Atomska bomba u sudnici

Gotovo svaki građanin Srbije ima veoma precizno, ponekad ostrašćeno, mišljenje o haškom sudu. Stav o tom sudu, takođe veoma precizan, imaju i najuticajniji ljudi u Vašingtonu, Briselu i drugim prestonicama velikih zemalja. Ali šta o tom sudu, njegovom uticaju na međunarodno pravo ili pojam pravde uopšte, misle vodeći svetski stručnjaci, šta se o tom sudu piše ili predaje na elitnim svetskim univerzitetima? O tome će se možda pričati u godinama koje dolaze, stav tih stručnjaka neće imati uticaj na dnevnu politiku i položaj Srbije u svetu, ali će svakako imati velike posledice na međunarodno pravo. Na vodećim svetskim univerzitetima danas se intenzivno razmatra jedna od spornih doktrina odgovornosti pred međunarodnim krivičnim tribunalima: udruženi zločinački poduhvat. Jedan od najvećih svetskih stručnjaka iz oblasti međunarodnog krivičnog prava, profesor Vilijem A. Šabas, u svom delu Mens rea i Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, naziva udruženi zločinački poduhvat “atomskom bombom u rukama međunarodnog tužioca” i “magičnim metkom” Međunarodnog tribunala. Savremenim proučavanjem korena i tradicija međunarodnog prava uopšte i posebno kodeksa Nirnberškog procesa (u kome Međunarodni tribunal najviše traži uporište), dovodi se u pitanje legitimnost ove pravne doktrine (udruženog zločinačkog poduhvata), čime se otvara prostor za preispitivanje legitimnosti i samih presuda međunarodnih krivičnih tribunala, a posebno tribunala u Hagu. Svoje temelje međunarodno krivično pravo nastoji da bazira prvenstveno na Nirnberškom procesu, gde je deklarisano: “Zločini protiv međunarodnog prava počinjeni su od strane ljudi, ne apstraktnih entiteta, i samo kažnjavanjem pojedinaca koji su počinili takve zločine mogu biti sprovedene odredbe međunarodnog prava.” Poznati stručnjak za međunarodno pravo Mirjan Damaška (inače hrvatskog porekla) lucidno je naveo da istorijski razvoj krivičnog prava, još od primitivnog rodovskog uređenja (kada je krivica shvatana plemenski-kolektivno), ide konstantno progresivno, do jedne od temeljnih civilizacijskih tekovina: utvrđivanja kazne isključivo po osnovu lične odgovornosti i stepena krivice. Produkt nerazvijene svesti o krivici kao ličnoj u plemenskom društvu bila je, recimo, “institucija” krvne osvete. Udruženi zločinački poduhvat, u teoriji, dozvoljava da se svi zločini počinjeni protiv određene grupe, na području čitavog jednog regiona, u višegodišnjem periodu, pripišu optuženom pod uslovom da je bio član grupe koja je imala nameru da počini ove zločine. Štaviše, u jednoj od presuda Haškog tribunala zaključeno je “... da optuženi koji namerava da učestvuje u zajedničkoj zamisli može da bude proglašen krivim i za dela van okvira te zamisli, ako su takva dela ‘prirodna i predvidiva posledica (natural and foreseeable conseljuence) sprovođenja tog zajedničkog cilja.’ Žalbeno veće nije jasno odredilo da li se predvidivost, kao element ove kategorizacije, procenjuje subjektivno ili objektivno, iako je, s obzirom na teško dokazivanje subjektivnog predviđanja, ta razlika od relativno malog praktičnog značaja”. Takva tumačenja Tribunala izazvala su brojne reakcije, koje su u okviru projekta “Međunarodna pravna radionica” (International Low Workshop) sumirali američki profesori Alison Daner i DŽeni Martinez (Pravni fakulteti Berkli i Vanderbilt, SAD). Po njima, reč je o fundamentalnoj degradaciji krivičnog prava “jer princip lične krivice biva izneveren potencijalno proizvoljnim pripisivanjem odgovornosti za radnje drugog lica”. Time se približavamo ideji pravde kao retributivne, osvetničke, što je bilo karakteristično za plemensku zajednicu. Običnim jezikom rečeno, ovakva doktrina nas vraća na pretcivilizacijsko doba. U studiji se dalje navodi kako bi se na taj način pripadnici bilo koje vojske, na primer, mogli smatrati odgovornim kao izvršioci zločina i u slučaju da su samo mogli da predvide (a dokaz toga se zasniva isključivo na proceni tužioca ili suda) da će neko od njihovih saboraca, na bilo kom mestu i u bilo koje vreme, izvršiti takav zločin, tokom ratnih operacija. Trenutno u međunarodnom krivičnom pravu ne postoji nijedno formalno ograničenje primene udruženog zločinačkog poduhvata, te na hitnoj promeni ovako (ne)definisane doktrine insistira moderna pravna nauka. Veoma je zanimljiv slučaj sudije Dejvida Hanta, jednog od vodećih autoriteta za udruženi zločinački poduhvat pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju (potpisao nalog za hapšenje Slobodana Miloševića, potvrdio optužnice protiv njega i četvorice najviših srpskih funkcionera) koji je 2003. godine napustio tribunal u Hagu. On je zvanično tumačenje udruženog zločinačkog poduhvata okarakterisao kao “potpuno pogrešno” insistirajući da se ova doktrina znatno suzi. Sudija Hant je takođe izrazio neslaganje sa prihvatanjem pisanih izjava svedoka, što je retka praksa u gotovo svim razvijenim svetski pravnim sistemima (dogodilo se tako da je na osnovu pisanih izjava svedoka pred Tribunalom bio optužen Gruban Malić, inače izmišljeni lik iz jednog romana). Hant je upozorio da se o Tribunalu “neće suditi po broju izrečenih osuda već po pravičnosti njegovih suđenja” i da će odlučivanje po kratkom postupku o pravima optuženog ostaviti narastajuću mrlju na reputaciji Tribunala. U svemu je, inače, najspornija takozvana treća kategorija udruženog zločinačkog poduhvata. Po trećoj kategoriji, ukoliko tužilac uspešno dokaže da je optuženi imao nameru da bude deo organizacije, a koja se kasnije proglasi za udruženi zločinački poduhvat, “taj će optuženi biti smatran odgovornim i za zločine počinjene od strane drugih, a u pogledu kojih on sam nije imao nameru, ukoliko su ti zločini bili predvidivi”. Smatra se da je reč o vrlo opasnom pravnom i filozofskom presedanu. Treba dodati da, na primer, Nemačka, Holandija i Švajcarska ne uključuju uopšte oblik predvidive odgovornosti u svoje krivičnopravne kodifikacije. Francuski krivični zakonik kaže da “pojedinac može da bude smatran krivično odgovornim samo za svoje sopstvene radnje”. Čak je u onim državama koje prihvataju predvidivu odgovornost, poput Britanije i Kanade, ta doktrina predmet značajnih kritika. U SAD, najbliži ekvivalent odgovornosti za zajednički plan je pinkerton – odgovornost za zaveru koja uključuje odgovornost za predvidive zločine van predmeta zavere, ali koja je često kritikovana kao značajna erozija načela individualne krivične odgovornosti. Što se istorijske geneze grupne krivice međunarodnog krivičnog prava tiče, Marej K. Bernejz, advokat u Ministarstvu rata SAD, prvi je predložio strategiju koja je konačno prevagnula u Nirnbergu. Pored ostalih preporuka, on je predložio da saveznici formalno optuže glavne nacističke organizacije. Po njegovom planu, sudije Međunarodnog vojnog tribunala sudile bi za zločinački karakter samih organizacija, isto kao i pojedinačno optuženim u Nirnbergu. Osude tih organizacija za zločine, od strane ovog suda, obavezale bi vojne sudove koji bi potom bili ustanovljeni od strane saveznika pojedinačno, a koji bi u potonjim postupcima sudili pojedincima za članstvo u zločinačkim organizacijama. Ali odlukama koje su usledile, Nirnberški tribunal je negirao ovakva individualna krivična gonjenja za koja je Bernejz očekivao da će proisteći iz osude zločinačkih organizacija. Bernejzova vizija suđenja po kratkom postupku zamenjena je programom denacifikacije, a suđenja zbog članstva u zločinačkim organizacijama uglavnom nisu realizovana. “Treća kategorija” udruženog zločinačkog poduhvata, naprotiv, pojedincu pripisuje sve zločine organizacije kojoj je pripadao. Ona, dakle, daje izvesne osnove za proglašavanje kolektivne narodne krivice, protiv čega se međunarodno krivično pravo, barem deklarativno, bori. Sem problema udruženog zločinačkog poduhvata, a posebno njegove “treće kategorije”, te “atomske bombe u rukama” međunarodnog krivičnog prava, postoji još niz suštinskih problema u međunarodnom krivičnom pravu, koja dovode u pitanje sam legitimitet postojećih sudova. To su često suprotni uticaji različitih pravnih tradicija iz kojih proizlaze kontradiktorna pravna rešenja. “Tribunali za Jugoslaviju i Ruandu, na primer, uzimaju iz anglosaksonskog prava unakrsno ispitivanje svedoka a oslanjajući se na kontinentalnu pravnu tradiciju takođe i angažuju sudije u njihovom ispisivanju, oslanjajući se daleko više na pisane dokaze”, primetio je Patrik L. Robinson u svojoj studiji Omogućavanje pravičnih i brzih suđenja u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. ukazujući na problematiku sinteza različitih pravnih tradicija pred Tribunalom. Pravni stručnjaci, dakle, u najmanju ruku podvrgavaju sumnji osnovne doktrine i načela, na kojima egzistira tribunal u Hagu. Dovodi se u pitanje i njegova pravno-istorijska utemeljenost u odnosu na nekadašnji sud u Nirnbergu (tužilaštvu je jedan od glavnih ciljeva bio da dokaže međusobnu kompatibilnost dvaju tribunala). Štaviše, dokazuje se da doktrinarne postavke koje današnji sud iz nirnberških procesa crpi ne samo da nisu autentične, već su i apsolutno neutemeljene. Treba reći da je iz pravnih kodifikacija u Haškom tribunalu izostavljeno glavno načelo Nirnberškog suda – zločin protiv mira. Presedan je da, iz zaista nepoznatih razloga, jedan sud za ratne zločine ne poseduje ovakvu doktrinu. Mnogi naučnici stoga postavljaju pitanje da li takva međunarodna krivična suđenja mogu doprineti svojoj proklamovanoj svrsi – postizanju univerzalne pravde i pomirenju među narodima, ili samo služe kao surogat suda istorije, konstruisanog da opravda prošle i buduće postupke najmoćnijih država. Advokat Toma Višnjić Svetlosna prednost tužioca Advokat Tomislav Višnjić zastupao je pred Međunarodnim tribunalom više osoba optuženih za udruženi zločinački poduhvat, među kojima su generali Krstić i Ojdanić. Jedna od glavnih zamerki Međunarodnom tribunalu jeste loša ukomponovanost različitih pravnih tradicija? - Klasičan sistem prava, kontinentalni, razlikuje se od anglosaksonskog sistema prava. Što se tiče Haškog tribunala, očigledno je da je prednost data anglosaksonskom, i po tome se vidi koja struja je bila dominantnija u osnivanju Tribunala, i prilikom formiranja procesnih pravila i prilikom utvrđivanja oblika odgovornosti. Ukomponovanost ova dva sistema od samog starta bila je problem. U budućnosti će to morati da se revidira. Kako to u praksi advokata izgleda? - Sa pozicije advokata, što se tiče čuvene “treće kategorije”, dolazite u priliku da se branite od stotine krivičnih dela koja vam tužilac može nametnuti, a suštinski i tehnički je to nemoguće da uradite. Sa aspekta tužioca, to je veoma ugodan položaj, jer tužilac na taj način ima stotine malih pobeda koje može izvojevati pomoću nje, a vama je iz ugla odbrane dovoljno da izgubite samo jednu pa da vam branjenik bude oglašen krivim. U mom poslednjem predmetu postoji više od 150 mogućnosti da moj klijent bude proglašen krivim, ako računamo broj tačaka po kojima je optužen, broj dela koja mu se stavljaju na teret i broj oblika odgovornosti koji mu je postavljen. To je svetlosna prednost tužioca u odnosu na odbranu. Vilijam Šabas, jedan od vodećih svetskih stručnjaka Opasni presedani Oduvek me je zabrinjavala ideja osuđivanja ljudi za zločine koje su počinili drugi, zbog toga što preti opasnost da to dovede do spuštanja na nivo određene vrste kolektivne krivice Jedan od najvećih stručnjaka iz oblasti međunarodnog krivičnog prava (veliki broj knjiga i studija mu je izdao Oksford) i pisac brojnih studija o Tribunalu za bivšu Jugoslaviju objasnio je za NIN šta najviše zamera haškom sudu. Šabas je inače poznat kao prvi kritičar sporne “treće kategorije” UZP. Šta je zapravo “treća kategorija” Udruženog zločinačkog poduhvata i kakva je njena pravna geneza? - Kategorija 3” UZP je tehnika primenjena u mnogim krivično-pravnim sistemima sa ciljem da obeshrabri kolektivni kriminalitet. Wome se pripisuje odgovornost licima za dela koja su izvršili njihovi partneri u zločinu, do granice gde se smatra da su zajedno izvršili zločinačku nameru ili poduhvat. Kao i svi oblici kolektivne krivice, ona ima potencijal za zloupotrebu i nepravičnost, u smislu da krivica pojedinaca koji učestvuju u zločinačkom poduhvatu može biti preuveličana. Gde vidite najveću opasnost od te pravne doktrine? - Potencijal za zloupotrebu i nepravičnost sastoji se u tome da se ljudi oglašavaju krivim za zločine koje nisu nužno nameravali da počine. Po definiciji, učesnik u UZP je kriminalac. Ali takav učesnik je pristao da počini određeni zločin, ali potom može kao takav da bude optužen za zločin koji je počinio neko drugi. U tome leži potencijalna nepravičnost. Oduvek me je zabrinjavala ideja osuđivanja ljudi za zločine koje su počinili drugi, zbog toga što preti opasnost da to dovede do spuštanja na nivo određene vrste kolektivne krivice. Možete li pojasniti vašu formulaciju “treće kategorije” UZP, kao “atomske bombe u rukama međunarodnog tužioca”? – Ona omogućava osudu lica uključenog u UZP, posebno u slučajevima gde ih je teško dovesti u vezu sa konkretnim krivičnim delom ili masovnim zločinom. To je u značajnoj meri pojednostavilo rad tužioca. To znači da nije bilo potrebno oslanjati se preterano na koncept “komandne odgovornosti”. Na taj način pripadnik neke grupacije može biti osuđen za bilo koji zločin njenih članova. To je pravni presedan. Zoran Stojanović, profesor međunarodnog krivičnog prava Kako osuditi svakoga Postoji jedna šaljiva formulacija, Joint Criminal Enterprise (JCE – Udruženi zločinački poduhvat) = Just Convict Everybody (Samo osudi svakoga – JCE), tako ovaj institut nazivaju iz šale i u samom Tribunalu Kakav je odnos svetskih pravnih teoretičara prema Međunarodnom tribunalu? - Neke od osnovnih doktrina Međunarodnog tribunala u Hagu, danas nailaze na veliku kritiku onih koji se bave teorijom međunarodnog krivičnog prava. To su najugledniji svetski profesori poput Vilijama Šabasa, profesora Kaja Ambosa, Mirjana Damaške, te italijanskog profesora Danila Zola. Skoro da ne znam teoretičara koji bi bez rezerve stao u odbranu nekih instituta, Tribunala a posebno udruženog zločinačkog poduhvata. Čak i oni koji se zalažu za njegovu primenu svesni su vrlo ozbiljnih nedostataka koji ovaj institut ima u sebi, ako udruženi zločinački poduhvat (UZP) uopšte možemo nazvati institutom. Kao neko ko se bavi krivičnim pravom, smatram da institut podrazumeva nešto što je izgrađeno, gde postoji neki sistem, a u ovom slučaju sve to nedostaje. To je veoma maglovita koncepcija koja je veoma dobrodošla tužilaštvu, jer na taj način može da optuži svakog. Otuda postoji jedna šaljiva formulacija, Joint Criminal Enterprise (JCE) = Just Convict Everybody (JCE), tako ovaj institut nazivaju iz šale i u samom Tribunalu. Šta je tu suštinski problem? - UZP se može kritikovati naročito zbog njegove fleksibilnosti, neodređenosti, a naročito se mora preispitati njegov treći oblik “kategorija 3”. Po njoj neko može biti osuđen za genocid a da pri tome kod njega nije postojao čak ni nehat, a kamoli umišljaj. Svoje korene on traži u institutu Komandne odgovornosti, tačnije u nehatnom obliku ove doktrine, kada “vojni komandant nije znao za konkretni zločin, ali je i imao osnovani razlog da zna da bi mogao biti generalno izvršen, te ga nije sprečio”. Kod komandne odgovornosti postoji takođe niz problema. Analogija između UZP i nehatnog oblika komandne odgovornosti, postoji ali je “treća kategorija” još šira i neodređenija, te po njoj podjednako odgovaraju i običan vojnik i naredbodavac za zločine koje su učinili drugi. Do totalnog apsurda dolazi kada se neko optuži po oba osnova. Ako bismo primenili bukvalno “treću kategoriju”, mogli bismo svakog da optužimo za sve. Time se otvara pravno-filozofska mogućnost za proklamovanje kolektivne krivice naroda. Gde ovakve sporne doktrine traže svoje uporište i opravdanje? - Uporište UZP traži u Nirnbergu, koji je pravno bio daleko od idealnog suda, ali je, za razliku od Haga, imao veću legitimnost. Nirnberg je u pogledu UZP daleko iznad tribunala u Hagu. U Nirnbergu je za razliku od Haga traženo svesno znanje o zločinu učinjenom u okviru organizacije u kojoj je učinilac dobrovoljno stupio, a ne za učestvovanje u nekom neodređenom zajedničkom poduhvatu u kome je neko učinio krivično delo, a da drugi to nisu znali, ali su, navodno, to mogli da predvide.