Teror malih ljudi

O teroru malih ljudi, što je samo metafora za ljude malih vrednosti, Štefan Cvajg ispisao je hiljade stranica. Ako kažemo da je ova “prirodna nepogoda” bila tema svih pisaca sveta, onda se, naravno, može govoriti o milionima stranica koje su čovečanstvu saopštavale da se dobrovoljno predalo u ruke mediokriteta, koji će mu jednog dana doći glave. Dobro, život je masovna pojava i neće ni najtalentovanijim mediokritetima biti lako da ga unište, ali kad se oni pojave u sportu, koji je samo deo života, i to njegov mali deo, onda mali ljudi velikih nesposobnosti dobijaju snagu jednog Muse Kesedžije. Jeste Marko pobedio Musu, ali na prevaru. To je i sam Marko priznao, posle dvoboja, našim sportskim novinarima. U staroj Jugoslaviji, koja je bila trula (“imalo pa trulilo”), naš sport je tek počeo da se razvija, ali imali smo dobru gimnastiku a i fudbaleri su sa Prvog svetskog prvenstva u Urugvaju došli kao moralni pobednici (golove na utakmici sa domaćinama davali su i publika i policajci). Jedan će podatak pokazati koliko su nas tada cenili ljudi iz vrha svetskog fudbala. Naime, dr Mihajlo Andrejević, legenda srpskog fudbala, izabran je, prvi put, 1932. godine u organe Fife, kao član Nadzornog odbora, i proveo je u svetskoj fudbalskoj organizaciji, na raznim funkcijama, više od pola veka. Kad je profesor Andrejević umro, pre dvadesetak godina, mi više nikada nismo imali čoveka na važnim funkcijama u svetu fudbala. Nismo mogli da ga nađemo, a ostali smo i bez fenjera. Koliko je dr Mihajlo Andrejević bio važan i poštovan, govori jedna istinita anegdota: na Olimpijskim igrama naši su fudbaleri osvojili zlatnu medalju (pobeđena je Danska u finalu sa 3:1), ali se u polufinalu vodila ogorčena bitka, u Napulju, između nas i Italijana. Ostalo je 1:1 i posle produžetaka, pa je na scenu stupio šešir (penali se tada nisu pucali, jer su nehumani). Onda je ser Stenli Raus, prvi čovek svetskog fudbala, pozajmio šešir dr Andrejevića i mi smo izvučeni, žrebom, za finale. Važnu ulogu imali su u našem fudbalu i drugi ugledni ljudi – Aleksandar Tirnanić, Quba Lovrić, dr Aca Obradović, Miljan Miljanić, Vujadin Boškov, Ivica Osim... Svi su oni bili fudbalski intelektualci. U godinama posle rata, mi smo Italijanima davali po šest golova u Zagrebu, četiri nula bilo je u Torinu, Englezima smo u Beogradu dali pet golova, Švajcarcima sedam, Francuzima pet, a kada su 1954. godine Nemci postali prvaci sveta i zatim došli u Beograd, izgubili su ovde sa 1:3, glatko. Godine 1960, na prvom evropskom prvenstvu u Parizu, bili smo drugi. Imaćemo mi, posle prvog evropskog šampionata još jedan veliki uspeh – drugo mesto u Italiji (tada se desila velika krađa švajcarskog sudije Dinsta, nije svirao penal nad penalima za nas), a veliki je uspeh zabeležen i 1990. na svetskom prvenstvu u Italiji kada nas je u polufinalu eliminisala Argentina (penalima), bili smo u Čileu četvrti na svetu, imali najboljeg strelca prvenstva Jerkovića, tu je i osvajanje Kupa šampiona koji je uzela “Crvena zvezda”, a onda kola kreću nizbrdo. Jugoslavija se raspala, a naš srpski fudbal nije više ni za gledanje. “Ma pusti fudbal, idemo da se tučemo” – piše jedan navijač na nekom televizijskom sajtu. Ko danas vodi naš fudbal? Predsednik Fudbalskog saveza Srbije postao je Zvezdan Terzić. Nikada nismo na sportskim stranicama saznali: ko je ovaj čovek, šta je dosad postigao u fudbalu, ko stoji iza njega? Verovatno nečija politika, i to je ono što je najgore. Ko su njegovi saradnici? Saznajemo, ovih dana, da mu je direktor marketinga bivši šofer Zorana Đinđića. Oni drugi, kratko ošišani, nisu bili ni šoferi. Za te ljude niko ne zna, njihova imena u fudbalu ne postoje, a oni vedre i oblače našim olovnim fudbalskim nebom. Policija je obećala da će sve ispitati, jer ovde je novac u igri, a nije važna fudbalska igra, i onda će mnogi od ovih anonimusa imati razloga da se seti jevrejske poslovice – Dabogda imao pa nemao. U ozbiljnom svetu fudbal je ozbiljna igra, svejedno što je samo igra. Ne mogu fudbal da vode neobrazovani i neškolovani, a najmanje ljudi skloni izreci – dinar daje, a dva uzima. Nisu ni naši fudbaleri u stanju da sastave dve proširene rečenice, jer mnogi knjigu u životu nisu pročitali. Ne igra se fudbal samo nogama, važna je i glava. U fudbalu je došlo do totalnog intelektualnog srozavanja, zato je i moguće da se fudbaleri između sebe mrze, pljuju i udaraju, kao pijani besposličari u vašarskoj šatri. Lakrdija, sa pucanjem i pevanjem, preselila se sa vašarišta na stadione, zato se i dešavaju krvave tuče, ubistva i sukobi sa policijom. Ovi poluintelekti, koji vode klubove, osnovali su navijačke grupe, koje danas liče na divlje horde. Gde im je tu bila ekonomska računica? Zbog hiljadu huligana, koji su morali da dižu moral fudbalerima, ne birajući sredstva, stadioni su ostali prazni. Svako ko je normalan, beži od opasnosti. Koliki je gubitak za jedan klub ako umesto trideset hiljada, proda trista ulaznica? Naše sudije posebna su priča. Najgore su na svetu. Mnogo je derbija, davno, vodio legendarni Vasa Stefanović i nikada se niko na suđenje nije žalio. Poslednja vest stiže nam iz tenisa! Zamislite, i ovde je počelo. Prvo, malo školovani Slobodan Živojinović odbio je, javno, u Areni, da primi poklon od Dušana Grujića, predsednika našeg najboljeg teniskog kluba “Partizan”, jer je Živojinović “zvezdaš“. Kakva glupost! Istina je i malo dublja: pre tri godine “Partizan” je dobio dozvolu da organizuje jedan čelendžer turnir u Beogradu, a kad se za pomoć obratio predsedniku Živojinoviću, nije dobio ni odgovor, a kamoli koji evro. U “Partizanu” su tada igrali Đoković, Tipsarević, Zimonjić, Vemić i Ana Ivanović. Ideja je propala, a da je tada krenulo, možda bismo već ove godine imali i prvi ATP ili WTA turnir u Beogradu. Predsednik “Partizana” Dušan Grujić optužio je tada Živojinovića da ništa nije uradio za naš tenis, da gleda samo svoje interese, a danas ga i Srđan Đoković, otac Novakov, optužuje da “misli samo na sebe”. Možda Novak, naslućujemo iz reči njegovog oca, neće više igrati za Srbiju. Onog trenutka kad su naš sport počeli da vode ljudi bez obrazovanja i kulture, bilo je jasno da nastupa vreme propasti.