Na Boži – poslednja?

Analitičari, do kojih ovaj novinar drži, smatraju da je Božidar Đelić prilično samostalan igrač u Demokratskoj stranci, što bi se reklo “ni od kuda”. Ciklično političko balansiranje na sudbini Naftne industrije Srbije, prilika je da se pokaže koliko je njegova samostalna pozicija između dva interesna krila u DS-u jaka, a njegova socijaldemokratska retorika iz ubeđenja. U svakom slučaju, u samom NIS-u neraspoloženom za većinsku privatizaciju prodajom, na njega se ozbiljno računa. Mada, odmah da se kaže, motivi Bože Đelića i motivi NIS-a ne bi trebalo da su isti. Mada Đelićevi motivi mogu ići naruku motivima onih koji NIS kontrolišu, dok obratno teško da je slučaj. Neprijatnim klinčom sa svojim stranačkim kolegom Aleksandrom Vlahovićem, Božidar Đelić se o toj temi prvi put javno, ali neobavezno izjasnio tokom tradicionalnog i ove godine neobično dobro posećenog savetovanja ekonomista na Kopaoniku, na način iznenađujući za liberalne ekonomiste. Kasnije je u medijima dao da se zna da ga podržava i predsednik njegove stranke i države, a s pravom se pouzdao da ni podrška DSS njegovoj po vokaciji narodnjačkoj ideji neće izostati. Ukratko: Boža, koji svuda tvrdi da je njegova stranka socijaldemokratska, smatra da NIS treba privatizovati u tranšama, da u toj privatizaciji treba dati priliku i našem narodu da nešto zaradi, a NIS-u da postane regionalni lider. Na Đelića se ipak dugo čekalo da i sa mesta predsednika vladine Komisije za javna preduzeća nešto i zvanično prozbori. Priliku nije propustio njegov poslovični izazivač ministar za privatizaciju, politički pragmatični Mlađan Dinkić, poslovično ga izazvavši. Od tog doduše ne tako davnog trenutka, Đelić se umudrio u ćutanju. Ova novinarka ne može da se seti nijednog člana DSS da je zastupao neku drugu ideju u privatizaciji NIS-a od manjinskog vlasništva stranog strateškog partnera koje bi bilo stečeno dokapitalizacijom, odnosno usmeravanjem novca od prodaje u sam NIS umesto u državni budžet. “Da se kompanije podignu na najviši tehnički i tehnološki nivo i budu lideri u regionu”, govorio je svojevremeno tadašnji ministar za privatizaciju, a sadašnji ministar za trgovinu Predrag Bubalo, podvlačeći da je za većinsko vlasništvo države od 51 odsto. Zanimljivo je da je i Bubalo bio mišljenja da menadžerisanje NIS-om treba unaprediti, ali “taj bi problem bio rešen kad bi javna preduzeća bila oslobođena uplitanja politike pri postavljanju njihovih menadžera”. Baš nedavno smo se osvedočili da politika nema nameru da depolitizuje menadžment javnih preduzeća. Dinkić koji je koliko prošle godine na sve strane predstavljao koncept privatizacije NIS-a u fazama, kombinacijom prodaje, dokapitalizacije, besplatne podele radnicima i inicijalne javne ponude, uz učešće strateških partnera i našeg naroda, ali uz privatno vlasništvo do maksimalno 49 odsto, a upravljačka prava ravna vlasništvu od 51 odsto, sad je priznao da tako kako je tada govorio nikada ne bi mislio da mu socijalisti nisu visili nad glavom. Wima je avgusta prošle godine tadašnji-sadašnji premijer Vojislav Koštunica tvrdo obećao da “strateški važni delovi NIS-a, dakle i rafinerije, neće biti privatizovani” sve dok ne budu osposobljeni za konkurenciju a i tada samo podelom akcija radnicima i dokapitalizacijom. Ali na ovaj model privatizacije NIS-a sada se pozivaju sindikati te kompanije u tekućem sporu sa Mlađanom Dinkićem oko svog procentualnog učešća u njegovoj privatizaciji – besplatnom podelom akcija. A i menadžment podseća da je vlada prihvatila neki dokument o faznoj privatizaciji, koji, međutim, nema snagu zakona. Jer, Dinkić sada predlaže da se tenderom proda većinski paket u NIS-u, da se 15 odsto pre privatizacije procenjene tržišne vrednosti kompanije podeli svim punoletnim građanima, koji besplatne akcije dosad nisu dobili, a 200 evra po punoj godini staža svim sadašnjim i bivšim zaposlenim u NIS-u, Srbijagasu i Transnafti. Tako će “nisovci” dobiti nešto ispod tri odsto procenjene vrednosti kompanije, a oni su se na bazi očekivanja celih 15 odsto već unapred masovno zadužili. Vrlo je zanimljivo da će Zakon o pravu na besplatne akcije pred poslanicima Narodne skupštine braniti Božidar Đelić. Sam bog zna da li je to bila smišljena kombinacija, ali sve tri učesnice vladine koalicije obezbedile su sebi deo nadležnosti u stvari privatizacije NIS-a. Mada još nije pronašla “svog” menadžera za to preduzeće, na upravu ga je dobila Demokratska stranka, ministar nadležan za privatizaciju je iz G17 plus (Dinkić), a ministar za energetiku iz DSS (Aleksandar Popović). Mada u čvrstinu stava DSS u ovom pitanju dosad nije bilo sumnje, Dinkić se očito uzda da će kod Popovića prevladati stručnost nad partijskom odanošću. Mada je u Demokratskoj stranci preteglo krilo koje je po ekonomskim pogledima bliže u samoj stranci neuticajnom Aleksandru Vlahoviću i koje se nikako ne bi moglo nazvati socijaldemokratskim, s obzirom na to da je DS sada gazda u NIS-u, nije isključeno da je Božina narodnjačka kombinacija dobila prolaz još na Kopaoniku. Sa inostranim liberalnim pritiskom u ovoj stvari se u ovom bolnom kosovskom trenutku ne bi moralo računati. Neki dan je Đorđe Mihajlović, jedan od rukovodilaca u NIS-u pred novinarima zavapio da ta kompanija urgentno treba ODLUKU. Ili privatizacija ili odobrenje da se zaduži par stotina miliona evra i investira u svoju modernizaciju. Teško da će NIS-u biti odobreno ovo drugo. Proročanstva da će “bez pronalaženja strateškog investitora rafinerije biti ubrzo zatvorene” (Zorana Milanović, G17 plus, 2005. godine) nisu se pokazala tačnim, kao ni tvrdnje Kori Udovički, bivše ministarke za energetiku, od iste godine da cena nafte i kineska potražnja ne mogu biti veći (sad vidimo da i jedno i drugo može), pa da tako trenutak za privatizaciju ne može biti bolji, NIS-u se, spolja gledano, nije desilo ništa loše zato što su iza njega u neznanju svojim parama zalegli svi građani Srbije. Uz pomoć holandskog Šela, koji se tim poslom diskvalifikovao iz buduće privatizacije, NIS je saznao da bi racionalnijim poslovanjem mogao da uštedi između 100 i 150 miliona naših dolara. Kvalitet benzina koji nam, zahvaljujući monopolskoj uredbi koja zabranjuje uvoz derivata, isporučuje daleko je od evropskih standarda. A to isto košta. Ništa manje nije zanimljivo da su iznenadno sazvanu konferenciju za štampu na kojoj je ruski ambasador Aleksandar Aleksejev Aleksandru Popoviću predao Nacrt međudržavnog sporazuma o saradnji gasne i naftne privrede u vrh naslovne strane stavile samo jedne od ozbiljnijih dnevnih novina. Tim nacrtom se Srbiji obećava da će gasovod “Južni potok” proći kroz Srbiju (pa i Republiku Srpsku), da će Rusi učestvovati u izgradnji podzemnog skladišta gasa i implicira da bi Rusi rado dokapitalizacijom, modernizacijom preuzeli NIS. Ovako se ozbiljni sporazumi, međutim, ne donose u ovako rovitom političkom trenutku. Zanimljivo je takođe da ni sasvim liberalno i prozapadno orijentisani ekonomisti nisu bili protiv baš ruskog preuzimanja naročito pumpi NIS-a kako bi se obezbedila konkurencija u Srbiji već prisutnom isto tako ruskom Lukoilu, ali i austrijskom OMV i mađarskom MOL-u, za koje se verovalo da će pokupovati pumpe privatnog sektora u Srbiji. Danas, međutim, izgleda da je sem Rusa za NIS najozbiljnije zainteresovan pre svega OMV, inače da podvučemo kompanija pod kontrolom austrijske države, dok je MOL iako najprofitabilnija i kompanija sa najvišim standardom prerade u regionu, zauzet ogromnim naporima da spreči da ga i samog OMV ne proguta. OMV i grčki Helenik petrol, prisutan u Makedoniji, na Kosovu i u Crnoj Gori, najavili su zajedničko učešće u privatizaciji NIS-a. Navodno se vrlo agresivno za istu kupovinu zanima i rumunski Rompetrol.