od tadašnjih čelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. No, kako pisanog traga o tako čemu nema, gotovo da je nemoguće potvrditi verodostojnost ove informacije. Policijska saslušanja na ovu temu sprovođena su negde od 20. marta pa do 20. aprila 2003. godine. Prema onome što je NIN dosad uspeo da sabere, ukupno je 11 osoba govorilo o Jovanovićevim posetama Dušanu Spasojeviću u Centralnom zatvoru u Beogradu, i njegovim (navodnim) pokušajima da ga odatle izvadi. Podsećanja radi, Spasojević i njegove kolege u zatvor su dospeli pod sumnjom da su kidnapovali vlasnika Delte Miroslava Miškovića, kao i još nekoliko biznismena. Posle nekoliko meseci pušteni su iz zatvora, a proces je zapao u duboku komu iz koje još nije izašao. Ovog leta, pod sumnjom da je pripadnik zemunskog klana koji je omogućio Spasojeviću da izađe iz zatvora, uhapšen je tadašnji beogradski okružni tužilac Rade Terzić. Spektakularno hapšenje i optužba, međutim, ubrzo će se pokazati kao preveliki zalogaj, a Terzić će na koncu biti osumnjičen samo za zloupotrebu službenog položaja – i to ne zbog puštanja Spasojevića iz CZ-a, već zbog propusta u gonjenju Milorada Ulemeka Legije posle incidenta u klubu “Stupica”. Štaviše, stvar je iz Specijalnog suda spuštena na niži, opštinski sud. Da li, uopšte, i radi na tome? Tim pre što je sasvim na mestu pitanje – da li bi premijer Zoran Đinđić ostao živ da su zemunski banditi tada procesuirani kako treba? Što nužnost razrešenja ovog pitanja, makar iz pijeteta prema ubijenom premijeru, čini još većom. Pri tom, kako rekosmo, tužilaštvu je na raspolaganju i prilično obimna policijska dokumentacija iz vremena “Sablje”, posvećena upravo ovom pitanju. Duško Maričić Gumar, bivši komandant “crvenih beretki”, tako je 27. marta 2003. godine govorio policiji o susretu s Čedomirom Jovanovićem, ugovorenim preko Nenada Šarea, u blizini beogradskog aerodroma. Prema Gumaru, Jovanović je tada tražio pomoć u pružanju zaštite Dušanu Spasojeviću, tvrdeći da će s njegovim puštanjem na slobodu “biti sve u redu” i da će “to biti završeno”. Zoran Vukojević Vuk, ubijeni svedok-saradnik, 13. a zatim 21. aprila govorio je da je Jovanović preko tužioca Radeta Terzića urgirao da se Spasojević pusti iz CZ-a, te da ga je tu i posećivao uz Terzićevu pomoć. Borislav Mikelić je, 9. aprila 2003, policiji rekao kako mu je Spasojević kazao da nikada ne bi izašao iz zatvora da nije bilo Čedomira Jovanovića. Milorad Bracanović, 21. aprila: da mu je Legija pričao kako mu je Jovanović pomogao da brzo izađe iz zatvora posle “Stupice”, ali i da se ministar policije Dušan Mihajlović premijeru Đinđiću pravdao kako ništa nije rešio zato što mu se isprečio Č. Jovanović, naročito u slučaju Dušana Spasojevića. Zastanimo nakratko. U svojoj knjizi “Povlenske magle i vidici”, pišući o “svoj mojoj muci oko Miškovićeve otmice”, Dušan Mihajlović spominje i “teškoću da se oko svega razumem sa Čedom koga sam zavoleo kao rođenog sina”. Elem, policajci su 21. aprila 2003. godine ispitivali i uhapšenog novinara Gradišu Katića, kome je Spasojević pričao kako ga je Jovanović u zatvoru posetio oko 40 puta, te bivšeg šefa DB-a Radeta Markovića, koji je izrekao istovetnu tvrdnju. Kad već spominjemo tadašnjeg upravnika CZ-a Dragišu Blanušu, podsetimo i da se proces protiv njega, zbog zloupotrebe službenog položaja (omogućavanje neovlašćenih poseta u zatvoru), razvlači već godinama. Pita li iko tužilaštvo – zbog čega? Ako dokaza ima, zašto se proces konačno ne završi, a ako nema, zašto to jasno ne kažu i odustanu od daljeg gonjenja? Dalje, Slobodan Milivojević, dugogodišnji advokat Dušana Spasojevića, policiji je 18. aprila 2003. godine kazao kako je, opet Jovanović, preko njega poručivao Spasojeviću da se smiri jer će problem pritvora brzo biti rešen. Dragan Vujičić Bego 22. aprila govori da je Spasojević Jovanoviću poklonio muški sat “roleks”, Saša Pejaković da mu je Č. Jovanović rekao da Spasojeviću kupi boks “marlbora” dok je ovaj bio u CZ-u... Konačno, i svedok-saradnik Dejan Milenković Bagzi govorio je o svemu ovome, javno, pod zakletvom pred Specijalnim sudom. Ono što mora da se naglasi, jeste da Jovanovića listom terete ljudi koji su u vreme njegove najveće političke moći (posle ubistva premijera Đinđića, kada je došao na mesto potpredsednika srpske Vlade) bili uhapšeni, tako da je opravdano pomisliti da su ga optuživali iz želje za osvetom. Opet, mora se imati u vidu i da su se u trenutku davanja ovih iskaza svi nalazili u izolaciji, bez međusobnog kontakta, a da su uprkos tome izneli tvrdnje koje se umnogome poklapaju. U svakom slučaju, iz svega je jasno makar jedno – da nadležni državni organi, a to je pre svega tužilaštvo, na sva pitanja moraju da stave tačku. Isto se odnosi i na još nerazjašnjeno ubistvo nekadašnjeg šefa beogradske policije, generala Boška Buhe. Krunski svedok optužbe, u procesu koji će uslediti, bio je izvesni Slobodan Resimić – Sloba Talijan. Ispostaviće se, međutim, da je Resimića tada podmetnuo sam Dušan Spasojević; to je znala beogradska policija, jer je Resimić na saslušanja dovođen iz Šilerove i potom tamo vraćan, a sva je prilika da su za to znali i postupajući tužioci. Kuriozitet je, međutim, da je posle ovog “otkrića” – zbog čega su pripadnici Makine grupe i oslobođeni – tužilac Jovan Prijić (u pismu Miroslavu Miloševiću, tadašnjem načelniku Javne bezbednosti) priznao da optužnicu ne bi ni podigao da je znao da su mu Resimića kao svedoka podvalili Dušan Spasojević i čelnici beogradske policije. Štaviše, ovog leta se Resimić pismom obratio tužilaštvu, priznajući da je svedočio pod Spasojevićevim pritiskom. Posebno je pitanje zašto je ovo pismo mesecima sakrivano u nečijoj fioci, umesto da doprinese otkrivanju istine o ubistvu generala Buhe. Da li su i njega ubili Dušan Spasojević i ekipa, kao što to ovih dana u Specijalnom sudu tvrdi “zemunac” Aleksandar Simović? Ponovo ne vidimo ni da u ovom slučaju tužilaštvo radi bilo šta. Priča o ubistvu generala Buhe vodi nas do još jedne afere koja nije dobila epilog – mučenje pripadnika Makine grupe, u kome su navodno učestvovali Spasojević, Legija, zamenik direktora BIA Milorad Bracanović, policijski inspektor Slobodan Pažin, ali i njegov pretpostavljeni, tadašnji šef beogradske policije Milan Obradović. Obradovića je, u vreme hapšenja, zdušno branio Čedomir Jovanović, tvrdeći da je reč o nameštaljci; opet, iskaz je policiji 7. aprila 2003. godine dao i radnik BIA B. V, s tvrdnjom da je u vreme operativne obrade Makine grupe kod Bracanovića u Institut bezbednosti sa Obradovićem dolazio i Č. Jovanović. Među velikim nerazrešenim ubistvima od 5. oktobra naovamo nužno je podsetiti i na ubistvo Momira Gavrilovića. Sumnjičeni su, što u policiji što po medijima, Qubiša Buha Čume, Legija i Spasojević... Ili je tačno ono što je Gavrilovićevoj udovici, Aleksandri Lazić-Gavrilović, ispričao Čedomir Jovanović, kada joj ga je u posetu doveo Milan Milanović Mrgud, nedavno uhapšeni saradnik Stanka Subotića Caneta – da je Gavrilović ubijen greškom, a da je pravi cilj bio njegov prijatelj Svetozar Lazić – Laza Mišelin. Rade li policija i tužilaštvo na rasvetljavanju ovog ubistva, koje je 2001. godine iz temelja potreslo postmiloševićevsku Srbiju? I na rasvetljavanju svih ostalih, spomenutih afera, otmica i ubistava? Javnost Srbije s pravom očekuje odgovor; sudski epilog, ako može da ga bude, ili objašnjenje zašto ga nema. Stalna Bebina meta Ekipa oko Čede i Bebe me je optuživala da sam agent vojne službe, da sam blizak Jovici Stanišiću, a ja sam zapravo prvi put video Stanišića kada se vratio iz Haga Ime Bratislava – Brace Grubačića, novinara oko čijeg imena kruže mnoge kontroverze i misteriozne priče, ponovo je dospelo u žižu javnosti, prilikom poslednje afere vezane za „crne liste” američkog viznog režima, Miroslava Miškovića i Čedomira Jovanovića. Od kada potiče vaše poznanstvo sa liderima nekadašnje opozicije, posebno sa pokojnim premijerom? - Ja se sa Zoranom znam još iz Nemačke, sa njegovih postdiplomskih studija. Prvu knjigu Zorana Đinđića “Jesen dijalektike” sam ja izdao, tada sam radio kao izdavač. Zbližili smo se posebno negde 1999. godine. Neposredno pred petooktobarske promene, Zapad je u Vuku Draškoviću video vođu udružene opozicije. Na Zorana su gledali malo sa nepoverenjem zbog njegovih čuvenih poseta Palama. Kakvi su u to vreme vaši odnosi sa Čedomirom Jovanovićem? - U to vreme Čeda i ja smo bili veoma dobri drugovi. Viđali smo se skoro svako veče. Čak je i nastavio da živi u stanu koji sam ja ranije iznajmljivao. Čedu su tada, a moram reći i dan-danas, krasile jedna neverovatna energija i upornost, te se prosto nametnuo ondašnjim liderima a posebno pokojnom premijeru. Đinđić je čak u Čedi video neku vrstu naslednika. Do petog oktobra Čeda je igrao pozitivnu ulogu. Vrlo brzo posle promena Čeda se zbližio sa Dragoslavom Markovićem i sa čitavom tom grupom. Poznato je da je Marković školski drug sa Čumetom, te da je Čume dolazio kod Dragoljuba na slave. Tada se Jovanović preselio u Dragoljubovu kuću i tamo se zbližio sa ljudima iz Surčina. Iz tog perioda datira i vaš prvi sukob sa Jovanovićem i Đinđićem? - Sukob sa Zoranom i Čedom potiče iz vremena kada su ojačali na vlasti. Više ih niste mogli ni telefonom dobiti. Ja sam tada zajedno sa tri partnera napravio novine koje su se zvale “Panorama plus”, te smo u prvom broju tog časopisa objavili vest da je Đinđić za putovanja koristio avion jednog trgovca cigaretama. Wegovo ime nismo spomenuli, ali se radilo o Stanku Subotiću. To je tada odjeknulo kao bomba. Onda dolazi ubistvo Momira Gavrilovića? - Od ubistva Momira Gavrilovića je postajem dežurna tema Bebi Popoviću i čitavoj toj ekipi, jer se Gavrilović upoznao u mojoj kancelariji sa Laslom Sekeljom koji je imao veze sa Koštuničinim kabinetom. Na dan ubistva ja sam se video sa Gavrilovićem. On mi je tog dana javio kako je bio u Koštuničinom kabinetu. Tada oni prave čitavu misteriju od mene – da sam ja veza sa raznim domaćim tajnim službama, raznim stranim tajnim službama, te civilnim, te vojnim i da sam ja tu neko od ljudi koji je njima napravio veliku štetu. Kakvi su bili vaši odnosi sa Miloševićevim ljudima pre promena? Da li ste se tada upoznali sa ljudima sa kojima vas danas povezuju, mislim pre svega na Jovicu Stanišića i posebno na Miroslava Miškovića? - Ja sam imao dobre drugove u bivšem režimu, ali mi je u jednom trenutku pretilo i zatvaranje firme na deset godina. Ekipa oko Čede i Bebe me je optuživala da sam agent vojne službe, da sam blizak Jovici Stanišiću, a ja sam zapravo prvi put video Stanišića kada se vratio iz Haga. Što se Miroslava Miškovića tiče, njega sam upoznao ove godine prvi put. Par puta smo se videli, ali nismo pričali o vizama. Imam redovne kontakte sa ambasadama, pa i američkom, ali Miškovića sigurno nisam vodio u američku ambasadu da nudim Kosovo za njegovu vizu. To je, inače, više nego tragikomično. Šta znate o crnim listama SAD I EU, kao i teškoćama i olakšicama u vezi sa viznim režimom, pošto bi to dodatno osvetlilo poslednju aferu? - Ideja o pravljenju viznih zabrana ostvarena je prvi put posle NATO udara a pre pada Miloševića. To se zvalo “Smart Sanctions” i imalo je veoma mnogo efekta na pojedine ljude koji su se našli na tom spisku. Neki od njih su se na razne načine skidali sa te liste, preko svojih veza u inostranstvu, ili se dodvoravajući i plaćajući opoziciji, koja je imala presudan uticaj u sudu Zapada ko je Miloševićev čovek a ko ne. Ta lista je imala veoma bitnu ulogu, jer su ljudi oko Miloševića videli da više nema šale i da oni mogu da nastradaju poslovno, te je to umnogome doprinelo da se okruni okruženje oko tadašnjeg režima. Oni su se već tada uplašili i počeli da otvoreno ili tajno daju podršku opoziciji. Tako je Željko Mitrović skinut sa liste jer su Đinđić i još neki rekli da Mitrović pritajeno radi za opoziciju. To je zanimljiv postao Bogoljub Karić. On je nudio novac Đinđiću da ga skine sa liste, što je Đinđić odbio. Ta lista je ukinuta padom Miloševića. Ali šta je sa listama koje su spominjane u poslednjoj aferi? - Sa druge strane, Amerikanci su napravili listu ljudi koji ne mogu da uđu u Ameriku. Ona se nalazi na zvaničnom sajtu Stejt departmenta. To su ljudi iz najbližeg Miloševićevog okruženja. Veoma mali broj ljudi, gotovo samo porodični krug Slobodana Miloševića. Niko od srpskih bogataša. Nešto kasnije, pre nekoliko godina, predsedničkim dekretom naloženo je ambasadama nekih zemalja da se napravi lista bogatih ljudi koji su negativno uticali na razvoj demokratije korupcijom državnih organa. To je navodno ta čuvena lista 212f, o kojoj je bilo reči ovih dana. Ta lista nije javna, i ako pitate službenike američke ambasade, oni će vam reći da ne mogu dati nikakvu informaciju o njoj. Ta lista navodno ne znači da oni koji su na listi ne mogu da dobiju američku vizu, već da oni koji su na njoj samo prolaze kroz dopunsku proveru i procedure koje traju i po nekoliko meseci, godinu dana. Ta lista, prema nekim izvorima, napravljena je ovde i u ostalim zemljama u tranziciji, ali je poslata u Vašington, te je tako navodno postala tamo nekakva interna lista o kojoj se malo zna. Na tom spisku, kako se priča, ima oko trideset ljudi iz naše zemlje i ona nema veze sa Miloševićevim režimom. Do sada niko nije potvrdio postojanje te liste, ali navodno postoji. Ona ne donosi nikakvu štetu onima koji su na njoj, sem činjenice da im je veoma teško ili gotovo nemoguće da otputuju u Ameriku. Neki od ljudi sa liste su iznajmili razne advokatske kancelarije i lobističke grupe koje im pomažu da budu skinuti sa njih i da dokažu da su optužbe netačne. Neki su i uspeli i nisu više na listi. Da li je listu, prema vašim saznanjima, prihvatila i EU? - Ta lista je isključivo američka stvar i ona ne postoji u EU. Konačno, ko hoće da se skine sa te liste, ne može to da uradi ni u Evropi, a naročito ne u Beogradu, u američkoj ambasadi. To mogu uraditi samo institucije u američkoj administraciji u Vašingtonu. DUŠAN MIJUŠKOVIĆ