Novo i drugo

Čudna je sudbina dugovečnih umetnika kakav je slikar iz Slovenije, Jože Ciuha (1924). Nekada reprezent svoje države u svetu, danas se pojavljuje kao stranac u njenim krhotinama. Generaciju njegovih ispisnika, ova izložba u Galeriji RTS dovodi u iskušenje koje se javlja u suočenju zdravog razuma sa apsurdom: Ciuha u Beogradu – kao inostrani slikar!... Ali, nemojmo više o tome, nismo voljni da od tragedije pravimo komediju. Ciuha kao da je došao da nam pokaže u čemu je razlika između umetnosti onog vremena koje smo zvali “novim” i ovog današnjeg, nazvanog “drugim”. U periodici umetničkih dešavanja druge polovine dvadesetog veka, novo vreme je sinonim zenitne faze visokog modernizma. Oznaku likovne umetnosti tog perioda čine svojstva klasičnog jezika, lišenog normativizovane fraze akademskog estetizma. Stil izraza autentične stvaralačke subjektivnosti čini oznaku novog vremena u ustrojstvu likovne forme, oslobođene mimetičke zavisnosti od predmeta umetničke opservacije. Sve navedene karakteristike prepoznaju se kao atributi Ciuhinog slikarskog koncepta. NJegov likovni monolog saopštava nam samu suštinu složene sinteze slikarske naracije i simbolike, imanencije prirodnog oblika i njegove apstrahovane ambivalentnosti. U Ciuhe se pokazuje efekat ukrštanja istorijskih kodova umetnosti istočne i zapadne paradigme: monumentalizam vizantijskog plošnog predstavljanja prostora i dinamizam čvrste, pomalo “tršave” gotske forme. Uzdigavši se u onome što je bilo “novo” u slikarstvu do samog vrhunca, Ciuha kao da se svesno uzdržao od pokušaja da zakorači u “drugo”. Izvesno da to nije učinio zato što je zazirao od otud istaknute “radikalne problematizacije” estetskih načela u koje je verovao, već zbog trezvene svesti o tome šta je bila aktuelna alternativa njegovog stvaralačkog života i sagledavanja njenih granica u vremenu. Wegove kompozicije sa elementima dvosmerne ekspresije – ni apstrakcija, ni figuracija – zrače onom energijom koja je, u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina minulog veka, uzdigla jugoslovensku umetnost na nivo ravan evropskom i svetskom. I ma koliko bila izražena razlika između “novog” onog vremena, i “drugog” ovog sadašnjeg, ona neće pomaći Ciuhino delo naniže, oduzeti mu nešto od one visine koju je dosegnulo. Naprotiv! Sve “drugo” što je u oblasti vizuelne umetnosti nastalo posle “novog”, može se razumeti i proceniti jedino prema onome što je prethodilo. Ciuhina beogradska izložba je prava prilika za to...