Sjaj i beda uspravnog hoda

Gnušajući se civilizacije, Žan Žak Ruso je prvo prodao svoj časovnik govoreći da, pošto se vraća majci prirodi, gubi interes za tačno vreme. Potom je pisao oglede ističući da je čovek po prirodi dobar divljak koji, kad se najede, živi u miru sa prirodom i prijatelj je svih svojih bližnjih. Jedan svoj esej sa tom temom poslao je Volteru, koji mu je 1755. odgovorio: „Primio sam Vašu novu knjigu protiv ljudskog roda i na njoj Vam se zahvaljujem. Nikada nije tolika oštroumnost upotrebljena u nameri da nas sve napravi budalama. Čovek poželi, čitajući Vašu knjigu, da hoda na sve četiri. Ali, kako sam izgubio tu naviku pre već više od 60 godina, osećam, na sreću, nije mi moguće da je ponovo prihvatim.” On sam, nastavlja Volter dalje u pismu Rusou, prepustio bi tu vrstu hoda onima kojima više priliči... Bilo bi nepravedno ekološkom apostolu, Rusou, podmetnuti pledoaje o četvoronožnom hodu. Ali za fine razlike smisla, militantno doba prosvetiteljstva u 18. veku nije bilo uvek spremno. U žučnim raspravama o značaju uspravnog hoda, koje su između filozofa, teologa, prirodnjaka i pesnika trajale skoro dve hiljade godina, bilo je previše argumenata na obe strane. Šta čoveka razlikuje od životinje? Kakvu ulogu on ima u postanju? Da li je uspravan hod evoluciona prednost? Da li je čovek izdignut i razrešen prirodnih stega da bi mu se oslobodile ruke kako bi njima za sebe pravio alatke i da bi postao autonomni subjekt? Uspravan i dvonožni hod je odvajkada antropološki motiv za razmišljanje, a ne neka pomodna tema koja je proistekla posle nedavnih upoređivanja genoma čoveka i njegovih najbližih četvoronožnih srodnika. U vremenu u kome analitička filozofija i metaetika zauzimaju vrh na listi interesovanja mladih mislilaca, o filozofskoj antropologiji bi se pre moglo govoriti kao o staromodnoj i istrošenoj temi. Renesansna filozofija je (za razliku od teologije), otkrila lepotu uspravnog čoveka u ovozemaljskom životu i bavila se njegovim telom kao tvorevinom punom lepote koja ga i razlikuje od životinja. Lepotu ljudskog tela, anatomi, antropolozi, slikari, vajari i mnogi drugi, procenjuju na osnovu međusobnog odnosa njegovih delova. Figuru koja odgovara idealnim odnosima pojedinih delova tela nazivaju kanonom, a kao osnov kanona mnogi anatomi uzimaju kičmu koja je, inače, glavna žrtva uspravnog hoda, jer se celog života ukupna težina tela održava u ravnoteži zahvaljujući njoj. Kad bismo, gledajući čoveka spreda, mogli videti kičmu, pokazalo bi se da je njena projekcija od donje ivice nosa pa do prednje ivice Venerinog brežuljka, odnosno gornje ivice preponske kosti koja je, obično, prekrivena stidnim dlačicama i lako se da opipati na najnižem delu trbuha. Po kanonu, dozvoljeno rastojanje između bradavica na grudima žene mora iznositi 20 centimetara. Divljenje čoveku trajalo je sve do fanatičnog Šveđanina, Karla fon Linea, zoologa, lekara i botaničara, koji je sredinom 18. veka napravio sistem klasifikacije po hijerarhiji u svetu živih bića (Lineova taksonomija). Taj sistem se i danas koristi u biološkim naukama. Lene je čoveka svrstao među primate, tik uz gorilu i šimpanzu, tako da su humanisti, hrišćani i crkva posle toga videli kako se „kruna postanja” vuče po prašini. Ali, od istine se ne može pobeći. Danas znamo da smo 99 odsto identični sa šimpanzom i da se šimpanza i gorila međusobno genetički više razlikuju nego šimpanza i čovek. Srećom, tu je duh koji pravi razliku. U svakom slučaju, čovek je svoje anatomsko uobličavanje završio pre 50.000 godina. Možda je uspravan hod izvor ljudske gordosti, ali je sigurno uzrok mnogobrojnih bolesti, kao što su problemi sa srcem i cirkulacijom krvi, proširenim venama, hemoroidima, glavoboljom, ravnim tabanima, holesterolom, aterosklerozom i bolom u leđima. Kad su naši preci stali na noge, priroda se pobrinula da proporcije njihovog tela idealno odgovaraju potrebama dvonožnog hoda. Ne hodamo pokrećući samo noge, nego angažujemo i mišiće leđa i ruku koje neprekidnim njihanjem u hodu održavaju ravnotežu tela i tako nadoknađuju nepostojeći par prednjih nogu. Inače, bez njihanja ruku, nemoguće je duže hodanje po neravnom terenu. Evolucija je uradila najbolje što je mogla, međutim, kičma skoro da nije pretrpela promene zbog prelaska na dvonožno hodanje i uspravan stav tela, tako da se 95 odsto problema vezanih za bolesti kičme javlja na mestu gde se slabinski deo kičme nastavlja krstnim delom, jer se tu ispoljava najveći vertikalni pritisak. Naime, održavanje ravnoteže tela moguće je samo kad Zemljina teža prolazi kroz njegovo težište, tj. kroz njegovu osovinu, a to je kičma. Ukoliko izuzmemo glavobolju i prehladu, bol u leđima i u kičmi možemo uzeti kao najčešći problem kojim se bave lekari širom sveta. Oko 80 odsto ljudi bar jedanput u životu propatilo je zbog bolova u leđima, a oko 5 odsto za sebe kažu da su mučenici, drugim rečima, njihov bol u leđima je hroničan. Kako stvari stoje, obolela kičma je najčešći razlog bolovanja, odsustva s posla i invalidnosti i time nadmašuje zajedno uzete: maligne tumore, moždane udare i stečenu imunodeficijenciju (AIDA). Značaj kičme većina ljudi prepoznaje intuicijom, a ne znanjem. I neko ko nije mnogo upućen u građu i funkciju kičme, siguran je da ništa ne čini čoveka nemoćnijim nego kad zbog bola u kičmi ne može stati na noge. Uostalom, za čoveka ne postoji ništa uvredljivije od prebacivanja da je bez kičme, čime se prenosi uverenje o kukavičluku „beskičmenjaka” i nedostatku osnovnog kvaliteta koji odlikuje ljudsko biće. Ova metafora je prava slika stvarnog stanja ali i cene koja je plaćena za privilegiju dvonožnog hoda.