Težina tačke

Posle tri zbirke pripovedaka i četiri romana, Rade Kuzmanović je, u izdanju „Čigoja štampe”, objavio zbirku eseja Težina tačke. U svojoj prvoj zbirci eseja (Daninoć, 1993) govorio je o Beketu, Gombroviču, Borhesu, Prustu, a u ovoj razmatra pripovedne strategije Kafke, Muzila, Kalvina, pa sve do Borislava Pekića. “Uvodni esej je posvećen Kafki. Ispitivao sam zašto Kafka nije mario da svoje radove dovede do kraja. Kafku je privlačilo započinjanje, a ne završavanje. Davao je prednost delovima nad celinom. Wegovo veliko otkriće jeste govor koji se ne podvrgava centralnoj pripovednoj instanci, onoj koja u svakom času zna gde je glava a gde rep” kaže Kuzmanović. U poslednjem eseju Pekić je izložen radikalnoj kritici. U njegovim pripovetkama iz zbirke „Novi Jerusalim”, i romanu Hodočašće Arsenija Wegovana, ukazuje se na greške različite vrste: logičke, gramatičke, stilske... “Neobično je da greške ove vrste nisu zasmetale kritičarima. Kao da su isprobavali tehniku čitanja zatvorenih očiju. Prejaka težnja da se pripovedanje čvrstom rukom podredi autorovim ideološkim, moralnim i drugim nazorima širom je otvorila vrata najčešće suvišnim, neretko i proizvoljnim razjašnjenjima. Tako se višak pokazao kao manjak.”