Da li je rat (ne)moguć?

Ričard Holbruk i Aleksandar Simić su gotovo istovremeno glasno razmišljali o ulasku srpskih trupa na Kosovo. Pet dana pred “sudnji” 10. decembar. Prvom je teško i da zamisli kakva bi to provokacija bila. Drugi je pak, obznanivši Srbima da je “rat, takođe, pravno sredstvo”, hteo valjda da svi zajedno zamislimo kakva bi to provokacija bila. Ako nisu pre, Ujedinjene nacije i NATO su sad sigurno razmotrili Holbrukov nedavni predlog o hitnom slanju dodatnih trupa na Kosovo i u Bosnu. Jer, bivši pomoćnik državnog sekretara u Klintonovoj administraciji, mnogo pre nego što je savetnik srpskog premijera izgovorio “r” od rat, uveliko razmatra kako da se spreči ulazak srpskih trupa na Kosovo. I vidi samo dva načina. Prvi je da međunarodna zajednica spreči Albance da se svete Srbima. Drugi – nove NATO trupe. Kada govori o kosovskoj krizi, Ričard Holbruk, na Balkanu poznat kao kreator Dejtonskog sporazuma, ima na umu tri stvari: 1.) Vladimir Putin ohrabruje Srbe da pružaju otpor; 2.) “pravi nacionalista” Vojislav Koštunica (“lažni” je bio Milošević) na čelu je srpske vlade koju je “malo prenategnuto” nazivati prozapadnjačkom; i 3.) Milorad Dodik, ranije prozapadnjački nastrojen, sada je “proruski, proseparatistički” vođa bosanskih Srba, “obasut ruskim naftnim dolarima”. Razumljivo je što je veliki prijatelj Albanaca “nanišanio” Vladimira Putina kao glavni razlog “opasne diplomatske katastrofe”. Posebno u slučaju unilateralnog priznanja nezavisnosti Kosmeta koju, “prema svojim saznanjima”, najavljuje za 10. januar. Od Putinovih poteza, na kraju, zavise i sudbina Kosmeta i sudbina Republike Srpske. S njima je pak skopčana i sudbina dvoglave srpske vlade. Holbruk je u jednom sigurno u pravu. U ovom trenutku, bilo šta reći o srpskoj vladi – bilo bi prenategnuto. I da je prozapadnjačka, i da je proruska, i da je proevropska i da je pronatovska. Ništa od toga i premalo sve. I to je bure baruta na kojem sedimo. Krhka srpska demokratija i rat: Dakle, da imamo zdravu, a ne “prenategnutu” vladu, izjava premijerovog savetnika Simića da se državni interesi brane i ratom, ili ne bi bila primećena, ili nikad ne bi bila izgovorena. Isto važi i za višemesečne izjave “prozapadnog” dela vlade, da Srbija neće ratovati za Kosovo, da će se truditi da iscrpi sva diplomatska sredstva, ali da upotrebe sile neće biti. Takve izjave u determinisanoj vladi nikada ne bi bile izgovorene. Ovako, nije vojni nego je politički problem zbog čega naša vlada radi na dva koloseka, reći će za NIN Aleksandar Radić, vojni analitičar i urednik časopisa Defense & Security. I on, kao i većina sagovornika NIN-a, reći će da je sasvim očigledno da je DSS usmeren ka domaćoj javnosti, u kojoj svoje aktivnosti nastoji da predstavi kao patriotski čin, dok se DS obraća Zapadu, stvara sliku o tome da je kooperativan prema NATO-u, i spreman da poštuje pravila NATO-a. I kao da i jedni i drugi zanemaruju činjenicu da sve što kažu čuju i birači u Srbiji, baš kao i Zapad. Radić pojašnjava: “Prvi, međutim, daju, rekao bih, nestvarna obećanja narodu koja ne mogu da ispune, drugi još uvek nisu dosledno stali iza pravila za koja kažu da su spremni da ih poštuju. Od DS-a bi se očekivalo, ako su principijelni u tom svom stavu, da još letos, posle teksta Aleksandra Simića o Bondstilu, glavnom gradu nezavisnog Kosova, koji je kod vas objavljen u NIN-u, uđu u jedan jasan i otvoren konflikt sa DSS-om u pitanju: kamo zapravo ide Srbija, i šta smo spremni da žrtvujemo da bismo se približili Zapadu i da li nam je Zapad krajnji cilj?” Ali do te rasprave nije došlo. Isto tako, ako premijer Koštunica misli što i njegov savetnik, zašto se u roku od odmah ne sastane sa ostatkom državnog vrha i ne definiše stvarnu strategiju Srbije u slučaju da SAD i NATO priznaju nezavisnost Kosova? Pa šta god to značilo... Umesto da se ova zemlja večito ponaša kao šizofrenik koji se oko podneva sprema za NATO a doveče slavi Putinovu pobedu? “Očigledno je da je postignut neki nivo razumevanja po kojem je zajednička korist od prisustva na vlasti vrednija nego razlike među njima i dobili smo vladu koja funkcioniše tako: DSS ka unutra a DS ka spolja”, objašnjava Radić, i dodaje da u ovom trenutku strani posmatrači zaista ne bi mogli sa sigurnošću da znaju “šta se stvarno dešava”, ali i da ovakva dvoglavost neće moći da traje u nedogled. S druge strane, Miroslav Lazanski, komentator lista “Politika”, smatra da je “sigurno da Vojska ne bi trebalo da ima, niti da vodi, sopstvenu spoljnu politiku, pod ovim ili onim objašnjenjem, iako je to u Srbiji malo komplikovanija stvar, jer je i Vojska skoro u isključivoj nadležnosti samo jedne stranke”. Radikali bi precizno primetili da je tu kašu skuvao i DSS kad je izabrao s kim će u vladu. Pa Ministarstvo odbrane ne sedi na Marsu nego u Vladi Vojislava Koštunice. I tako će, svaki iole ozbiljan istoričar koji se jednom bude bavio Srbijom ovih godina, hteo – ne hteo, morati da zapiše. Svakako, vojni analitičari različitih provenijencija slažu se u jednom – da je priča o vojevanju za Kosovo – prazna priča. Jer, kad bi državni vrh ozbiljno i promislio da se upusti u ratnu avanturu, činjenice su vrlo poražavajuće. Srbija ima vojsku koju je istrošilo vreme, veći deo sistema teškog naoružanja je proizveden pre dvadeset i trideset godina, modernizacija nije sprovedena, nijedan komad teže tehnike nije nabavljen od 1991, 1992, podseća Radić. Rezerve municije su stanjene, uglavnom ispucane devedesetih, sve materijalne rezerve su daleko od onih sa kojima je Milošević vodio rat. Među vojnopolitičkim znalcima, odavno već kruži dosetka: “Kroki naše vojske lako se može napraviti na osnovu profila ministara odbrane koji su kroz nju prošli za vreme demokratskih vlasti. Prvi je bio psiholog, drugi ekspert za razoružanje, treći patolog. Onda je došao Šutanovac.” Nastavak vica je sasvim svež, ovonedeljni, i prilično zlonameran: “Ovaj poslednji, ni rođenog tasta ne može da odbrani.” (Za vreme koncerta Miroslava Ilića u beogradskoj “Areni”, 10. decembra, provaljen je i opljačkan stan čuvenog srpskog pevača, prim. Z.L.) Ćutanje o Bosni: Istoričar Čedomir Antić kaže za NIN da je sasvim logično da država ima vojsku i da je koristi kao jedno pravno-političko sredstvo. S druge strane, besmisleno je da govorimo kako mi nećemo nikad ratovati, zato što za izbegavanje rata nije potrebna samo odlučnost jedne strane. Mi ne moramo da ratujemo sa Ujedinjenim nacijama, ne moramo da ratujemo s NATO-om, ne moramo da ratujemo s Kosovskim zaštitnim korpusom, koji uzgred budi rečeno nije naoružan... Naime, postoji i ilegalna Albanska nacionana armija koja deluje na prostoru Makedonije, na Kosovu, a tvrde da deluju i u južnom delu središnje Srbije. Sukob sa ovom formacijom mogao bi takođe biti rat. “U protivnom”, kategoričan je Antić, “zašto imamo tako velikog buyetskog korisnika, kakav je vojska, ako smo spremni i voljni da vršimo samo policijske aktivnosti? Druga strana medalje jeste odnos prema državi od strane onih koji tvrde da su patriote. Oni u javnosti neprekidno postavljaju pitanje da li je neko spreman da ratuje za Kosovo? Takvo pitanje smatram besmislenim, zato što baš ono pokazuje da naša država suštinski nastavlja jednu staru i lošu praksu.” U ozbiljnoj državi, naime, stupanje u rat je demokratska odluka njenih institucija, ali odlazak u rat njenog građanina ne zavisi od njegove dobre volje. U vreme Slobodana Miloševića, svako ko nije bio voljan da ide u vojsku ili u rat mogao je uz malo sreće i truda to da izbegne. Mnogi su otišli u inostranstvo i tamo proveli teške trenutke. Država ih je, međutim, pre manje od godinu dana sve amnestirala. “Danas je besmisleno očekivati da bilo ko ide u rat iza kog ne stoje jasan cilj i ozbiljna strategija. U prošloj deceniji u takve ratove su išli naivni i kriminogeni. Mislim da su naivni danas vrlo malobrojni. Zamislite da sada neko ode u rat da pogine za to da Kosovo nema stolicu u Ujedinjenim nacijama? Izgleda da niko nije primetio da mi nemamo ozbiljnu političku opciju koja tvrdi da je Kosovo deo Srbije”, kaže Antić. Reč je, dakle, o opštoj neiskrenosti. Pojedinim strankama i medijima očigledno treba da pred javnost postave pitanje: “Da li ste za rat ili mir?” Ipak, izvesnim stranim centrima moći odgovara ovakva diskusija. Zašto? Antić objašnjava: “Zato što vi ne možete u Srbiji da otvorite političku raspravu o pravima srpskog naroda u Bosni. Pošto druga strana neće da raspravlja o tome. U našim medijima uopšte nema vesti o prirodi sporazuma između Republike Srpske i visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu. Kako je završeno pitanje sporazuma o policiji? Pitanje krize oko KiM postalo je neka vrsta keč borbe u kojoj je sve stavljeno u funkciju političkog opstanka pojedinih partija i u kojoj SAD i EU dobro znaju da je Srbija u vrlo nepovoljnom položaju i da joj mnogobrojne unutrašnje slabosti dozvoljavaju pre svega praznu retoriku.” U Srbiji, nažalost, postoje dva ekstrema koji su na izvestan način ujedinjeni, pošto su međusobno zavisni. Istoričar Antić zaključuje da ovde nema drugih opcija sem te krajnje nacionalističke, koja se ne bavi suštinom problema nego njegovim opravdanjem, i ove kvaziliberalne koja sve što ovi prvi govore o drugim narodima, misli o sopstvenom. Miloš Jovanović, istraživač-saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, koji je na stranicama NIN-a već pisao o ulozi vojske kada se državi preti otimanjem dela teritorije, kaže da samo od političke volje zavisi da li smo spremni da branimo državu: “Nije tačno da bi srpski vojnik išao u rat kako bi se borio da Kosovo ostane bez stolice u UN. Ako dođe do rata, padaju u vodu svi pregovori, svi predlozi. Ako bi srpska vojska ušla na Kosovo, bila bi to teritorija na kojoj žive Srbi, dakle, severno Kosovo, centralno Kosovo, Kosovsko Pomoravlje, Štrpce, Sirinićka župa. Tu onda više nema priče o autonomiji. Ako dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti, više ne vredi vojno-tehnički Kumanovski sporazum, naše je pravo da vratimo vojsku na Kosovo, a to pravo imamo i po sporazumu, samo uz saglasnost komandanta KFOR-a. Kumanovski sporazum je vezan direktno za Rezoluciju 1244. Svaka zemlja koja prizna nezavisnost Kosova, krši Rezoluciju. Naše je pravo u tom slučaju da vratimo vojsku u svoju državu. Da li ćemo to pravo iskoristiti, drugo je pitanje.” Pitanje za državu je: Šta ako kosovski Albanci napadnu Srbe u severnom Kosovu? Ako KFOR ništa ne uradi? Šta treba da radi srpska vojska? I šta će nam vojska ako ne odreaguje kad su u opasnosti građani ove zemlje? Karađorđe nam je 1806. na Mišaru ostavio poruku o strategiji, podseća akademik Milorad Ekmečić – sedi i čekaj, potegni pokoji gutljaj iz čuturice i pusti bosansku rulju da dođe na puškomet. Imamo li saveznika: Bez obzira na sve navode o lošem stanju u Vojsci Srbije, Jovanović će reći da vojska nije nepostojeća, i baš tako potpuno uništena, a da ni vojska KFOR-a nema 170.000 ljudi nego 17.000. “Nije Kosovo Avganistan, nije to zemlja za koju treba 15 sati da je preletite”, kratko će Jovanović. Mala zemlja, poput Srbije, ne vodi rat bez saveznika. Kažu da je Nikola Pašić posle onih dugih pregovora tokom Julske krize iz 1914, rekao da ne bi toliko pregovarao, i toliko popuštao, da je znao da će sile Antante stati iza Srbije, podseća istoričar Antić. Ovih je dana mnogo citiran i najznačajniji filozof rata Karl Fon Klauzevic koji je rat definisao kao produžetak politike drugim sredstvima. Dakle, ako je rat politika u kojoj se pero zamenjuje mačem, šta se događa sa državom koja unapred garantuje da pero ni u kom slučaju neće zameniti mačem? Akademik Milorad Ekmečić reći će za NIN: “Očigledno mislite na Srbe, a ne narod od sto miliona ljudi. Sa takvom kukavičkom državom se dešava isto ono što bi se dogodilo i sa herojskom srpskom državom koja bi imala suprotnu strategiju da pero zamenjuje mačem. Nema Srbija državu koja može voditi nacionalni rat. Poraz je unapred jasan. A da i imamo takvu državu, perspektiva bilo kakvog rata sa aždajom koja u svetu njuška za “slabim nametljivcima” (njeek pushovers) da podmaže užasni ratni stroj, izazvala bi demografski kolaps Srba. Nastala bi bežanija.” Zato, iako su se i strana i domaća štampa u protekloj nedelji razmahale o (ne)mogućem ratu na Balkanu, retko ko veruje da je stvarno moguć. Dr Ekmečić će reći da se Srbiji može desiti rat samo ako ga američki stratezi, sa svojim srpskim prijateljima, isprovociraju: “Oni su i tako jedina organizovana snaga u zemlji.” Čini se da niko ne vodi brigu o tome da studentski protesti u Prištini, koje albanski akademski građani najavljuju ako do 10. januara ne bude bila proglašena nezavisnost Kosmeta, nisu samo studentski. Studenti imaju podršku ne samo u političkoj eliti kosovskih Albanaca i ostacima OVK, nego i u lideru Albanske nacionalne armije Fazliju Velijuu. Kako bilo da bilo, “kao što su pre Drugog svetskog rata u nas bili popularni salonski komunisti, takozvani komsalonci, kao što smo se posle pada berlinskog zida nagledali salonskih četnika, tako se sada pojavljuje salonski antiamerikanizam kao lažni stav unapred odobren od unutrašnjih matrica srpske kulture”, napisao je profesor dr Milo Lompar u svojoj knjizi “Moralistički fragmenti”. Izgleda da su nam se pojavili i “salonski ratnici” u svojoj borbi protiv “petokolonaša – domaćih izdajnika”. Eto gde se Srbija zaglibila. Strah od srpske gerile Srbi nisu nikada bili uračunljiv vojni faktor kojeg bi se neka velika sila bojala. Srpska “vojna sila” je uvek sadržavala mogućnost gerilskog rata koji niko ne pripremi i uvek se kao epidemija kuge raširi po balkanskim šumama Svoju najnoviju knjigu o istoriji Srba akademik Milorad Ekmečić naslovio je “Dugo kretanje između klanja i oranja”, po Andrićevoj oceni iz 1919. godine. Da li se u proteklih 500 godina (od 1492. do 1992, što je i period kojim se bavi dr Ekmečić u ovoj istoriji Srba) ikada desilo da su Srbi imali respektabilnu vojnu silu, čije su pretnje ratom bile ozbiljno shvatane u međunarodnim pregovorima? - U ovom smislu, Srbi nisu nikada bili uračunljiv vojni faktor kojeg bi se neka velika sila bojala. U pravom smislu reči, srpska “vojna sila” je uvek sadržavala mogućnost gerilskog rata koji niko ne pripremi i uvek se kao epidemija kuge raširi po balkanskim šumama. Toga su se svi bojali i na to računali. Takav se rat (“Mali rat”) priprema sa habzburškim frajkorima 15 godina pre izbijanja Prvog srpskog ustanka 1804. Bizmark poručuje Srbima 1866. da “ste vi dole kao jedan jež”, koji će njemu pomoći u ratu protiv Austrije. Jež se nije nakostrešio. Od vremena ustanka u Krivošijama i Hercegovini 1882. Konrad fon Hecendorf (šef generalštaba u ratu 1914) je razradio mere za gašenje srpskog gerilskog rata u budućnosti na najsuroviji način. Rezultat je da početkom rata 1914. habzburške lokalne jedinice, sastavljene od muslimanskih i katoličkih dobrovoljaca, ubijaju bez suda i zakona. U Čelebićima na Drini su u oktobru 1914. streljana 84 srpska taoca, što bi trebalo smatrati prvim masovnim pokoljem genocidalnog tipa u modernoj istoriji. Tada je Evropa čula za “koncentracione logore”, od kojih se do danas nikada neće osloboditi. Hitler je pred rat 1941. nastojao da izbegne rat sa Jugoslavijom, zbog mogućnosti gerilskog rata tamo. Predsednici Tuđman i Izetbegović su na sastanku 27. marta 1993. formulisali američku strategiju protiv Srba. Smatraju da Srba ima 10 miliona i da bi, u slučaju da se Rusija ne destabilizuje psihološkim ratom iznutra, Srbi pokrenuli šumske formacije, kao što su to uradili 1941. Amerika bi u tom slučaju morala na tom prostoru da drži pola miliona vojnika. Čak je i u sovjetskim strateškim pripremama za svetski rat uvek uziman u obzir ovaj balkanski faktor. Ti planovi su – prema vojnom istoričaru J. A. Gorkovu iz studije 1993 – od 1924. predviđali rat protiv Nemačke i Japana, sa nemačkim saveznicima: Italija, Mađarska, Rumunija i Finska. Taj plan, obnavljan 1927, 1936, 1938 i 1940, uvek je bio defanzivan. Očekivao se nemački udar na Ukrajinu, bez koje se, ekonomski, rat ne bi mogao voditi. Ratni plan 1940. je predviđao diplomatske napore da nacisti ne pokore Balkan i uključe ga u rat protiv SSSR-a. Svi su sovjetski maršali stažirali do 1941. u garnizonima Ukrajine, čak i Žukov. Zbog svega ovoga bi odgovor na vaše pitanje bio da srpska stajaća armija (stvara se tek nakon Berlinskog kongresa) nikoga ne plaši. Srpska gerila, koju niko ne planira i svi nastoje da je izbegnu, a ona uvek na vreme plane, plaši svakoga. O kakvoj to mi državi Srbiji danas govorimo, kao da bi je se neko u svetu bojao. Većina naroda smatra da su ministri u vladi sve goli lopovi, onome što je ostalo od vojske komanduje se iz Pentagona. Priče o našim pretnjama ratom su bajka Božić Bate, koje nas mogu stati glave. Gerilski rat u Bosni bi etnički očistio Srbe preko Drine. Svakog bi takvog brbljivca trebalo oterati nazad u selo. Milorad Ekmečić